1. Mirjana Marković (R.Srbija)
2. Amina Hrnčić (BiH)
3. Jasmin Ibranović (BiH)
4. Smail Jonuz (Švedska)
5. Tamara Babić (R.Hrvatska)
6. Vezuv Bašić (Danska)
7. Lana Papić (R.Srbija)
8. Mirjana Mikulec (R.Hrvatska)
9. Milijana Jovanović (R.Srbija)
10. Džabir Sedić(BiH)
Džabir Sedić (1987.)
Bosna I Hercegovina
INSPIRACIJA
Pregledavao je do sad napisane radove i ni jedan mu se nije činio dovoljno dobar. Mrštio se kao roditelj kad mu djeca nisu baš onakva kakvu je želio, nestašna, loši učenici, neuspješni ljudi.
A nije znao da je baš u tome stvar. Ljudsko slovo mora imati manjkavost. Čovjek mora imati mahanu.
Dan za danom je prolazio a da nije ni slova napisao. Ne shvatajući da tako ubija samog sebe, da pisac postoji zbog drugih, ne zbog sebe.
Ma pisao je dobro, ali to nije na nivou svih onih pisaca koje proučavaju na univerzitetima, niti onih koji dobijaju Nobelove nagrade. Doduše, to mu i nije bio cilj a Nobelova nagrada je svakako ispolitizirana. Nije bio ni od onih koji ulaze u dječije čitanke, ali svakako je pisao za odrasle ne za djecu. Htio je da i njegova knjiga bude bestseler ali se i zgrožavao na pomisao da piše nešto što se dobro prodaje a ne što je zaista dobra pisana riječ. Čekajući ono plodno jutro za novo djelo propustio je bezbroj jutara, bez želje i da pokuša predao se i stopio sa sivilom.
„Pisac, napiše li se štogod?“ Pitali su ga prolaznici susrećući ga po gradu i još više mu prisjedali na muku.
Tragao je danima za inspiracijom, misleći da je ona nužno negdje drugo.
Prolazeći pored blještavog izloga novog tržnog centra, sa mnoštvom ekskluzivnih artikala, nađe se i sam u koloni ljudi koji su se tiskali da uđu i prisustvuju otvorenju.
Ne razmišljajući, dotaknu kariranu košulju tek da joj pod prstima osjeti materijal, a već ga prodavačica ugura u kabinu.
„Izvolite probati, imate ogledalo.“
Pogledavši u ogledalo ugledao je lik čovjeka kojem je život dodao bezbroj sjedih dlaka i dubokih bora na čelu. Primjetio je da se već odavno nije obrijao, a i šišanje mu ne bi škodilo. Shvatio je da je namamljen kao i svi drugi stajao u toj radnji i da je on, čiji su ormari prepuni odjeće koja se godinama skuplja, upravo došao da potroši još novca na nešto što mu ne treba.
„To je to“, gotovo je uskliknuo i potrčao kući.
„Kupujete, je li?“ Zadovoljno će prodavačica.
„Ne, hvala, idem da pišem!“ dobaci zbunjenom prodavaču i progura se sa mnoštvom ljudi koji su poput zombija ulazili u tržni centar. Sav ushićen što je shvatio apsurd i otuđenost današnjeg čovjeka okrenu se još jednom da pogleda jad i čemer obasjan blještavim reflektorima. U želji da što prije stigne kući i zapiše sve svoje misli udari u stub rasvjete.
Sutradan su ga ponovo vidjeli kako snuždeno hoda ulicom a kao podsjetnik na jučerašnju dozu inspiracije imao je veliki flaster na glavi.
Milijana Jovanović (1948.)
R.Srbija
МАЈДАН
Тог дана сунце је пекло, ведрина бистра и светла као стакло .У трави се чује нервозна цика зрикаваца у ваздуху трепери жега. Летње подне, мирно без гласа у близини, само у ваздуху врелина пржи без даха као да је све стало .
Митар је замахивао пијуком, камен се одваљивао и падао лако као никада до тада. Прштали су комади тврдог облутка а гомила одрона је постајала све већа.
-Одмори Митре, шта запињеш толико?! Седи ту у хлад, очи ти се не виде од прашине – помало љутито рече комшија Мирче.
Митар се закашљао и нервозно пошао према излазу из каменолома.
-Дај ми мало воде да исперем уста и грло.
-Одмори се ти Митре а ја идем да донесем воду, доле из кладенца. Врело је данас, попили смо је брзо.
-Добро, иди де, већ једанпут- пригушено ће Митар борећи се са кашљем који му је надолазио.
Мирче је лако стрчао низ авине.
-Где ли се то чује не могу да проценим?- мрмљао је Митар окрећући се у месту пред мајданом.
Сео је поново пред улаз у мајдан, а пијук је само спустио поред ногу. Погледао је доле према селу које је мировало у котлини као поспано иако је тек подне. Помислио је на Дене и Ђорђа и тада је осетио благост која се из груди ширила према грлу. Затворио је очи а капци су му подрхтавале од сунца и среће која му је подизала груди. Сунце га омами и он је задремао лако, као дете које лебди међу облаке.
Мирче се враћао уз стрмину трчећи јер се однекуд изнад њих навуко велики црни облак. Журио је да измакне невремену које се окретало и тумбало у ваздуху. Горе на врху се белео мајдан и Мирче пожури да стигне што пре до њега. Одједном је загрмело снажно и изнад његове главе је грунуло као да се небо цепа. Од те силине Мирче је одскочио у страну и пао. Устао је брзо и потрчао још брже клизајући се и падајући по страни. Гобељао је уз брдо само да стигне што пре до мајдана.
Из даљине је видео Митра како седи испред каменолома леђима ослоњен на стену. Обрадовао се што га види и викну:
-Митре, бежи ! Невреме, Митре!!
Изненадио се што га Митар не чује, па је потрчао још брже док му је изненадни ветар дувао у груди и спутавао га уз успон. Успут је непрестано викао:
-Склањај се Митре, бежи, бежи! Невреме Митре!
Кад је стигао до мајдана спазио је да се Митар мало склупчао и да му је глава клонула на једну страну , поцрнео у лицу и рукама. Поред његових ногу, одбачен у страну као да га неко бацио, лежао је пијук. Мирче се пренеражено спустио поред Митра који се није померао:
-Шта то би, Митре?! –јаукну комшија.
Клекнуо је поред поцрнелог Митра и опипавао му руке и врат. Покушавао је да га подигне и положи на земљу, али Митар није показивао знаке живота. Мирче је спустио главу на његове груди тражећи живот у њима. Ништа није чуо. У грудима је остао само мир а на поцрнелом лицу осмех који је болео.
-Шта уради црни Митре ?! Зар гром баш тебе да пронађе праведни несрећниче? Шта би ово Митре?!- понављао је и бесциљно се окретао.
Ухватио се рукама за главу док су му низ прашњаво лице текле сузе које није осећао.
Спустио се на колена крај поцрнелог Митра и гледао у небо које га издало. Однело је праведног Митра.
-Боже, зар њега гром да пронађе? Зар Митра праведног и мучног?- понављао је Мирче а глас му се губио уз планину.
Несрећни црни облак је већ нестајао из видокруга а у селу се чула вика и галама:
-Нешто пуче горе у брду!!-
Mirjana Mikulec (1959.)
R.Hrvatska
NEISPRIČANE PRIČE
Borila se s dvije vijesti, dobrom i lošom. Dobra vijest bila je da je sin upisao fakultet, bez plaćanja. Loša je bila da u kući više nije bilo novaca ni za osnovne potrebe, a kamoli za dugotrajno školovanje. Činilo se da financijska situacija ne može biti gora, jer njena plaća bila je dovoljno velika da ne dobiju stipendiju, a premala da podmire troškove života i dugove koje je napravio privatni posao njenog muža. Kad su mu kola krenula nizbrdo, on ih nije mogao, niti imao volje, zaustaviti. „Ja nemam“, bilo je sve što je rekao na spominjanje obveze prema sinu.
