MESECU

Vratićemo se na Mesec bez žudnje stare,
jer ništa ne traje večno,
ne možeš prebrojati zvezde,
nebo ima čuvare,
dok je sve na zemlji mračno.

Cvetna noć vidi samo jedan mesec,
a možda letiš na putu ka zvezdama,
dok polažeš snove u večnim nadama
i nestaješ tamo među nebeskim vodama.

Pogledaj gore u zvezde i nestao si,
usamljenom kao drug da razgovara,
da zauvek izbledi ,skupi poslednje zvezde,
umesto srca, kuca u meni pun mesec.

Pričaj mi priču o ljubavi meseca
i o ljubavi sunca koje je umiralo,
da bi Mesec punim plućima disao,
uhvati moju ruku,ja ću da te vodim.

Tiho sijam u toj maglini,
dok otkrivaš dušu moju u celini,
obasjavaš i ove noći mrtvu dolinu,
a osećam srca tvog toplinu.

I padaš tako milosno na polju,
safirnog lica u oku mome,
pevaš mi uspavanku moju bolju
i guraš me u svom svetu divnome.

Oseća mi srce dana,
mesec koji lebdi kroz moje srce
i oseća odsjaj svemirske mesečine,
srce puno suza, puno rana.

Sedim i pričam male mesecu tajne,
mesto na mračnini neba,
gledamo zajedno galaksije beskrajne,
čitamo divne i poruke oproštajne,
a gde trunka mržnje vreba,
tamo negde,dušu dolinom meni pusti.

 

AURA

Jedna staza vodi gore,
vidiš da se ljudi za to međusobno bore,
a pomisliš onda videti šta ima dole,
osetiš kako rane i tuga duboko bole.

Vraćaš se sada drugim putem,
čekaću još malo da i ja porastem,
ja jesam mala,ali umem da idem,
sreću tuđu ne znam da kradem.

Ostaju senke crne,
mračne i veoma strašne,
kao vojska zveri zlobnih,
snova novih noću kobnih.

Ali tebe odozgo nešto drugo privlači,
jama ta bude jako duboka,
a ako u nju upadneš,ni slučajno ne plači,
želja otvara gvozdena vrata široka.

Ali počeću priču svoju tebi od početka:
ovu priču na daleko nisi čuo,
sinula mi je na pamet priča ova retka,
jedan je dugo za nadom svojom čeznuo,
krenuo na put da vidi
kuda ga sreća prati,
sebe iz misli tmurnih budi,
da svima po nešto vrati.

Osećam teret veliki na svojim leđima,
osećam kako iz srca čupaju mi nadu,
osećam kako me neko posmatra
očima krupnim,smeđim’,
osećam da od mene žele nešto da ukradu,
osećam da nema pomoći njihovom jadu,
osećam
i priče te se ponovo sećam.

I ništa ne izgleda tako večno,
ide on ipak stazom gore,
gleda on od zlata sagrađene dvore,
ali vrata ta ne mogu lako da se otvore,
dok radost umesto ljubomore ne stvore,
a ko ne želi tako,gledaće hiljade, nemile zore.

Ali dugo ima ovde da se svega priča,
radost i sreća vekovima da se veliča,
a nismo još uvek stigli ni do kraja,
jer pesma ova traje do beskraja.

Evo nove vama prilike,
da čujete šta se ovde desilo:
pale su maske njihove,evo ih nove slike
i vi se sigurno sada pitate,
otkud u priči ovoj zlobe tolike?
Ali verujte mi,svugde ćete ih naći,
svako od njih se nekako mora snaći.
A pitate se ponovi vi,
čime se to zao čovek bavi,
a sigurno nećete reći,
prijateljima da pomognu u nesreći,
nego ćete reći,
boli ih da se raduju tuđoj sreći.

Vama od priče ove za kraj,
neka se u oku vašem zauvek vidi sjaj,
jer ništa ne može sreću tvoju
u ponor da gura,
u mislima tvojim bila sam uvek aura
i gledaj me odozgo,dok tebi mašem,
kako je lepše spavati u snu vašem,
dok sve pada i u tišini nestaje.

 

  

KOSMIČKI SAN

Osluškuje sve što od tebe traži,
mesta nema u pesmi ovoj za laži,
istinu negde skrivenu ovde potraži,
slušaj samo,ima više draži.

Izdaleka hoću da ti pričam priču ovu,
sve dok se čeka na sreću novu,
provlači se ovde nekako iščekivano,
tračak mašte i nade u glavi sačuvani.

Ali ono što sebi stalno pričaš,
možeš mnogo toga i meni da ispričaš,
jer uz reči nečije na nogama jačaš,
podignute glave nastavi da koračaš.

Behu to pusti snovi,
tamo gde sklapaju misli se moje,
ljubavlju se tople tvoji dlanovi,
često moraju prepirati se misli tvoje.

Deo po delić neke nove nade,
protivi se deliću stare dosade,
prolaze dani,sati
minuti,
sekunde,
ali samo priče stare se vrte,
o čemu razmišljate,
o kome brinete.

Uživaj u povetarcu koji te nežno nosi,
a nemir u srcu unosi,
čuje se kroz srce nečiji vrisak jako,
nekako mirno, spokojno nekako.

