1. Мирјана Марковић (R.Srbija)
2. Eldin Eminović (Holandija)
3. Alem Isaković (BiH)
4. Nermina Subašić (BiH)
5. Aleksandar Marić (R.Srbija)
6. Danijel Jovanović (R.Srbija)
7. Nikolina Krajišnik (BiH)
8. Đurđa Vukelić Rožić (R.Hrvatska)
9. Đurđica Stuhlreiter (R.Hrvatska)
10. Mira Rakanović (R.Srbija)
Mira Rakanović (1965.)
R.Srbija
KAKO DA ODEM
OSJEĆAM PROMUKLO ZVONO DALJINA.
MILUJEM CVJETOVE KOJIMA ME
U SNOVIMA KITIŠ
I SVJETLOST I TOPLINU IM DAJEM.
KAKO DA ODEM
JER SI U POTKROVLJU MOJE DUŠE,
I JOŠ UVEK TE VOLIM,
SADA SAMO SLATKIM NEDODIROM.
KAKO DA ODEM
IAKO MI STISKOM VJETRA
KOJI PO ZAKOVANIM OKNIMA LUPA,
SRCE NEPOKOLEBLJIVO SAVIJAŠ.
KAKO DA ODEM
A DA NE ČUJEM PTICU NAD CVETOM
KAKO SE SVAĐA I SMIJE,
DOK HODAM SA ILUZIJAMA NA RANAMA.
KAKO DA ODEM
KAD MI U SRCU JOŠ TOPLO KLUPKO
POLJUBACA TVOJIH,
I TVOJI OSMIJESI U MENI SREĆU TKAJU.
KAKO DA ODEM
IAKO SAM IZGUBILA SVOJE TIŠINE,
I NEČUJNIM JAUKOM TI MAŠEM
TI ME PIJEŠ, A JA OPIJENA.
VRAĆAM SRCE NA MESTO SA KOJEG JE
U MAŠTU POŠLO,
I NE KREĆEM, ZA NAS,
U DVA SUPROTNA OŠTRA SMERA.
Šapat života
Osluškujem šapat života
Što podiže uzdrhtale grudi
U napetom išćekivanju.
Krišom pratim kroz
Visoke trave vjetra trag.
Vrabac u grudima sakriven
Drhti kao i ja od samoće,
Vapeći za toplinom gnijezda
I zlatnom bojom zrnevlja,
Jesen se pak zanijela,
Pa raskoš bujnog zelenila
Pretvara u divne boje.
Dotakoh, od jesenjeg milovanja,
Nabreklu granu koja se
zanosno njihala.
I zadrhtasmo obje.
Gledala sam ga
Snagom koju nemam.
Oblačila njegovom ćutnjom
Sunce mu očima sjalo
A ja kao leptir umornih krila
Žudila za tim da mi on,
Koji isijava toplu vedrinu,
Kao žubor sutona priđe
Da mi da topla svitanja
I opet u život vrati.
Đurđica Stuhlreiter (1961.)
R.Hrvatska
SVILA KIŠE
Svu noć je kiša po prozoru tkala svilu
žudeći za sjetnim žednim dodirima,
za pustinjom u čijem pijesku caruje plima,
a dan drobi minute u uzburkanom bilu.
Ljuljala je san o grimiznom cvijetu
i odmorištu za krhke raspjevane ptice.
Molila za uzdahe na krilima krijesnice
i mrak što nudi bajke nekoć živom svijetu.
Nadala se pjesmama začuđenim i bez riječi
u zlatnom kavezu u kojem samo tišina ječi
skrivajući se u paperjastom krilu samoće.
Svu noć je kiša čekala mlade zore snagu
da joj daruje dan, zlatni san, rujnost blagu
i prepunu zdjelu u kojem se zlati rajsko voće.
PUTNIKU
Ništa se neće dogoditi
Ako prestaneš putovati.
Ceste te neće poželjeti
Jer uvijek mogu ljubiti neka stopala.
I mravima na putu nećeš nedostajati.
Već dugo te proklinju što ih još nisu zgazio
Pa se muče tražeći nekog bešćutnijeg od tebe.
Nitko neće primijetiti da
Da tvoj dah ne grije hladna jutra.
Usputne sjene stabala
Nudit će sjenu uplakanom kamenu
Daljine ti se nisu radovale
Još od dana uspavanih suncokreta
Dok si se još hranio snovima oblaka.
Nigdje nećeš pronaći san
Od paučinastog mira za sebe.
Izvor koji bi te zagrlio
Već se davno uzburkao i zamutio.
Sprijateljio se s drugim namjernicima
I ohladio vrelinu njihovih srca,
A nemire smirio dahom beskonačnosti.
Bolje ti je čekati
Svoje mrave
Svoja stabla
Svoj izvor
U mirnoj sljepoći postojanja.
Đurđa Vukelić Rožić (1956.)