Što više je razmišljala, to se teža panika ljepila za nju: moglo bi se dogoditi, ako ostane, da sav teret dugova padne na nju. Ako ode, svi će se morati snaći u borbi za vlastiti opstanak. Zato je odlučila. Kad je sređen upis i privremeni smještaj, spakirala je svoje osobne stvari, knjige, uglavnom ono što je stalo u auto i otišla.
Ništa ju taj čas nije boljelo kao suze u sinovim očima kad mu je rekla za odluku. Ipak, razumio je, jer put školovanja je težak i dugotrajan, a sposobnost učenja bila je sva njegova popudbina za budućnost i jedini izlaz. Obećanje da će završiti studij dalo joj je snagu ali i novi strah. „Nemoj pod svaku cijenu sine, ako ne ide, odustani“ rekla je. „Ja se mogu sljedećih deset godina odreći svih stvari koje nisu nužne za život i selim se k svojoj mami. Ti se za to vrijeme moraš srediti, naučiti posao kojim se želiš baviti u životu i zaposliti se. Nemoj brinuti moju brigu, budi sretan.“
Bio je studeni, vlaga posvuda, uvlačila se kroz pukotine i u kuću. Oduvijek je mrzila vlažne crne mrlje što se šire po zidovima. Mama je teško živjela s malom radničkom penzijom, ionako joj je morala pomagati, pa je najbolje rješenje bilo vratiti se u kuću koja je u međuvremenu još više propala. Trebalo je promijeniti prozore, instalacije, renovirati gotovo cijelu kuću da bi se moglo pristojno živjeti, ali i to je bilo izvodljivije nego plaćati stanarinu i sebi i sinu i još pomagati mami. Osim toga deset godina je dugo, treba se okućiti dok još ima snage. Snaga za posao joj nije bila problem koliko snaga za suživot s mamom.
Vraćala su se sjećanja na djetinjstvo, kada je povratak u dom bio muka, jer su ju dočekivale svađe, nekada između oca i majke, sada između njih dvije. Svaka sitnica mogla je biti predmet svađe, način na koji je prostrt stol, mrlje na namještaju, pitanje: gdje si bila? Najčešći povod da se posvađaju bila je konstatacija: ti nikada ništa ne govoriš, meni nikada nitko ništa ne kaže. To je bila istina, nije naučila razgovarati sa svojom mamom i nije se usudila to analizirati.
Nakon nekog vremena osjećala se kao da je pobijedila: pitanja su prestala, mama se povlačila u svoju sobu, sklanjala joj se s puta. Prebrodile su najteže dane, sin je završio fakultet, zaposlio se, oženio. Ostale su same. Jedine zajedničke lijepe trenutke dijelile su kada bi mladi došli, tada se pričalo, veselilo, ponekad svađalo, ali bilo je zajedništva. Poslije jednog takvog druženja, možda zbog toga što je djelovala mekše i pristupačnije, mama joj je rekla: znam da misliš da te ne volim, ali ja te volim, samo to ne znam pokazati.
Odšutjela je, znala je da bi njene riječi samo pogoršale situaciju, ali je mnogo razmišljala o tim riječima, o prošlosti i budućnosti. Njena je baka uvijek bila odsutna jer je morala zarađivati za život, a mama je rasla sa zatvorenim, mučaljivim ocem koji ustajao ranom zorom i lijegao prvim mrakom, progovorivši samo najnužnije. Mama nije upoznala ljubav u svom djetinjstvu, pa kako da ju prenese na svoje dijete? Život njene bake ponovio se u njenom, a i mama je znala reći da je se boji jer jako liči na baku. Znala je da ljubav nije pojava, inspiracija, koja se pojavi i nestane, već da treba uporno i dugo raditi, možda generacijama, da bi se uzgojila, da bi postala temelj na kojem će se graditi dom.
Započela je malim razgovorima uz kavu, bez velikih riječi, predbacivanja, iako joj je teško padalo. Znala je da je na dobrom putu, kad je čula mamu kako govori prijateljici: danas je tako lijep dan, proslavila sam rođendan s kćerkom i bilo nam je lijepo!
Polako je u razgovore uz kavu ubacivala pitanja, potaknuta slučajno pronađenim slikama iz prošlosti, u kojima su se pojavljivala lica o kojima ništa nije znala ili je samo čula da postoje ali se o njima nije pričalo. Tko je bio mamin prvi muž, kako je umro? Neke odgovore mogla je sama pogoditi jer na slikama prvog vjenčanja mama je bila jako mlada, djetinje vesela, a mladoženja seoski kicoš. Na slikama vjenčanja s tatom više nije bila u bjelini, kosa joj je bila ukroćena čvrstom trajnom, a na licu zanesen, sanjiv izraz, koji ni na jednoj slici s tatom nije izgubila. Mama nije govorila o svojoj prošlosti, samo je rekla, na pitanje zašto je ostala sama poslije tatine smrti: „Ne bih više mogla naći takvog čovjeka.“
U kutiji s dokumentacijom koja se čuvala za svaki slučaj, zlu ne trebalo, pronašla je novinski izrezak s člankom o godišnjici smrti nekog čovjeka, povodom čega mu je iskazana počasti. Tko je taj čovjek, pitala je, a mama, iznenađena, kao da se i sama teško prisjeća, govorila je o poslijeratnom nemirnom vremenu i svom ujaku koji je ubijen u nepoznatim okolnostima… Puno je toga još ostalo za priču, puno pitanja neodgovorenih: odakle zlatni sat s posvetom na njemačkom u kutiji, gdje je djedov grob, da li je tatino sjećanje na oca koji mu maše dok odlazi, samo san ostavljena dječaka.
Shvatila je kako malo zna o svojoj obitelji i zašto nikada nije osjećala pripadnost niti ukorijenjenost bilo u čemu. Ostala joj je tek nada da će još imati dovoljno vremena da u poslijepodnevnim razgovorima s majkom spasi od zaborava sve neispričane priče, neiskazane emocije, zaboravljene radosti i da ih smjesti u kuću od priča, dom svoje obitelji. Znala je da će, ako uspije, prestati sanjati prazne zidove i strašne potrese u kojima joj izmiče tlo pod nogama.
Lana Papić (1981.)
R.Srbija
ŽELJA NEJAKA
Dogodilo se to jednog leta, u sasvim stara vremena, dok su se po šumama još vrzmali divojarci i goveda zubr a na mesečini plesale vile, u kraljevstvu toliko dalekom da ga niko više ne može naći.
Na obroncima šume, u trošnoj brvnari živela je majka sa svoja tri sina. Dvojica behu kršni momci, kratke pameti, rugobni i grubi a trći tanan, ćutljiv, mio poput devojčice. Zbog njegove sitne građe i nežnog srca, nazvali su ga Nejak. Braća su ga terala od sebe čak i tukla. Prezirala su njegovu nejakost. Ipak, majka je neizmerno volela njegovu blagu narav. Pričala mu je priče, smejala se njegovim doskočicama i tumačenjima.
Jednog jutra, majka gadno oboli. Do večeri joj posta jasno da joj se kraj bliži. Srce joj se cepalo od tuge pri pomisli da svog Nejaka ostavlja samog sa braćom. Razmišljala je i razmišljala šta da čini. Kako nije imala čime da daruje belu vilu Milu, odluči se da prizove onu crnu, Nedragu uprkos neizbežnoj nagodbi.
- Bolje da živi, kakvim-takvim životom nego da ne živi- govorila je u sebi.
Sledećeg jutra pokupi poslednja tri jajeta iz kokošinjca, razbije ih i u sumrak krišom razbaca njihove ljuske oko kuće. Nedugo zatim začu glas:
- Majko, majko,
zašto zoveš mene Nedragu?
Zar ne znaš za moju nagodbu?
Nikada ti želju celu ostvariti neću
jer uzeću nešto i za svoju sreću.
Majka tiho odgovori:
- Učini da Nejak starost doživi
makar i sa kletvom da živi...
Crna vila progovara:
- Dobro majko stara
Nejak će dugo živeti
ali neće dobiti ništa što će želeti.