Sediš,
ćutiš
i razmišljaš,
nisu na srcu prorezane duboke rane,
brojiš te sitne dane,
nemir i mržnja srca ohola hrane.

Imaš snagu da dosegneš zvezde
i da menjaš prljavi,nemili svet,
kao suze na nebu što noću jezde,
cveta sa zemlje iznova uveli cvet.

Imaš sve,samo što nešto ne znaš,
nije teško,sebi moraš da priznaš,
ne plaši se,
samo ne znaš da sanjaš san,
iz tebe izlazi glas jasan.

Uhvati vetar u svoja jedra,
istražuj,
sanjaj,
otkrivaj,
jer kada prestaneš da sanjaš,
tada prestaneš život da živiš,
život postaje ptica slomljenih krila.

Svi snovi se mogu ispuniti,
ako smo u stanju ih pratiti,
čuda iz tame počinju da se dešavaju,
jer svi hrabrost za probleme imaju,
za sutrašnja pitanja,
snovi su jedini odgovori.

Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge,
nema lepših snova od onih što ih rađa bol,
snovi tvoji nebom stoje poput duge.

A onda se snovi slome
u milion sitnih komada.San umire.
Ali u deliće se osmesi široki ne lome,
strah i hrabrost zajedno se u nemiru smire.

A ti mirno spavaš,
spavaj
i ne puštaj mi suzu kada krene,
ali kada krene,
suze su na zemlji te iskrene.

Zrnca peska čine planine,
trenuci čine godine,
a male sitnice
ceo život.

 

 

 

APRIL

Novo buđenje iz duboke jame,
moju misao za rajskim aprilom bude,
da pusti svoje ruke u zagrljaj sunca mame,
a livadi nove ogrtače zelene nude.

Rasla tamo gde zvezda na kuću moju pada,
tamo gde tuga ljudska kao list opada
i nestaje tako da i nebo ćuti,
možda ćeš opaziti sa neba taj zrak žuti.

A možda ćeš ga i dodirnuti,
jer ko zna, dovoljno je samo čeznuti
i neke šale aprilske na uvo mi šapnuti,
a opet,možda samo april doviknuti.

Možda sreća i pada na nas,
dok ptice pesme ljubavne pevaju na sav glas,
još jedna zvezda pada na zemlju noćas,
život iz svetlosti raja izlazi u pravi čas.

A mesec od sreće aprilske rumeni,
smeška se osmeh sunca plameni,
dolazi ime aprilsko u zagrljaj meni,
misli i snovi u prah bačeni.

Žurba ptičje pesme,
rosa sa uvelog lista pada,
iznenadno sunce i savršeno plavo,
aprilski dan ujutru.

U svemu stavio duh mladosti,
potok sa planina nosi prolećne radosti,
jorgovani iz zemlje mrtve,
ne,to nisu prolećne kletve.

April-obećanje Zemlje da čuva šta nosi,
hode behari po zemlji bosi,
rajskim bojama duge se iznova ponosi,
hvalisanje novo sa sobom donosi.

Siromašni aprilski čari u plamenu gore,
uz mekan osmeh aprilskog sunca,
uzdah sa osmehom i pesmama blistav,
april cveta,po vetru ih baci.

April položi duh mladosti,
nešto u vazduhu čini kao da u njoj leti,
želim da život rođeni ponovo osetim
i opet ga se još jednom setim.

Osećam poludelo proleće,
zbog neke daleke lepote,
proleće kao srce puno nade,
zbog sramote koju nebo krije,
rađa zemlji živote mlade.

 

 

JEDNO SLOVO LJUBAVI

Ko duboko voli,ne stari,
jedno slovo ljubavi ispevaću ti na gitari,
anđeli pesme ove su tvoji čuvari,
u snu,bude me kao nestvarni drugari.

I bežiš daleko,preko visokih brda,
a pitam se kako prava ljubav izgleda,
mesečina ljubavna nevidljiva slepom oku,
tražim istinu kroz stazu dugu.

Ako je ljubav nešto što boli,
što iz sna budi,a ne voli,
a ako se ipak samo bojiš,
dva srca slomljena možeš da spojiš.

Ako voliš ljubavlju
koja sama u noći te goni,
a možda samo od nevolje želi da te skloni,
u mom srcu, nemir neki duboko zvoni.

Kao ptice koje kavez lome krilima,
drhtavica bela pri rastancima milim,
sećaćeš se i dalje sumornog lica mog,
koji je sreću i tugu lomio,
blizu oka tvog.

 

BIOGRAFIJA
Bakira Mavrić je rođena 20.aprila 2005.godine u Novom Pazaru. Trenutno je učenica četvrtog razreda srednje Medicinske škole "Dva heroja", smer medicinska sestra - tehničar. Još u osnovnoj školi se pokazala kao odličan i talentovan učenik osvojivši veliki broj nagrada i priznanja na takmičenjima. Od malih nogu pokazala je ljubav prema nauci koja je bila zaslužna za osvojena neverovatna mesta na takmičenjima svih nivoa, od opštinskog do republičkog nivoa. Želja joj je da upiše Medicinski fakultet i tako postane doktor koji će biti od velike pomoći ljudima svog grada i države.

 

KNSINFO/ 23.6.2023.g.