R.Hrvatska
BLIC DIJETA
Nema toga što ne bih pojela, popila i pročitala a da skinem nekoliko kilograma. Da nekoliko! Tabletice, čudotvorne napitke, čajeve, neidentificirane zelenkaso-pepeljaste papice. Što više to bolje, glavno da se žvače, jede, da bušica nije pusta i prazna. Jer tada nastaje panika. Glad! Umiranje! Kažu mi da je to emotivno prežderavanje i ja se definitivno slažem s tim stručnjacima. Strašno sam vezana na fine stvari; baklave, pršute, divne sireve, čokoladne torte, krafne, pizze, ma, popisu divotica nikada kraja. Emotivna sam i to je to.
Pa su mi objašnjavali da sam tip koji kada je nesretan – jede. Kada je sretan – jede. Dođu gosti, jede. Odu gosti – pojede sve s pladnjeva e da bi ih oprala i spremila. Jede s obitelji – pojede poslije sve da se ne baci. Pa sam pristala i na to. Takav sam tip. Eto. Jasno, sve je teže bilo pronaći poneku plahtu za ogrnuti se, dala sam otkaz trima frizerkama, nikako da naprave frizuru za „guzasto lice“ kako mi je jedna rekla nakon što sam joj prigovorila. U butiku u kojemu sam kupovala dva komada odjeće godišnje pa kombinirala, a svaka pametna žena zna o čemu pričam, ljutila sam se što ne rade brojeve veće od 64. Valjda im je ponestalo materijala, što li? Ni trudnička odjeća više nije pomagala, postala sam slonica koja nosi slonića od pedesetak kilograma. Na leđima.
Dragi ljudi nabavljali su mi knjige koje sam s veseljem pročitala i zaključila, da su stručnjaci, što psiholozi, što antropolozi, što psihijatri – svi u pravu. Strahovito mnogo sam naučila s tom novom policom knjiga a dok sam ih sve pročitala, udobno se ugnijezdivši na fotelji pored radijatora, nagrickala sam dodatnih pet kilograma, što je odličan rezultat. A potom, u kakva tri mjeseca uspjela sam smršaviti 20 kilograma. Nevjeratno ali istinito. Kao prvo, uopće nisam razmišljala o hrani, već sam imala razmišljanja o sasvim drugim stvarima. Ozbiljnim. Zapela sam sa dijetom koja se zove blic-dijeta. Jednostavna je, uopće nije skupa. Novac ne ostavljam golferima i jahtašima koji posjeduju raznorazne laboratorije nade i tvornice snova u vidu svih mogućih sredstava za mršavljenje. Na hranu trošim dvostruko manje novca. Kupila sam i manji frižider, novi model, troši dvostruko manje struje. Manje kuham i pripremam kojekakve delicije, pa štedim vodu, energiju i svoje strpljenje u vidu stajanja pored šparheta. Umjesto toga, prošetam malo bicikl ili nožice. Kako kada. Ostaje mi mnogo vremena za hobije, druženja s dragim ljudima, fotografiranje... Ah, da. Fotografiranje.
Blic dijeta, znam zanima Vas, a i besplatna je pa ću je rado podijeti s Vama. Vrlo je jednostavno. Dopustite prijatelju da snimi 129 vaših fotografija u javnosti, vašeg guzastog lica, slonaste stražnjice, struka kojeg nema, sve to omotano povelikim komadima tamne tkanine i zamolite ga da njima napuni društvene mreže. Iz dana u dan. Bez photoshopa, bez selekcije, bez osmijeha, bez „dobrog poluprofila “ bez najboljeg ugla. Kada sve to vidite, svu tu blicom osvijetljenu ljepotu, jednostavno ne vjerujete u to što vidite. E, pa ja sam povjerovala. Hvala mom blic frendu za ne samo besplatnu dijetu već i onu na kojoj sam zaradila nešto novca, nešto samopouzdanja, nekoliko komplimenata i- ne morate baš sve znati!
ZLATNO DOBA
Ma kakvo otkrivanje amazonske kišne šume, australskih gudura, morskih dubina kojima vladaju začudne nemani nevjerojatnih oblika i sudbina! Putovanje u svemir – pogled na kolijevku čovjeka iz dubine svemira, kao da je ovaj nekakav ocean i ima neko tamo dno. Po mom mišljenju najveća avantura današnjeg homosapiensa, ma otkuda došao, sa stabla, vode ili svemira, njegovo je zlatno doba kako to volimo lijepo reči. Starost! To je rudnik tolikih iskustava da bi trebalo starost zapravo produljiti bar još stotinjak godina pa da se čovjek naužije tih svojih pozlaćenih godina. Trebalo bi to predložiti kojekakvim parlamentima na usvajanje, puno gorih stvari prođe bez problema. Dižu se šape, dobiju dnevnice i to je to!