Posle majčine sahrane braća se dogovoriše da je najbolje da Nejaka ostave u šumi odakle put kući nikada neće naći. Jer ko će o njemu brinuti? Ko će još jedna usta hraniti? Lako ga savladaše, staviše mu povez preko očiju i uzjahaše. Posle tri dana kaskanja ostaviše ga ispod jedne jabuke sa čuturicom vode. Umoran i uplašen lutao je nepreglednom, tamnom šumom. Od svakog šuma, ledila mu se krv u žilama. Tek što se sklupčao na tepih od žalfije začu gromoglasnu riku:
- Putniče – namerniče, pomozi mi.
Pretrnuo od straha, bojažljivo se uzdigao. Glas ponovi:
- Putniče-namerniče, neću te povrediti.
Klecavih kolena, krenu prema glasu. Na zemlji je ležao stasit divojarac.
- Pogrešio sam šumu ali sam to kasno shvatio. Premoren sam. Imaš li vode?
Nejak od povećeg lista načini posudu i usu mu vodu iz čuturice.
- Pij, meni i ovako više ne treba. Teško da ću zoru ugledati. Suviše sam lak plen.- izusti Nejak.
- Pa što si onda u šumu ulazio?- upita divojarac.
- Nisam. Ostavila su me braća. Nisu me htela u kući.
- Hvala ti za vodu. Kreni ovuda, prati stazu i kada naiđeš na gomilu balvana, skreni desno. Ugledaćeš proplanak. Lezi na travu, zagledaj se u nebo i kada vidiš zvezdu padalicu, poželi želju. Ispuniće se. Hajde sad.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Nejak nesigurno krenu u pravcu koji mu je pokazao divojarac. Nešto kasnije nebo se razvedri a on izbi na proplanak. Legao je na travu i zagledao se u bezbroj zvezda na noćnom nebu. Čekao je neku da mu padne. Čekao i čekao. Kako bi prekratio vreme, krenuo je da ih prebrojava i zaspao. Probudio se sa svitanjem u bunilu, izmučen košmarima. Još šest dana je tako ležao, neznajući šta je java a šta san. Osmog dana uspe da se pridigne. Iznad njega stajao je divojarac.
- Nisi smeo zvezde da brojiš. Košmari te više neće mučiti ali te crvene bradavice će nestati samo ako nađeš starca koji živi u trećem selu iza onog brda. Znaćeš da si na pravom mestu kada nađeš potok sa slanom vodom.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Hodao je Nejak i hodao. Trećeg dana stiže do prvog sela. Noge mu behu teške, tabani krvavi. Ljudi se sklanjaše pred njim čim ugledaše bradavičavo lice. Taman što je i poslednje kućice ostavio iza sebe, začu bolnu riku. Pokraj staze je ležalo ogromno goveče zubr.
- Putniče- namerniče, pomozi mi da se uspravim na sve četri noge i ispuniću ti želju.- prostenja goveče zubr.
Nejak ga nežno pomilova po glavi i upre iz sve snage. Nakon trećeg pokušaja zubr se uspravi i reče:
- A sad, dodirni moj rog i reci mi želju.
- Želim da budem grub kao moja braća. Tada će me ljudi poštovati.- bez razmišljanja izgovori Nejak.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Neznajući da je goveče njegovo srce načinilo još mekšim, nastavi dalje. Kada je prošao i kroz drugo selo, sede pod jedan stari hrast da se odmori.
- Putniče – namerniče, ispravi mi ovu napuklu granu i ispuniću ti želju. – prošapta hrast.
Nejaki otkide parče svog rukava i nežno poveza povijenu granu.
- Zagrli moje stablo, mili stvore, i šapni mi želju.
Nejak bez razmišljanja izgovori:
- Želim da budem kratke pameti kao moja braća. Tada će me poštovati ljudi.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Neznajući da ga je hrast učinio mudrijim, nastavi dalje. Ubrzo ugleda potok. Zahvati rukom malo vode i popi. Beše slana. Osvrne se oko sebe i spazi vodenicu. Pokuca. Iz vodenice dopre glas:
- Putniče – namerniče, uđi.
Nejak zakorači preko praga i ugleda divojarca.
- O, lepo je videti te opet, prijatelju,- zaprepasti se Nejak, - Hoćeš li me odvesti do iscelitelja?
- Lek za tvoje gnojne bradavice je na onom brdu iz kog izvire slani potok. Nađi pećinu. Njena tama skriva odvratnu aždaju i prelepu princezu koju je otela. Savladaj aždaju i pridobi princezinu naklonost. Ako te poljubi bićeš izlečen.- u dahu saopšti divojarac.
- To je nemoguće, prijatelju. Princeza nikada neće poljubiti nekoga kao što sam ja. Grubog, kratke pameti, sa gadnim izraslinama po telu.- zaječa Nejak.
- Obuci ovaj skafander, pokrij glavu i kreni – riknu divojarac.
Nejak pokunjeno krenu uz potok. Stigavši pred pećinu povika:
- Aždajo, aždajo -
- Beži dalje dok te nisam spalila- zagrmi iz pećine.
- Ako me spališ, učinićeš veliku uslugu svetu. Jedna ružna spodoba manje.- prošaputa Nejak.
- Ha, ha, ha ne znaš ti šta je ružno. Mene su oterali u tamu da me više ne bi gledali. Vređala ih je moja ružnoća. Samoća me je skrhala. Od silne tuge potok sam isplakala. Otela sam im princezu jer je samo njena lepota mogla da zaustavi moje suze, jer je samo njen mio glas terao samoću.
- Ko lepotu vidi, ne može biti ružan- reče Nejak.
- Nisi zao. Hm. Uđi da me vidiš - pozva ga glas iz pećine.
Nejak ugleda dva krupna tužna oka. Blago pomilova aždajinu ljuspičavu kožu.
- Šta hoćeš?- frknu aždaja
- Princezin poljubac. Samo me on može može izlečiti.- tužno reče Nejak.
- Ohohoho, ako si mudar onoliko koliko ti je srce nežno, sigurna sam da će te poljubiti – prosikta aždaja.
- Nisam. Kratke sam pameti.
- To ćemo princeza i ja proceniti. Reci mi šta je ovo: NIT’ ŠUŠNU NIT’ BUŠNU A U KUĆU DOĐE?
Nejak se zamisli. Zagleda se u tamu pećine. Iz prikrajka, posmatrala ga je princeza.
-MMMRAK- nesigurno prevali Nejak.
Princeza se uspravi.
- Dooobroo, a ŠTA PUTUJE BEZ NOGU?
- Nemam šanse. Isplakaću i ja potok do ovog- pomisli ali se istog trena seti kako je stigao do pećine i promuca:
- Poot... VODA!
Princeza se približi.
- Brzo misliš za nekoga kratke pameti!- ciknu aždaja i brzo doda:
- ŠTA JE NAJBRŽE NA SVETU?
- Rekla mi je da brzo mislim, znači misli su brze...koliko li ih je prošlo kroz moju glavu prošli put...a i sad...- razmišljao je te odjednom uzviknu:
- MISAO!
Zadivljena njegovim britkim umom, princeza se savi i poljubi mu ruku. Jedna, po jedna, bradavice otpadoše.
- Mudar si i srca plemenita, zaslužuješ princezu više nego iko drugi – saopšti aždaja.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Nejak i princeza sagradiše dvorac pored onog starog hrasta. Aždaji spremiše odaje odmah do njihovih. Nasta period blagostanja.
Glas o plemenitom, mudrom princu Nejaku dopre do braće. Gnevni krenuše da ga nađu i otmu mu sve što ima. Kada stigoše pred kapije dvora onaj stari hrast pruži svoje grane, uplete ih oko njihovih zdepastih tela i privuče uza se.
Nebo prekriše oblaci, sevnu munja, puče grom!
Od tada braća stoje stopljena sa stablom hrasta a svako malo naiđu divojarac i goveče zubr da naoštre rogove o koru drveta.
I tako, Nejak zaista nikada nije dobio što je želeo ali je imao sve što mu je trebalo.
………………….
NAPOMENA:
-Text se oslanja na dva narodna sujeverja sa ovih prostora. Prvo kaže da ne treba bacati ljuske od jaja u blizini kuće jer se tako prizivaju veštice. Drugo da zvezde ne valja brojati jer će ti izaći bradavice svuda po telu. Te iste bradavice se ne mogu medicinski izlečiti već se treba obratiti čoveku koji se obično nalazi u susednom selu i zanat je naučio od pradede. Takođe, onaj ko se zbroji može imati košmare narednih sedam dana.
- divojarac, goveče zbur, hrast, jabuka, žalfija su neki od pojavnih oblika boga Peruna, gospodara oblaka groma i munje. Takođe, pripadale su mu i zvezde. Rog i balvani su neki od Perunovih obeležja.
Vezuv Bašić (1948.)
Danska
ZELENI MALI
Zeleni mali s neba nam došli
A niko ne zna od kud su pošli
Velike uši okrugla glava
Zelene boje k'o mlada trava
Tanke im ruke još tanje noge
Kako prođoše daljine mnoge
Nije to samo obična priča
U goste došla nebeska bića
Zeleni mali na zemlju pali
Našli su ljude što im se čude.
To ipak nije obična farsa
Možda su došli pravo sa Marsa
Ili sa neke planete druge
Možda su prošli puteve duge
A možda sve je to samo mašta
U snu se može desiti svašta
U sne su ušli polako moje
Zeleni mali i ne postoje.
Tamara Babić (1986.)
R.Hrvatska
PER SYRIA AD ASTRA
Vrisak se probijao kroz sluzavu koprenu panike koja se širila po gnjecavom zraku. Blijeda lica užasa su usplahireno jurcala tamo-vamo kao muhe bez glava koje su padale pa ustajale, a druge su ostajale ležati u lokvama od pomiješanih tjelesnih tekućina raskomadanog grada i raskomadanih tijela njegovih žitelja. Unatoč općoj jurnjavi, izgledalo je da svaki sekund traje čitavu vječnost. Čak je i crveno sunce zaboravljalo na svoje putovanje, zarobljeno u krvavim barama skorenih rana na asfaltu.
Tahira je žmurala. Najrađe bi još i rukama pokrila uši, ali to je bilo preopasno jer ne bi čula očev glas. Hodala je spretno preko kamenih gromada kao džin preko brežuljaka, držeći oca za ruku. Otac je grabio ispred nje i kao bog Janus istovremeno gledao i ispred i iza, ne dopuštajući da išta promakne njegovom sken-pogledu. Tahira je šutke pratila džina džinovskijeg od sebe trudeći se da što manje gleda unaokolo iako nije bila od onih što se plaše bombi, raketa i tenkova.
"Samo da ne vidim ponovo nekoga od susjeda...ili frendova iz ulice...na takav način" rekla je ocu jednom prilikom i otac je razumio. Željela je upamtiti sve te drage ljude u njihovim lijepim, čistim odijelima, dok pjevaju i smiju se, a ne kada su rasparčani i iz utroba im vire iznutrice.
Lijepo je kad noge služe svojoj pravoj svrsi - da odnesu vlasnika negdje gdje bi on volio da bude, do prelijepog proplanka s pogledom na krovove grada ili do dragog prijatelja na čašicu-dvije. Međutim, Tahirine male noge odavno nisu udovoljavala svojoj vlasnici. Te dvije hodalice su imale samo jedan zadatak: nositi što dalje! Hodalice su negodovale, bile jogunaste, a ponekad teške tonu i pol, bolne, nažuljane. Otac je krio svoje hodalice u vojnim cokulama koje nije izuvao ni kada je spavao, da mu ih netko ne bi ukrao.
"Tata, molim te da malo odmorimo, mnogo me bole stopala" - reče Tahira, gledajući u zemlju. Sramila se što otac nosi onoliki ruksak sa stvarima na leđima i ne žali se, a ona ne može ni sebe nositi.
"Dobro, pile, napravit ćemo pauzu. Ali kratku, ne opuštaj se previše. "
Tahira se spustila na prašnjavu zemlju. Izula je izguljene cipele. Prsti su joj bili krvavi, a iz popucalih žuljeva je tekla prozirna tekućina, kao da su joj sama stopala plakala od bola.
"Imaš stopala kao balerina. Tako balerine od vježbanja dobiju ranice na prstima. Čim stignemo tamo, upisaće te tata na sate baleta, tako da ne brini za prste "- reče otac. Hm, baletna škola ... Zanimljivo zvuči, mada bih više voljela da budem arheologinja- pomisli Tahira grleći svoja koljena. Kad bih bila arheologinja, mogla bih da putujem u sve te divne zemlje i ne samo to, mogla bih upoznajem i ljude koji su živjeli prije toliko tisuća godina, baš kao što to radi moj tata.
"Hajde, malena, moramo dalje" - začu se očev glas negdje iz daljine druge dimenzije. Tahira je s mukom navukla cipele na napuhnuta stopala. Ustala je. Taman kad je htjela zakoračiti, stropoštala se u prašinu. Noge kao da su joj bile od porculana, pukotine po njima su se stvorile u sekundi i ti nestabilni stupići popucaše pod devojčicinim tijelom. Sunce je zubima kidalo umorno nebo, ali i njega je prekrila crna sijena. Tahira je ugledala oca iznad sebe. Pljunula je prašinu iz usta. Nije ni shvatila što se događa, a džin je zgrabio i podigao od zemlje.
"Ne, tata, ne možeš nositi i mene. Mogu sama, spusti me. Molim te ... "- opirala se Tahira. Na očevom licu je bila željezna maska koja je sprječavala da se i jedan mišić pomakne. Najednom je maska pocrnjela. Nasta mrak.
Uh, sreća da je sve ono bio san, pomisli Tahira, udobno zavaljena u sjedište na drvenom čamcu.
Voljela je ljeto u Latakiji zbog turista koji žure da uhvate svaki dašak toplog vjetra pomiješanog s morskom solju, zbog sladoleda i sunca koje se narcisoidno ogleda u staklima na prozorima bijelih zgrada. Jedna od rijetkih situacija u kojima je bila sretna što je i dalje mala su bile vožnje čamcem.
"Previše si mala da bi veslala" - govorili su joj, a ona je bila zadovoljna što može poslušati, jer od veslanja ne bi imala vremena vidjeti sve što se događa na moru. A dešavalo se toliko toga! Međutim, sada se osjećala umorno, pa se ispružila u čamcu. Otac je veslao.
"Tata, pričaj mi neku priču."
Otac je šutio ali se čulo da intenzivno razmišlja. Nakon nekoliko minuta napokon poče.
"Jednom davno, bio jedan kralj, Ramzes su ga zvali. Vladao je ogromnom egipatskom kraljevinom i imao raznorazna blaga i velike brodove. Međutim, glasnik iz daleke zemlje mu je jednog dana donio vijest da će njegovo kraljevstvo napasti Narodi s mora.
'Narodi s mora, kažeš? Jesu li dobri ratnici? Imaju li bolje naoružanje nego mi?'- upita Ramzes glasnika.
'Veliki kralju, oni su najbolji ratnici koje je svijet vidio. Pregazili su zemlje na istoku i sada su se uputili ovamo.'
'Čime se bore? Jel imaju bolje konje i dvokolice? Jesu li im strijelci i kopljanici vješti?'
'Ništa od toga, veliki kralju. Nit' imaju dvokolica, nit' imaju vješte strijelce. Njihov trener je glad, jer u zemlji iz koje dolaze pošast je ubila svu ljetinu. Ti ljudi se bore golim rukama i nogama jer nemaju što izgubiti. '
Veliki Ramzes je stajao zamišljen. Njegovi vojnici su dobro obučeni i opremljeni, ali imaju ogromnu slabost: bore se punih trbuha. Moji ljudi nisu motivirani za borbu. Rade puno, ali žive lijepo u blagodatima plodne doline darežljivog Nila. Dok budu shvatili što se događa, ta horda će ih pregaziti - razmišljao je Ramzes. Platiti im ne mogu više nego sad. A tu hordu da potkupljujem - neću. Ne želim ni da se dosele ovdje i zauzmu naše parcele zemlje za obrađivanje, da od našeg žita prave kruh, ti barbari. Ipak, odbraniti se ne možemo. Znači, moramo spriječiti da do sukoba dođe.