Najviše me oduševljava kretanje zlatnih dječaka i djevojčica koje počinje biti smišljeno i usporeno. Ono, aha, lijeva noga malo zapinje. Stranice kade su previsoke. Odbaci sve tepihe. Nosi samo čvrsto stegnutu sportsku obuću, nikakve vuci-me-po-kućici plapice. Stepenice, drži se čvrsto s obje ruke a prije toga prljavo rublje baci kroz prozor ili niz stube ili ga stavi u ruksak pa na leđa dok se spuštaš stubama u podrum, do perilice. Uspori. Razmisli. Ne žuri. Ne paničari. Zahvali svevišenjem da si doživjela starost. Zahvali mu također što imaš one koji će brinuti o tebi, i poludjeti zbog toga. No, najveće veselje uz jasno tri para očala, poneku zubnu protezu, mostove i ostalu arhitekturu, štukaturu i ine montažne skele su slušni aparati. Tekući milostivi ministar zdravstva potpisao je određene papire te sada njegovi podanici imaju samo jedno uho. Valjda je zapeo na Van Goghu i ni makac. Do nedavno bila su to dva darovana slušna aparata upitne kvalitete. Prošli gospodin ministar bio je sasvim svjestan da njegovi podanici imaju dva uha i držim da će to biti olakotna okolnost u njegom CV. Sumnjam da je ikoji jednouhi zlatni dječak ili djevojčica očekivala da im ministar daruije dva slušna aparata ili novo uho na koje bi učvrstili slušni aparatić. A znanstvenici su sasvim sigurni da slušno pomagalo treba zakvačiti za oba uha. Pa da mozak ima ravnomjeran pristup zvukovima kako bi mogao donositi prave odluke. Kao, oba uha trebaju slušati istu radio-stanicu, samo na svojim različitim frekvencijama.
No, otkako u starom dobu ljudi po dekretu ministarstva imaju samo jedno uho a taj će ministar u prolazu biti u povijesti zemlje upamćen po upravo tom dektretu, tada ostarjeli siromasi prodaju ponešto što još mogu prodati iz svog imovinskog registra (kao recimo Vilerov goblen ili ruski pianino, Hohner harmoniku ili enciklopediju Britannicu) i kupuju onaj drugi aparat. No, jasno je kao dan, da onaj darovani aparat i onaj kupljeni, kao recimo kupljena mladenka nekom tamo sramežljivom ženiku, ne daju željenu kvalitetu zvuka i starački mozak biva još više zbunjen. Kao da sluša dvije različite radio stanice istovremeno, eh!
Primjera radi, u kafiću sjede dva starčića s po jednim kupljenim i po jednim darovanim slušnim aparatom. Dan je srijeda, umirovljenici dobivaju besplatnu kavu. Uživaju na besplatnom sunašcu terase na trgu. I tada se iz zahvalnosti vraćaju baš u taj kafić jednom mjesečno, kada ugledaju saldo na svom umiroljeničkom računu. A uz njih curetak pravom sirkovom metlom mete otpalo lišće. I šušti li šušti. Metla grebe li grebe. Iz slušalica čuju samo rokanje otopalih kestena, šuštanja lišća i metle. Prolazi tamo nekakav jadan automobilčić, jedva ga vidiš a čuje se poput uzlijetanja aviona. Ulice su postale piste a vlakovi rakete lansirane na put do Marsa ili kojega planeta tamo na nebu.
No sve bi to nekako išlo, naočale, to mora biti. Zubi, ma tko ih šmirgla, dok je griza i pašteta. Ali cipele! To je nešto o čemu bi trebalo razglabati! Treba moći, znati i imati novca za udobne cipele; otečeni gležnjevi, trideset godina stare gljivičaste kandže koje se režu metarskim škarama za obrezivanje voćaka. Kurje oči posred tabana gdje neuka sirotinja uzgaja vrganje! Peti i četvrti prst ispod trećeg, palac je antena za prijam programa nacionalne TV mreže (besplano, hehe) a čukljevi tv prijamnici, isključivo za zabavu gljivičastim bićima i nagužvancima, pukotima, žuljevima i natiscima!
Ima još, no kao sva zlatna populacija, zaključila sam da je najbolje izbjegavajuti državu, njene ministre u prolazu, potplaćene i umorne liječnike, uspješne poduzentike ljekarnike, knjižare i markete. Svi bi da ti otmu novac pod zluradim izgovorima za tvoje dobro. Ljubljeni unuci i nećaci ionako jedva čekaju, kao i javni bilježnik još jedan slučaj. Najbolje se sakriti u svoja dva kvadrata tko ih još ima i uživati u svom zlatnom dobu. Ili negdje pod korijenjem stabala u šumi napraviti kućicu i samo u njoj i ostati i postati stablo s kojega je pred dva milijuna godina sišao, da ojača i evoluira. No, unatoč svemu, zlatnim je ljudima najvažnije - umrijeti na vrijeme. Zlatan i sretan. Računa naravno ima i nadalje, no grobarinu plaćaju drugi. Bar nešto!
Nikolina Krajišnik (1999.)
Bosna i Hercegovina
ISPOVEST
Čekam te još na pragu naših uspomena,
na istom pragu sa kog sam te ispratila.
Duša mi korača tvojim stopama.
Govorim daljini da me boli što mi te uzima, ali me ne čuje.
Moja tuga nju ne boli.
Čekam... zbog svega što smo bili
i što smo mogli biti.
Kako se ljudi mogu buditi bez srca srca svog?
Znaš, ja zbog toga više i ne spavam.
Bojim se jutra koje bi svanulo bez tebe.
Da mi te okupati u svojim suzama,
da svojim telom upiješ moju bol.
Da mi te zagrliti svojom čežnjom,
čežnjom od koje usne zadrhte,
od koje glas nestaje i duša bez snage ostaje.
Sećanja vremenom blede,
ali ih ja mačem bola urezah u svaki deo tela.
Sećaš li se ti, kao što ne zaboravljam ja?
Šalješ mi svoj dodir vetrom.
Pošalješ ga i on mi miluje kožu, oči moje.
Ti nikada dušo ne bi dozvolio da mi neko miluje oči...
Zar bi dopustio da nekoga vole kao tebe?
Znam, zato mi i šalješ vetar.
Pitaju ljudi za tebe,
čude se što te nema...
Onda malo bolje oslušnu i čuju da dišem tvojim ritmom,
da dišem za tebe.
A ja te stvaram, dok idem ulicom držim ti ruku.
Stvaram te od daljine i prašine.
Stvaram te osećajući te.
I onda se smejem,
Kako to da te ja stvaram, a oni te ne vide?
I onda se ljutim,
Kako to da te ovoliko volim, a da te nemam?
Oni što se nemaju, a vole se,
svake noći iznova umiru.
Umiru da se nađu tamo gde su postojali.
I ja umirem i tako te čekam...
U toj smrti mi jedino dođeš.
I pristala bih umirati svake noći, samo da nikada ne odeš.
Osećam tvoj vetar, stvara ožiljke po mom telu.
I ove noći umirem dušo.
Umirem, da bih te srela na mestu gde smo prestali.
U toj smrti mi jedino dođeš.
Srećem te i milujem očima,
i bože moj, mislim se,
vredelo je za njega umreti.
Danijel Jovanović (1987.)
R.Srbija
PRAZNINA
Snažno zvono prenulo je Petra iz dubokih misli. Dečak nije ni shvatio da je još jedan čas bio završen. Misli su mu se stalno vraćale ka sinoćnom snu. U tom snu Petar i njegov godinu dana stariji brat Ivan koračaju šumskom stazom i stalno se nešto prepiru. Ivan voli da se nadmudruje jer je stariji pa misli da je samim tim i pametniji. Jesenji dan je sunčan i lišće šuška pod njihovim nogama. Odjednom nešto iz šume kreće prema njima i dečaci počinju da trče niz stazu. Petrov brat je brži i posle nekoliko trenutaka njegovi koraci gube se negde između gustih redova drveća. Petar se plačući okreće oko sebe primoran da se suoči sa zlom koje ga je sustizalo. Pokušao je da dozove svog brata, ali uzalud. Grlo mu je bilo teško poput kamena. Taman kada je pomislio da je svemu kraj, iz šume izleće zlatni retriver i svojim lavežom odjuri neman koja ga je pratila. Taj divni pas njegov je prijatelj i Petar zna da uvek može da se osloni na njega. Sedeći na šumskom tlu, dečak zagrli psa i zagnjuri lice u njegovu zlatnu dlaku. Sledećeg trenutka snažan vetar poče da huči oko njih i podiže psa sa zemlje. Vetar je više podsećao na nadolazeću vodu dok je odnosio životinju prema istom onom mestu gde je Petrov brat maločas nestao.
Petar se budi obliven znojem i celo telo mu podrhtava. Potrebno mu je nekoliko trenutaka da shvati da je sve to bio samo san. Izašao je u dvorište da potraži svog psa, ali njega nigde nije bilo. Nije ga pronašao ni iza kuće ni na pločniku ispred kapije. Nemir u dečakovim grudima nije se smirio ni kada su ga roditelji, ignorišući njegove sumnje, naterali da tog jutra pođe u školu. Njima kao da je u poslednje vreme najvažnija stvar na svetu bila da on više ne propušta časove. Dok je pokušavao da objasni da njegovog psa nigde nema, skretali su pogled. Mrzeo je tu njihovu naviku koju su razvili u poslednjih godinu dana. Zapravo, mrzeo je vazduh koji je u poslednjih godinu dana zaposeo njihov dom. Nije se više normalno disalo.