Ramzes je skužio da je jedino rješenje sagraditi prepreku i tako spriječiti prodor Naroda s mora. Danima je građen ogroman zid oko grada Ksoisa u delti Nila.
"Tata, ali zašto su pravili zid kad se svaki zid može preskočiti? Koliki god da je zid, mogu se napraviti ljestve da se na njega popneš "- upita Tahira.
"Naravno da je Ramzes znao da zid ne može zadržati onoga tko je čvrsto odlučio nekud stići. Zidom je htio poručiti: 'Stoj! Ne želimo vas ovdje. Dobro se čuvamo i zato ne prilazite. Odustanite. Okrenite se i idite. ' Zid je nešto kao neonska reklama koja svijetli na horizontu noseći poruku svakom tko nije "naš" da nije dobrodošao. Zid je odraz neprijateljstva. Zid su namrštene obrve prije izricanja uvrede. Zid je jednom riječju - slabost. "
San je navukao zastore na Tahirine oči, pa nije čula kraj priče. Čamac se ritmično ljuljuškao, poskakujući na naborima satenske spavaćice u kojoj se more obrtalo u svom nemirnom snu na madracu od grebena i mulja.
Kada je ponovno otvorila oči, nebo nad Tahirom je imao sivu boju bolesnika na samrti. Kišni oblaci su stali u gard i čekali da udare aperkat svodu od voska i prekinu agoniju. Tahira je ponovo žmurila, jer je željela da upamti sliku neba kada je nasmijano i ušuškano među paperje sa repova galebova. Otac je razumio, pa je počeo pričati, da joj skrene misli.
"Bilo jednom kraljevstvo sa sedam planina, sedam rijeka, sedam brežuljaka i jezera. Njime je vladao car Ši Huang Di. Imao je puno podanika koji su ga vjerno služili, a u svojoj riznici nebrojena blaga. Jednog dana se njegov bijeli zmaj vratio s obilaska kraljevstva.
"Plemena sa sjevera se udružuju, gospodaru. Kuju plan da svrgnu tebe, o presvijetli, i da opljačkaju tvoja blaga. Njihova zemlja je krševita i neplodna, napadaju nas jer je njih napalo siromaštvo. Možda bi trebalo ponuditi im službu na našim njivama i u našim zanatskim radnjama? Tako bi smo spriječili sukob, a bilo bi na obostranu korist. "
"Pa to je ludost, tvoje riječi su otrov za moje uši! Ne želim u svojim selima nikakve divljake sa sjevera. Čuo sam svašta o njima: da njihove žene piške stojeći, a muškarci čuče; da imaju još jedna usta na stomacima i da su im omiljeno jelo - zmajeva jaja. "
"Zmajeva jaja? Pa oni su barbari! O premudri, podigni zid da nam ne mogu prići ti prljavi stvorovi! "
I tako je počela gradnja Kineskog zida. Put od tisuću koraka počinje jednim korakom, a zid od tisuću kilometara počinje jednim kamenom. Pričali su savjetnici Shi Huang Diju da je suludo to što radi, da su ljudi na umoru od teškog rada ostavljajući kosti na zidu. Govorili su mu da je bolje da napor koji svaki radnik ulaže u izgradnju zida potroši na učenje jezika naroda sa sjevera, na upoznavanje njihove kulture, na učenje običaja, jer se na taj način među ljudima stvaraju mostovi koji dopuštaju da svatko prijeđe na onu drugu stranu, razumije i poštuje drugog. No, car nije htio slušati.
"Pa zar je mislio oko tolikog kraljevstva sagraditi zid? Pa to je ludo! "- reče Tahira.
Bez ikakve najave, čamac se raspršio i nestao. Tahira se prenula iz udobnosti u koju se uljuljkala. Bila je na zemlji. Pod njezinim nogama je ležala ljuštura u kojoj je nekada živio njezin otac. Kao zmijska košuljica stajala je odbačena, nepomična.
Tahira je pala na koljena. Drmala je oca iz sve snage. Krupne suze su za tili čas stvorile vodorerinu kroz naslagu prljavštine na njenim obrazima.
"Diši, molim te diši!" - Vikala je. Pokušala je ocu izuje cokule, da na svaki način pomogne da mu bude bolje. Molim te, oživi ... Suviše je kratko vrijeme živjela mala Tahira da bi razumjela što je gangrena, što je sepsa i zašto je otac napustio ljušturu.
Nije se sjećala što je dalje bilo. Da li je sahranila oca? Koliko je plakala? Da li je spavala? Da li je neko obilježje napravila, da se može kasnije vratiti i naći to mjesto na kome je odjednom postala odrasla jer je više nitko nije mogao nazvati svojim djetetom? Nije znala. Samo je hodala. Hodala je noćima i danima, uzbrdo i nizbrdo, bježeći od sebe, od onog što je bilo, od očevih priča, od sretnih dana u Latakiji.
Ni sama ne zna koliko puta je sunce ubilo mjesec i koliko puta je on pakosno uskrsnuo do te noći, kada se pred njom stvorila ogromna zmija koja se uvijala po brdima u nedogled. Bila je tiha ta zmija, a to je bilo vrlo čudno za stvora s tisuću usta. Sva ta usta su uglavnom šutjela, puna prašine, gorčine i beznađa. O ovome je otac pričao ... Znači da je granica blizu - pomisli Tahira. Te noći je spavala bez košmara koji su joj srce čupali nevidljivim pandžama, želeći ga otrgnu iz njezinih grudi.
Probudio je čudan zvuk. Čudni zvuci su obično značili opasnost, pa je skočila u sekundi. Oko nje je bilo more ljudi. Nosili su torbe, zavežljaje, djecu slinavih noseva i krmeljivih očiju. Svi su išli prema zidu, kao hipnotizirani i nisu se osvrtali na neobičnu glazbu. Tahira pođe naprijed, ka mjestu odakle je glazba dopirala.
Pred njom se odnekud, valjda iz same zemlje stvorio sjedi bradonja koji je mlatio rukama iznad nekakve kutije. Izgledo je kao Indijac s turbanom koji svira nevidljivu flautu i očarava imaginarnu kobru koja igra u ritmu njegovih pokreta.
"Što radiš? Što se to čuje "- upita Tahira starca.
"Sviram, zar ne vidiš? Moj instrument se zove teremin. U ovoj kutiji je električno kolo. Vidiš ove dvije antene? "
"Aha ..."
"E pa one detekTahiraju moje pokrete. Kad pokrećem ruke, proizvodi se zvuk. Kužiš? "
"Zašto sviraš ovdje? Zar ti ne želiš prođeš tamo, iza zida? "
"Kapija je zatvorena. Više nikoga ne puštaju. A mi nemamo gdje da se vratimo. Zato smo mi odlučili iskušamo jerihonskom strategiju. "
"Ne razumijem ..."
"Znaš, bio jedan grad, Jerihon su ga zvali. Njegove zidove su srušili tako što su puhali u trube dok kamen nije zaigrao u ritmu melodije truba i poletio prema zemlji. Tako i mi sviramo temerine, da bi srušili zid koji nas sprječava da idemo dalje. Sa trubama nismo imali puno uspjeha."
Zanimljiv neki čovjek- pomisli Tahira. Stajala je još malo ispred magične kutije i slušala. Nije znala je li glazbenik dobar ali je djelovalo kao da zna što radi. No, zid je stajao nepomično, bez naznaka da će sviranje dovesti do bilo kakve promjene na njemu. Taman kad je zaključila da će glazbenici morati potražiti neki treći instrument, iz zida se poče pojavljivati silueta. Djevojčica se osvrnula - nitko nije primjećivao što se događa sem nje. Iz samog zida je izašao čovjek srednjeg rasta, s naočalama okruglih okvira na vrhu nosa. Krenuo je pravo ka Tahiri.
"Bok, malena" – reče.
"Tko si ti?"
"Ja sam Adolphe Thiers, graditelj pariških zidova. A ove momke pretpostavljam da znaš, otac ti je pričao o njima ... ".