Jutros je u autobusu ka školi sve vreme mislio na svog zlatnog retrivera. Taj pas često je spavao u praznom krevetu Petrovog brata Ivana. Petar je voleo da ujutru posmatra kako sunce obasjava njegove zlatne dlake. Uvodio ga je u sobu krišom kako ga roditelji ne bi primetili i to okarakterisali kao jednu od gomile njegovih čudnih bubica. Postajao je umoran od objašnjavanja i analiziranja svakog svog postupka. Ako je bio ćutljiv insistirali su da priča; ako bi se smejao sam za sebe gledali su ga sumnjičavo kao da je počinio nekakav zločin. Sa Ivijem, kako je nazvao svog psa, bilo je drugačije. Sa njim je mogao satima da šeta i da ne progovara nijednu jedinu reč. On ga nije zapitkivao, samo je hodao pored njega i slušao ga kako diše. Stavljao mu je glavu na rame kada bi osetio da će zaplakati i veselo mu lizao šake kada bi primetio da njegove misli tonu. Kuda li je otišao taj njegov pas? Ne bi ga valjda tek tako napustio?
- Petre, možeš li da pođeš sa mnom? – reče nastavnica i dečak se ponovo trže iz dubokih misli.
Nije ni primetio kada su svi ostali đaci napustili učionicu i otišli na odmor.
Dok je koračao hodnicima za visokom ženom zabrinutog izraza lica vrlo je dobro znao kuda ga je vodila. U poslednje vreme, posle svakog svog postupka, završio bi u toj prostoriji. Bio je siguran da ne postoji ništa više što bi tamo mogli da mu kažu. Naučio je te rečenice napamet. Međutim, uvek bi neko umesto njega odlučio da mu je preko potreban razgovor.
- Kako se osećaš? – pitao je školski psiholog.
Petar je mrzeo to pitanje. Mesecima je pokušavao da smisli zadovoljavajući odgovor na njega, ali nije uspevao. Sada je samo slegnuo ramenima. Šta god da kaže, doktor će misliti suprotno.
- Prošlo je godinu dana. – reče čovek. – Zar ne misliš da je došlo vreme da bar pokušaš da se vratiš u kolosek?
- Ne radi se o tome. – uzdahnu Petar.
Pitao se zašto ceo svet svaki njegov postupak povezuje sa Ivanovom nesrećom. Kako bi uopšte mogao da zaboravi na ono što se dogodilo kada ga svi svakodnevno na to podsećaju?
Bio je to divan prolećni dan i dečaci su otišli sa ocem na pecanje. Otac je mirno sedeo pod jednim širokim stablom i dremao držeći dugačak štap za pecanje u rukama, a dečaci su otišli na drugi kraj jezera kako ne bi uplašili ribe. Ivan je kao stariji uvek pazio da Petar ne napravi neku novu glupost. Mlađeg dečaka su nepravedno okarakterisali kao sklonog nestašlucima. Kao da dva razbijena prozora, tri pada sa bicikle, slomljena ruka i tuča sa dečacima iz ulice govori bilo šta o njemu. Braća su igrala odbojku i lopta je u jednom trenutku preletela Petrovu glavu i pala u duboku vodu. Dečak je pošao da je dohvati, ali ga je bratovljev glas zaustavio.
- Ja ću! – rekao je Ivan. - Samo mi fali da tebe sad izlačim iz vode.
Ivanova zlatna kosa posle nekoliko trenutaka nestala je u mutnoj vodi jezera. Voda je zahukala kao da se zemlja trese. Dok je Petar uspeo da dozove usnulog oca, bilo je prekasno.
Da je Ivi bio tu on bi ga sigurno izvukao. Zašto ga nisu tog dana poveli? Da li su uopšte imali psa dok je Ivan bio sa njima? Jesu li se Ivan i Ivi ikada upoznali? Ta misao preseče dečakove grudi poput noža.
- Petre, o čemu smo govorili poslednji put? – upita psiholog i dečak shvati da su ga misli ponovo povele nekim svojim tokom.
- O tome da moram da pokušam da se skoncentrišem na razgovore oko sebe. Rekli ste mi da postavljam pitanja kako mi misli ne bi skretale sa teme.
- Možeš li to da uradiš?
- Koliko teško može da bude? – reče dečak ponovo slegnuvši ramenima.
Dok je izlazio iz kabineta, Petar ponovo pomisli na svog psa. Iznenada nije mogao da se seti dodira njegove dlake. Čim je stigao kući, pogledom je prošarao po travnjaku i okolini, ali njegovog psa jednostavno nije bilo. Gde je ono beše tačno spavao?
Za vreme večere, majka se prva oglasila.
- Znaš kako vam nikada nismo dozvoljavali da imate psa?
Dečak je zaprepašćeno pogleda.
- Ali imamo Ivija!
- Petre, molim te. – prekide ga otac. – Ono što tvoja majka pokušava da kaže je da smo odlučili da ti konačno uzmemo psa.
Petar je nekoliko trenutaka ćutao. Posle kažu da je on taj kome su potrebni razgovori. Odlučio je da se ne raspravlja.
- Može li da bude crn? – pitao je konačno.
Ako već dobija novog psa nije želeo da ga on podseća ni na koga.
Aleksandar Marić (1984.)
R.Srbija
STRAH
Gde je ta ruka, da bude krov nadamnom?
Da li je nestala plašeći se, mene,
ili su vapaji, kad beži mi san pred snom,
odlučili da se sve izokrene?
Da l' sam onemeo, il' saglasan s tišinom,
jer se u me' reči nepresta'no bore;
kako da razaznam da l' s javom il' snom,
moje misli opet dočekuju zore?
Grumen u sred mene, neda mi da dišem,
a tako bih hteo, da ne budem bez daha,
da mu mogu naglas reći, a ne da napišem,
koliko mene želi, da živi bez straha.
ZAVIČAJ
Kad otvoriš svoje sobe
i primiš me poput brata,
za mene su ruke obe,
otvorena tvoja vrata.
I kad od te' samo odem,
ja se pognut tebi vraćam,
moju dušu samo bodem,
neverstvo ti tako plaćam.
U tuđini tebe snivam,
čekam dan kad ću doći,
da obgrlim stari divan,
željan zavičajnih noći.
A kad dođem iz daleka,
ne znam šta bih prvo hteo.
Kog' da jedem sada leka,
krompirušu, il' hleb vreo.
Izjutra mi lice mije,
ona voda sa bunara,
te šapuće, da prikrije,
tajnu zavičajnog žara.
Potom usred hlad' voćara,
dušu pojim krepkim medom,
te pitam zbog kakvih para
se napušta ovakav dom.
U danu se stoput sretnem,
sa kolonom žute čete.
Hod pačića sav gledam nem,
jer bude u meni dete.
Kada poljem zatalasa,
žuto more duž pogleda,
i duša se ustalasa,
te spokoju tvome preda.
Pridveče kad sunce slegne,
te otkrije i tvoj smiraj,
u srcu mi lane legne
eh, te u meni pravi raj.
A petlovi najavljuju,
da se veče približava,
te poslednju koku zovu,
jer vreme je da se spava.
Niko drugi ne mož' tako,
poput tebe da me smiri,
nit' opiše, sreća, kako,
kad iz ljuske pil' proviri;
Niti može da me kupa,
u seniku sunca zrak,
pa mi bubanj brže lupa,
dok nadolazi noć i mrak.
Svaki put kad budim setu,
deo mene za te' jeca;
Putovahu svud po svetu,
al' za tobom plaču deca.
Otiš'o sam još odavno,
na daleke, strane pute,
al' ne nađoh selo ravno;
Vraćam se u tvoje skute.
NerminaSubašić (1998.)
Bosna i Hercegovina
IDOL
Vjetar se poigravao sa tek umrlim lišćem, vrteći ga u krug i stvarajući poznato „šejtansko kolo“. Plašila se nekada te pojave, bojala se biti u blizini te igre prirode, da je slučajno neka moćna sila ne povuče unutar kola i šejtani zauvijek odnesu sa ovog svijeta u neko svoje tajanstveno podzemno carstvo. Tada se bojala šejtanskog kola jer nije znala da postoje i strašnije stvari od tog usplahirenog lišća kojim su ih plašili stariji. Gledala ga je odstutno, dok se slankasta tečnost iz očnih izvora slijevala niz njeno vidno umorno lice. Nije ga brisala, samo bi povremeno ušmrknula uz tegoban uzdah praćen bolnim jecajem. Nejasno bi samo izgovorila: „Hvala“, znanim i neznanim likovima koji su promicali ispred njenog zamućenog pogleda i kao nježno je tapšali po ramenu, neki sa istinskim suosjećanjem, neki tek onako forme radi. Još uvijek kao da je osjećala njegov dah negdje na prelazu između ušne školjke i vrata, kao da je čula njegov glas u trenucima dok je podizao iz ponora očaja u koji je tonula: „Moraš biti jaka, moraš nastaviti dalje i onda kad mene više ne bude. Neću te ostaviti, uvijek ću biti tu, u tvojoj kosi , u tvojoj blizini, osjećaćeš da sam pokraj tebe, znam to, zasigurno znam, da te nikada neću zauvijek napustiti.“ I osjećala je njegovo prisustvo, baš kao da stoji tik pokraj nje i zajedno primaju izraze sućuti. Bez obzira na svježu hrpu zemlje kojom su prekrili njegovo usnulo tijelo, on je za nju bio još uvijek tu i vječno će biti. Drage osobe ne umiru nikad, zauvijek ostaju u našim srcima, u našim mislima i tako nastavljaju da žive, sve dok postoje oni koji ih vole. Voljela je oca, beskrajno, krajnje bolesno. Bio je njen idol, njen uzor, svjetlost na kraju svakog tunela koja je obasja uvijek kada je bezizlaz prekrije svojom tminom.
Bio joj sve, sve čega sada nema. Voljeli su iste stvari, iste pisce, istu muziku, voljeli su jedno drugo do beskonačnosti. Njen svijet se srušio onog dana kada su saznali bolnu istinu, da je njegov mozak zahvatio smrtonosni karcinom, da su mu šanse nikakve, da je samo pitanje dana kada će pokleknuti pred najezdom jahača smrti.