Pored neobičnog Francuza su se pojavili preplanuli Egipćanin i dugobradi Kinez. Tahiri ama baš ništa nije bilo jasno. Iako je bila dijete, znala je da je mnogo vremena dijelilo ove ljude i nju i da je nešto opasno ne valja.
"Pitaš se što mi radimo ovdje, jel da? I kako je uopće moguće da smo svi skupa ovdje? E pa vidiš, nas spaja zajedničko prokletstvo - prokletstvo zida. Svi smo ih gradili sebično svojatajući tlo koje je svačije i ničije, ne želeći da saslušamo, da upoznamo, da razumijemo. 'Ne, ne i ne!' - je bilo sve što smo imali za reći. Zbog svojih pogrešnih odluka, oholosti i egoizma smo osuđeni da vječno lutamo beskrajnim hodnicima među zidovima, dok ne se iskupimo za svoje pogreške. "
"Mislim da ćete se najlakše iskupiti ako poslije svih tih zidina koje ste sagradili - neki zid srušite. Ali ne bilo koji, nego neki od zidova koji ljude čine tužnim. Primjerice, baš ovaj ovdje "- reče Tahira.
"Zato smo i tu, malena."
Tahira je još jednom pogledala zid. Za nju je on bio nepremostiva prepreka koja ju je dijelila od obećane zemlje, tamo negdje, na zapadu. Otac joj je pričao da tamo još ima gradova u kojima nema rata, gdje ljudi žive u lijepim bijelim zgradama, nalik na onu u Latakiji gdje su stanovali dok svijet nije otišao kvragu. Nadala se da u tim zgradama žive ljudi nalik njezinim znancima, koji uvijek nađu po koji slatkiš više i za tuđu djecu koja navrate. Nadala se da neće iznevjeriti oca i da će znati pokazati kako je otac svačemu naučio. Ali, nije računala na to da će nakon kilometara prepešačenih po žegi, hladnoći, vjetru i kiši pola metra predstavljati put koji dijeli "nas" od "njih", ljude s domom i one bez njega, ljude s nadom i one koji žive u trenutku, zaslijepljeni predugim gledanjem u blještavilo budućnosti koje izgleda čarobno kada se među čeljustima zvijeri rata nazre makar i tračak mira.
"Hej, Tahira, pripremi se" - reče Tjer.
Trojka se okrenula prema zidu. Glazba temerina se pojačala. Masa ljudi je gledala ka pukotini koja je kidala tkivo zida. Svi su šutjeli, a disali su vrlo tiho. Jedan gospodin u pregači, drugi u dugim haljinama i treći u sakou su mrmljali sebi u bradu, a melodija temerina je nadglasavala same otkucaje srca planeta.
Prvi kamen je pao. Zatim drugi, pa treći. U momentu kada se zid srušio, stampedo je pojurio preko njegovih ostaka. Tri siluete su nestale, oslobođene.
Tahira je zakoračila ka mjestu na kojem je nekada ponosno stajao bijeli zmaj, s krljuštima od kamenja. Njegove vatre se više nije bojala, jer čini koje su držale na okupu njegove dijelove su nestale. Put od tisuću koraka počinje jednim korakom, ali se jednim i završava. Tahira je napravila posljednji korak, a onda je iscrpljenost prevladala. Njezina ljuštura je pala preko kostiju ukroćenog bijelog zmaja, poput vile žrtvovane da bi se kiša umolila padati.
Tahira nikada nije postala balerina, a ni arheologinja. Svi ti divni životi koje je mogla voditi su ostali tamo daleko, negdje iza mjesta gdje je bio zid. Tko bi rekao da je čovjek tako glup da dozvoli naslaganom kamenju ili žici odlučivati o njegovom životu? A ipak, zidovi nastavljaju dijeliti i odvajati, a ljušture koje su odbacili neostvareni snovi se množe, niču kao gljive poslije kiše.
Smail Jonuz (1953.)
Švedska
POTOHNUĆEMO NAMAH
Švedski gradić Varberg je važna luka. Sa druge strane mora je Danska. Naš čovjek, kako ga je Bog stvorio znatiželjna i snalažljiva, odmah poče izviđati u luci kako se tamo ide, koliko košta karta i što je najvažnije, može li se kakav hair okrenuti ili ako ništa onda bar kakav dobar provod prirediti da se ubiju dosadni dani. A bilo bi najbolje oboje. Tako razmišljaše jedna grupa naših, pa se stoga raspitaše u brodskoj kapetaniji detaljno o svemu i dobiše mnoštvo korisnih informacija. Srijedom karta koštaše samo deset kruna i to u oba pravca. To ti je oko dvije marke. A na luksuznom brodu, koji je više ličio na hotel visoke kategorije sa pet – šest spratova, moglo se kupiti jako alkoholno piće i pivo, skoro duplo jeftinije nego u Švedskoj. To za naš narod bijahu radosna saznanja.
Sledeće srijede okupi se njih desetak-petnaest i u veselom raspoloženju stupiše na brod za danski gradić Grenå a koji se nalazi tamo na drugoj strani mora. Kao vođe te vesele grupe bijahu Hamdija, Izet i Reša. Bijaše početak juna a dan je bio kao izmišljen za putovanja. Nije bilo ni jednog jedinog oblačka na besprekorno plavom nebu i nijednog vala na samo nešto malo tamnijoj morskoj pučini a koja se bljeskaše na suncu kao ogromna tepsija od modre srče.
Društvo se razbaškari na gornjoj palubi po udobnim stolicama, dok su stolove pritisli mnogobrojnim flašama i mezetom. Na drugom kraju palube se ljuljuškala voda u bazenu, pa se Hamdija nenavikao na ovoliki luksuz iščuđavaše:
”Ma, šta će mu ova voda ovdi, kad je ovolikog mora svuda okolo? E što ti je gladan čoik. Nikad mu dosta.”
Drugi dobacuju: ”To ti je za ravnotežu Hamdo. Znaju oni da smo mi poteški ljudi pa nam ono tamo metnuli da se lađa ne prekrene.”
”Ma dje da se prikrene. Dabogda jezik prigrizo”, ljutito ce Hamdija.
A malo je bilo ljudi kao sto je bio Hamdija. Bijaše to ljudina od blizu dva metra, sa preko sto i kusur oka a nije bio debo`. Ali je bio iskreni vjernik i teška poštenjačina spreman svakom pomoći i učiniti. Sad je bio već u godinama ali dok je bio mlađi nije mu snazi bilo ravna. Cio život je proveo u Grmeču sjekući i izvlačeći šumu na konjima. Priča se da kad bi on i brat mu, koji je bio isto tako ”pomalehan”, sjeli u kafanu na Korćanici obično bi odmah privukli dvije gajbe piva svaki po jednu do sebe. Onda bi uzeli pečeno onako osrednje jagnje i počeli bi ga jesti, jedan sa jednog a drugi sa drugog kraja, pa udri i za kratko vrijeme bi se sreli na sredini da oglođu i zadnje rebro, popivši uzgred obje gajbe.
Svi na brodu su imali na glavama nekakve kape ili šešire da se zaštite od sunca. Samo se Hamdija nikad nije razdvajao od svoje francuzice, sa kojom je i iz Bosne došao. Iako je ona bila od najvećeg broja što postoji i skoro duplo veća od svih, ipak je na njegovoj glavi izgledala izgubljeno na vrhu glave pa je neodoljivo podsjećala na onu jevrejsku kapicu.
Nije lako osjećaje vagati ali mislim da je zaista bilo teško naći čovjeka koji je toliko patio za zavičajem kao Hamdija. Satima je znao lijepo i do detalja opisivati svoje livade i njive a naročito konje koje je nekad imao. Skoro svi smo znali napamet ne samo imena nekih njegovih njiva, nego smo mogli tačno opisati kako koja izgleda i kolika je i sa čim se graniči, iako nikad tamo nismo bili. Svi smo znali za Mlavu i Glavicu i da Mlava ima dva dana oranja i da počinje od potoka Skakavac a pruža se u početku ravno a od polovine se blago diže sve do šumice zvane Osoje, a koja je opet dolazi sa sjevera, kako to opisa Hamdija. Priča on tako živopisno a mi svi slušamo.
”Kad orem Mlavu do polovine pjevam i Mili samo gazi k`o da je poš`o na Petrovački vašar. Ali od polovine, majčin sine počinje on malo na stranu zavodit` pa ti ne pomaže kandžija. Jok, ne vrijedi njega šibat'. On je naučen konj. Nije k`o neki. Ja mu samo pružim dvije šekerke i onda podviknem:”Djiha Mili, sokole moj”. A on uši uspravi u nebesa pa povuče, ma hoće da potrga štrangle i amove. Pa po reni, pa po reni... Pa po reni jarane moj, do kraja njive. Ma on bi i dalje od nekakvih milina, đe ga ja falim i šekerom mitim, da mu ne popritegnem dizgine i jedva ga zaustavim do same šumet`ne”.
Društvo na brodu sve veselije i bučnije. A brod ogroman sa nekoliko restorana, salona i sa bioskopskom salom. Pa onda barovi i kabine za spavanje. Četiri sprata gore nad palubom i još u potpalublju dva sprata ispod površine. Dolje su parkirani teretni i putnički automobili i čak jedna cijela vozna kompozicija. Po hodnicima mnoštvo aparata za igre na sreću. Ali družina se ne obazire na te kako kažu ``mamipare``.
Lađa se kreće sasvim mirno prosto kao da klizi po ogledalu, praćena jatima kričavih galebova koji se stalno otimaju oko ostataka hrane a koja se neprestano baca sa golemog broda.Već je treći sat puta i putnici uskoro ugledaše kopno, najprije kao da si jednu crnu liniju povukao olovkom po modroj podlozi a onda se ona poče postepeno pretvarati u kuće, drveće i puteve.
Samo što brod pristade iz njega poče da kulja masa kamiona i vozila svrstavajući se u duge kolone koje su se poput zmija izvijale uz okolne ulice. Brod je sad ličio na ogromnu hobotnicu sa velikim pipcima koji su se uvijali i vijugali svuda naokolo. Kad pristaše mlađi znatiželjno i užurbano napustiše lađu, rasturivši se po obližnjim uličicama. Stariji pak ostaše i dalje na palubi posmatrajući luku odozgo kao sa neke osmatračnice. Bijaše im lijeno da silaze dolje a bijahu malo i od pića otežali. Pravdavajući se govorahu: ”Bolje se odavde vidi. Grad k`o i ostali gradovi. Sjedi dje si”.
Poslije otprilike sat odmora, beskrajne kolone automobila počeše kao rijeke utjecati u utrobu goleme lađe. Istovremeno mnoštvo putnika pređe dolazni most i uz veliku larmu rasturi se svuda po lađi. Stade zveket aparata za igru jer mnogi pasionirani igrači jedva dočekaše da se dokopaju broda i da počnu igru nadajući se uzalud svaki put velikom dobitku. Kad brod krenu i otvoriše se prodavnice i restorani nagrnu svjetina u njih kupujući sve moguće što tamo ima a najviše piće. Začu se zveket flaša i zvrka naplatnih kasa a bogami učesta i alarm kad neki pokušaše da iziđu s robom a „zaboraviše“ da plate.
Kad naše društvo primjeti ovu ofanzivu, začas poskakaše na noge lagane i onako već kod nas dobro izvježbani i naviknuti na razne gužve, među prvima se uguraše u veliku prodavnicu. Razgrćući laktovima domaću čeljad vješto klizeći uza zidove kao alpinisti, naši se prvi dokopaše rafova s pićem i cigarama, pa stadoše brzo preračunavati cijene.
Pošto se nakupiše silne srče i pića u konzervama sve to noseći često i u naramku i nakon što platiše, naše društvo ponovo i sa nečuvenim elanom zasjede na isto mjesto. Otvoriše se svježe flaše a većina se odluči za ”vojskovođu”, kako su obično zvali konjak ”Napoleon”. Raspoloženje i galama dostiže vrhunac kad brod odmače od obale i poče da klizi po suncem pozlaćenoj vodi.
Negdje oko polovine pučine poče najprije da duva nekakv hladan sjeverac a ubrzo dotjera i nekoliko tamnih oblaka odnekud odozgo sa Sjevernog Pola. To malo oneraspoloži društvo i pokvari im merak jer se morahu premještati unutar broda na zastakljenu terasu.
”E, pogane im klime, majku mu. Ma ne bi mene ovo zapalo da je šta valjalo”, prokomentarisa ovu promjenu Hamdija, ljuteći se što mora prekidati ćeif i mjenjati mjesto na koje se bijaše udobno smjestio.
Ubrzo, sve bijaše gore i gore kako odmicahu ka nepreglednoj pučini. More kao da oživlje te se poče bjesno izdizati i spuštati sve bjesnije, pa je površina sad najviše ličila na vodu koja vri u kakvom ogromnom loncu. Nebesa kao da prihvatiše ovu pomamu pa se teški i mračni oblaci spustiše do same vode tako da odjedanput nastupi noć, koju je avetinjski cijepala samo svijetlica svojom zaslijepljujućom bjelinom a zaglušujući strašan huk pobješnjelog mora ponekad bi nadjačao samo udar groma. Nošena snažnim vjetrom kiša je lila tako jako da se činilo kao da neko sasipa odozgo ogromne kante vode po usamljenoj ladji, koja se sve više ljuljala, čini se na sve strane. Uzalud su ljudi pokušavali da nadju neku logiku te da se priprave za sledeći udar, jer tek što bi uhvatili čvrst oslonac na kakvom stubu ili stolu, udarac bi po pravilu došao sa ledja odakle se nisu nadali. Caše i flaše se uz veliki tresak i buku sručiše na pod te skoro ni jadna ne osta čitava a na veliku žalost družine. Sve se ovo zbi tako brzo i iznenada, možda u roku od pola sata te se od dana pretvori noć a od zemaljskog raja otvori se predsoblje džehenema.Tako se ovdje klima i vrijeme brzo i nepredvidivo mijenja da nikad ne znaš hoće li sledećeg sata progrijati sunce ili će početi da ledi i pada snijeg. Još nešto je čudno u ovoj zemlji a to je da nema nikad zemljotresa a grom skoro nikad ne grmi. Pošto sad poče i grmljeti sve je slutilo na naopako i da ovo neće biti obična oluja. I zaista u narednih pola sata sve se ovo pretvori u pravi tornado. Od svuda su se valjali ogromni kao brda valovi udarajući tako divlje i uz urlik po brodu da se ljudima svaki čas činilo da ce ga jednostavno slomiti ili prosto prevrnuti u neki od beskrajnih vodenih bezdana koji su se otvarali dolje duboko ispod broda ličeći na ogromne mračne bunarove bez dna. Talasi su naginjali ladju tako jako da se je prva paluba sad dodirivala more a voda je jurnula unutra i počela puniti utrobu ogromnog broda. I kad se činilo da će se brod prevrnuti on je za trenutak stajao tako reći na vagi, kao da razmišlja pa bi se ponovo vratio u normalan polozaj do sledećeg udara sa druge strane. Isti proces bi se sad ponavljao samo tamo na drugoj strani. Ljudi su sa strepnjom koja se poče pretvarati u užas, pratili ovu divovsku borbu prirode, nemoćni bilo sta da učine. Mnogi su samo blijedo gledali preda se grčevito stežući rukama kakav jak direk ili drugi čvrst predmet unutra u salonu. Drugi su neprekidno povraćali zakrčivši ulaze u zahode i hodnike.
Naše društvo se držalo prilično dobro jer su to bili ljudi navikli na sve i svašta. Upravo su bili prispjeli iz jednog pakla i što kažu ništa ih nije moglo više iznenaditi ni začuditi ali ovakvom nečemu nisu se nadali niti su znali da ovako što može postojati. ”E,vala šta nas sve neće snaći, majku mu. Još nam samo fali da potohnemo vodi u ovu vodur`nu namah.” Poslije duže pauze začu se Hamdijin glas.