Nisu bezazlene bile stalne glavobolje i vrtoglavice koje su ga neprestano mučile u zadnje vrijeme, organizam je slao upozoravajuće signale. On se nije obazirao, pravdao se premorenošću. Puno je radio, i previše, da bi obezbjedio sve ono što imaju drugi, a nekako dolaze do toga puno lakše od ostalih. On nije umio tako, nije ni želio, znao je samo za rad i poštenje, tako su ga naučili i on se slijepo držao naučenog. Sve je radio sa dozom blagog humora, da olakša i drugima a i sebi. Tako je primio i vijest o teškoj bolesti : „Znao sam da mi je mozak slaba tačka.“ Samo se on osmjehnuo svojoj ne baš primjerenoj dosjetki datom trenutku, ostali su skamenjeno ćutali. Ona je čini joj se tog dana umrla, u njoj je zamrlo sve ono što je činilo srećnom ili je slutilo na sreću. Gledala je u njega, bio je još uvijek onaj isti veseli čovjek, ali ipak nekako drugačiji, svakim trenom sve dalji, kao voz na odlasku, kao kroz magloviti dim lokomotive. Magla je prekrila njen um, pala je u bezdan, ostala je bez daha i tonula sve dublje, u daljini je čula nejasne glasove dozivanja. Budili su je iz besvjesnog stanja i opet je prvo ugledala njegovo lice, brižan i nježan pogled koji dodiruje dušu kao lagani povjetarac. Milovao je njenu kosu, u koju joj je još od ranog djetinstva šaputao nestvarne događaje, koje bi ona kasnije pretočila na list papira,u priče koje su ostavljale druge bez daha. Bio je njen tajni nepresušni izvor talenta. Znala je da ih očekuje borba, teška, mukotrpna sa samo jednim krajem. Krajem kojeg se užasavala. Od tog je dana, čini joj se, razočarana okrenula glavu svemu, i vjeri i nevjeri, i svemu onome što nazivaju svetim i u šta se zaklinju. I sam Stvoritelj joj se činio nepravednim i sebičnim, kao da je mislio samo na sebe , ne obazirući se na osjećaje drugih i njihove želje. Za sebe je uzimao samo najbolje i samo one najbolje, ne pitajući se kako je drugima, da li ostavlja prazninu u njihovoj duši i njihovim životima. Ponekad On teret učini samo višim i težim, ne pomaže, ne jača, slomi i posljednji atom snage u krhkoj konstrukciji. Dani su tekli, dugi ko godina, a kratki ko tren, zavisi iz kog se ugla gledalo. Njegovo tijelo se topilo, kopnilo i nestajalo, ali duh je živio punom snagom ili je želio da tako izgleda. Ona se odavno već predala, on je podizao, hrabrio, a trebalo je da bude obrnuto. Nije imala njegovu snagu, a oduvijek je željela biti kao on. Jedinstven i neponovljiv, njen idol, njen otac. I dalje joj je šaputao u kosu, priče, one tajanstvene puteve u svijet mašte, ali više ih nije zapisivala, nije vidjela svrhu, nije željela da ostavlja trag ovih dana da živi, neka nestane skupa sa njim.
Jedno jutro se nije više probudio, jednostavno je zauvijek zaspao. Gledala ga je posljednji put, nije plakala, činilo joj se da je već odavno potrošila i poslednje rezerve suza čuvane baš za ovaj trenutak. Samo se steglo srce i zapelo negdje u grlu. Srce koje je ponio sa sobom da mu priča neke nove priče u nekom ljepšem svijetu. Gledala je u humku, osjećala je da je u njoj samo tijelo, a da je duša tu svuda oko nje, da je čuva i štiti zauvijek.
„Moraš biti jaka, moraš nastaviti dalje...“, odzvanjalo je u vjetru, kao poznati ,dragi glas. Krenula je odlučno, hrabro, sredinom šejtanskog kola. Bez ikakvog straha, jer on je bio tu uz nju, kao anđeo čuvar na ramenu. Njen idol, njen otac.
SREĆA NE STANUJE OVDJE
Evo me opet tu, na pragu svog djetinjstva.
Rodno selo ispod planine Majevice se skoro pa nije ni promijenilo. Ja jesam, i to mnogo. Mnogi prohujali kalendari su ostavili traga na meni, uglavnom, lošeg. Tražio sam sreću negdje na drugom mjestu, tamo je nema. Dok su me lomile godine, postalo mi je jasno da moja sreća stanuje ovdje, u ovom malenom selu. Da li sam kasno došao po nju?! Ne znam. Uglavnom, vratio sam se na početak.