Kad urlik oluje dostiže vrhunac začu se ponovo Hamdija: “Ma neka i potohnem. Ko me ćero da idem po ovoj vodur`ni danas.“
Zatim poče mrmljati nešto kao molitvu a koja se nije mogla razabrati od silne buke. I kao nekim čudom do malo ne prodje, a ono kao da se osjeti neko smirenje. Kao da se onaj bijes i šidet poče skoro neosjetno smirivati. Zaista kroz sljedećih petnestak ili dvadesetak minuta bilo je već svima primjetno da se oluja smiruje. Zatim po istom modelu kako je počela tako se intezitet dijametralno suprotno počeo skoro naglo slabiti. Prvi zraci sunca probiše tminu i dan kao da ponovo osvanu na pučini. U daljini se poče nazirati obala, pa ih sve radost obuze kad je ugledaše i za trenutak im se učini kao da je to njihova najrodjenija. Ništa više ne govorahu niti žališe za silnim pićem što se prosu. Kad se dohvatiše zemlje i krenuše iz luke niko se na brod i ne obazrije.
Pošto već htjedoše zamaći za nekakvu zgradu, Hamdija se okrenu: “E, kome vidi više ondi, na onom djavlu, nek me osedla i pojaše k`o ja mog konja Milog“.
Jasmin Ibranović (1987.)
Bosna i Hercegovina
NA DŽENAZI
Draga braćo, okupili smo se danas ovdje, da posljednji put ispratimo našeg rahmetliju, Znanje. Ono je živilo onako kako je moglo i znalo, u skladu sa svojim mogućnostima.Može se reći da je živilo dugo, učinivši mnoga dobra djela. Vijekovima je raslo. Zapisivano je u knjigama. Naučeno i pamćeno obitavalo je i lapilo u ljudskim glavama. Sa nekim ljudima je nestajalo zauvijek, ukoliko ga nekome ili nečemu nisu prenijeli. Puno ga se izgubilo kroz vijekove. Puno su mu dijelova ljudi odsjekli, popalili, zakopali, isprali, ali je ono iznova nicalo odnekle, baš kao da je dokazivalo da mu se ipak ne može ništa. Vidjevši to, ljudi uzviknuše: “Znanje je moć, koliko znamo toliko možemo.” To dugo bješe vodilja ljudi, i oni učiše. Kasnije su knjige postale nepotrebne. Učili smo da ne treba sve učiti, nego samo ono najbitnije. Skraćivali su se tekstovi, pravili skraćeni sadržaji. Zatim su znanje još secirali, odvojivši samo neke njegove dijelove, dostavljajući ga skraćenog i selektiranog na internet, kao najdostupnije mjesto ljudskom rodu. Puno ga je ostalo nedostupno, zabranjeno, ukinuto, proglašeno nepotrebnim. Oni koji su sklanjali i skraćivali znanje, sve sklonjeno i skriveno su naučili, stvorivši sebi nadređen položaj nad onima koji pognuše glave. Biblioteke ostaše puste, tek poneki su čitali. Citirajući zanje onima koji više ne čitaju, čitači ostadoše užasnuti, ostadoše u manjini, a manjina nikad nije upravu. Ljudi ih zanijekaše, proglasiše čudnim. Nedugo zatim, udariše i na škole. Skratiše gradivo obećavši svima da će škole završiti, samo da se upišu i plate. Ljudi ne povjerovaše odmah, pitavši se kako će sutra raditi ako ne znaju. Onda dođe objava, novi sistem, da u ljudima ubije svaku sumnju, svaku želju za znanjem. Neće se morati znati da bi se radilo. Posao treba kupiti.
Vidjevši da to stvarno biva tako ljudi uzviknuše:”Novac je moć, koliko imamo toliko možemo. Ko nema neka crkne.”
Ovo posta nova vodilja ljudi.
Malo prije znanja umro je Univerzitet. Prvo su morali ubiti njega da bi ubili zanje. Znali su to i ubijali su ga strpljivo, ne gubivši nadu kad se otme, nakratko kad se usprotivi.
Slavili su kad je pao i kad su u utrobu njegove nezavisnosti, u postulate njegove veličanstvenosti i svjetlosti zabili jarbol privatnosti.
“Sad si ti na redu.”-uprli su prst u Znanje.
Godinama je ponosno spaljivalo zablude. Vijekovima su spaljivani oni koji su ga pronosili. Na kraju je optuženo da je masovni ubica. Okovano je i sputano, bačeno u blato, na koljena.
Umrlo je zato što smo mi ljudi sve to mirno gledali. Zato jer više nije bilo moć, jer se više nije cijenilo. Ljudi su zaboravili, da je znanje nasušnija ljudska potreba od zraka, vode, hrane...
Zaboravili su da im je znanje osmislilo vrijeme da se ne izgube u njemu, osmislilo strane svijeta da uvijek zanju gdje su i gdje da idu, osmislilo smisao da ne žive i umru u besmislu, dalo slobodu da robovi ne budu.
Bilo je zločinac, to je sigurno. Ubilo je hiljade neistina i zabluda, što svakako predstavlja smrtni grijeh njemu samom. Nebrojeno puta upalilo je svjetlo u tami, skinulo okove okovanim. Eto sad je umrlo u najgorim mukama, ostavljeno i potpuno zaboravljeno u nagomilanim nepotrebnim knjigama.
Ovom vas prilikom posljednji put pitam hoćete li mu halaliti?
Ovom ga prilikom posljednji put pitam hoće li ono nama halaliti?
Ovom se prilkom posljednji put pitam hoće li nam naša djeca halaliti?
Amina Hrnčić (1995.)
Bosna i Hercegovina
STARCI
Dva staraca vole svoj šah -
Igru osmišljenu iz dosade.
Pijuni su odveć sretni i ima ih suviše,
Ali igra tek započinje.
Odvrni zato slavinu,
Pusti vodu da teče.
Neka teče satima,
Slušaj mlaz.
Čuješ li u daljini jecaje,
Čuješ li žedne?
Ne čuješ. Daleko su.
I mlaz je previše jak.
I šta im može tvoj mlaz?
I ko su ti oni da bi im htio pomoći?
Ako pogledaš pod noge,
Vidjet ćeš crno-bijele prostore.
I shvatit ćeš da možeš samo
Napraviti po jedan iskorak.
Neki se kreću drugačijim stazama.
I svako od nas htio bi da bude kralj.
Starci igraju šah.
Tiho povlače poteze.
Njihova igra ima prikriven plan.
Ako pogledaš naprijed,
Vidjet ćeš u daljini žedne kako prave male iskorake,
Po istoj ploči,
I idu na tebe.
Osvrni se,
Ko to povlači poteze?
Želiš li biti figura
Staračke igre dosade?
I jesi li čuo da sanjaju ratove,
U kojima se ljudi bore
Za običan mlaz iz slavine?
Mirjana Marković (1965.)
R.Srbija
Грам среће
Јутро као свако јутро, будилник звони у шест, исти покрети тела, иста путања. На излазу из зграде у поштанским сандучићима закачене рекламе спортске кладионице. Браво, хајде народе да идемо сви у кладионицу! И то правац од раног јутра. Да ионако је све отишло до ђавола. Кад зрело размислим нација је итекако заражена коцком. Ако кренете улицом на сваких десет корака је кладионица. Враћам филмску траку уназад и сећам се како су некад на тим местима били бутици, посластичарнице и продавнице мешовите робе. Како је криза нашег назови демократског поретка била све присутнија тако су кладионице биле све бројније.
Елем решим да се суочим са том пошасти. Улазим у прву спортску кладионицу. Младић који продаје тикете ни мало изненађен што жена средњих година улази у кладионицу ми пружа тикет да га попуним. Док попуњавам тикет крајичком ока посматрам клијентелу која се налази у кладионици и има шта да видим. Све неки фини свет, многе од њих препознајем, неки од њих ми климају главом, а један ми прилази: „Комшинице јел Вам треба помоћ?“
Уф како ме је у том трену било стид, е вала и нек је кад сам ушла у кладионицу у потрази за грамом среће!
KNS/12.5.2017.