Gazim glavnom džadom, ustvari, jedinom pravom u selu, ostalo su puteljci koji vode u njive iza kuća. Prepoznajem svaku, kao da je vrijeme stalo, kao da sam jučer otišao, a godine su prohujale. Zar tako brzo da se čak ni kuće nisu uspjele promijeniti?! Doduše, i tada kao i sada su bile oronule. Sirotinja se ne mijenja, uvijek ostaje ista. Dolazim do kraja, kratka šetnja, a prošao sam kroz cijelo selo. Jedino nisam skrenuo tamo gdje su skretali svi nesretnici u ovom selu, u Besin sokak. Došao sam po sreću, da li je logično?! Svi su je tražili tamo, svi koji su bili nesretni.
Maleni sokačić je vodio do kućice na osami, kraj potoka. Kućica od dva sobička, jedan omanji u kome se nalazila peć i krevet, i drugi veći sa klupama oko zida, na sredini vodenički kamen, neprestano je žrvnjao. Iza kuće primitivno natkriven stajao je rakijski kazan, uvijek u pogonu, kao i vodenički kamen. Da li su tu sreću pronašli oni koji su vječito sjedili oko kazana ili oko vodeničkog kamena nikad nisam saznao.
Tražili su je, nisu odustajali. Da li zbog sreće, da li zbog rakije ili Besinih priča, uvijek su ponovo dolazili na tu osamu. Beso, čovjek sa hiljadu lica, a svako te oberlati kao nekom magijom. Dobričina u duši, život mu nametnuo da trguje tuđom nesrećom. Živio je od rakije u kojoj su drugi tražili sreću ili utapali tugu, na kraju sve dođe na isto. Volio je ljude, a živio u osami. Sami su mu dolazili da ljuduju zajedno. Jednom je i sam otišao tamo, van sela, da potraži sreću i zauvijek ostao, zalutao u vječitoj potrazi za njom. Svi ponekad zalutamo, samo neki lutaju vječito, ili ne mogu ili ne žele, pronaći izlaz. Priče su mu bile slikovite, kao da proživljavaš neki drugi život. Otkuda čovjeku koji nikada nije mrdnuo sa tog mjesta takve priče, takvi događaji, ko će ga znati. Šećer, so i ostale namjernice, drugi su mu donosili, nikad više nije navraćao u selo. Zašto, šta ga je to otuđilo, bilo je više verzija, ali samo jedna prava. Rijetki su je znali.
Kao mladić, bio je visok, plavih očiju i kose, pun snage i života.
Izrastao kao jablan, hranjen samo purom i rijetkim prebranim mlijekom, sirotinjsko dijete, jedinac. Niko nije očekivao da će od njega postati delija, a postao je. Mnoge su oči zastajale na njemu, uglavnom sirotinjske, kao i njegove. Sretale se u prolazu, razmijenile po neki osmijeh i sve bi se završilo na tome. Nije bilo dovoljno žara da bukne veći plamen.
Ona je bila sitna, crnomanjasta, crnih krupnih očiju, begovska kći. Bogastvo je sijalo na njoj, skromnost je preplavila njenu dušu. Srce bi joj zatreperilo svaki put kad bi prošao pokraj njihove kuće, najveće u selu. Nosio bi džak žita ispod mišićave ruke kao da nosi lahko pero. Skrivala se iza pendžerskog zastora i uzdisala zaljubljenom djevojačkom dušom. Pratila ga je pogledom sve dok joj ne bi zamakao iz vidokruga. Bila je jedinica, kao i on. Majka joj je umrla na porodu. Beg nikad nije prežalio svoju najveću ljubav, nije se ponovo ženio. Čuvao je jedino što mu je ostalo od nje, svoju mezimicu, kao oči u glavi. Starost ga je polako sustizala i sve teže je podnosio obaveze koje je sa sobom nosilo begovsko imanje. Pošto nije imao nasljednika koji bi uprtio teret da zamijeni oca, morao je pronaći odmjenu. Snažni sirotinjski sin, koji je po selu obavljao razne poslove za sitnu nadnicu i skroman obrok bio je idealno rješenje za to.
Brzo su se dogovorili, siguran krov, redovan dobar obrok su bili sasvim dovoljan argument da ne razmišlja puno. Beso je bio više nego zadovoljan. Teške su zime u staroj hudžeri njegovog rahmetli oca, kroz čije tanke , šuplje zidove vjetrovi prolaze bez ikakvog otpora. Kada tome još doda i to da su zimi poslovi rijetka pojava, onda je begova ponuda bila pravi blagoslov.
Uselio se u pomoćnu zgradu, u sobičak koji je očito nekada služio kao ostava. I kao takav bio je pravo bogastvo za ubogi kućerak iz kojeg je došao, koji je prijetio svakog časa da se sastavi sa zemljom i postane gomila zemlje, šepera i natruhlih greda.
Svaka zima u njemu je bila igra sa sudbinom. On je tu igru završio, uspješno.
Radio je vrijedno, drugačije nije ni umio, čitav svoj dosadašnji vijek je proveo tako, od sabaha do akšama radeći za druge. Za sebe nije imao gdje i sirotinjski kućerak, koji je te zime podlegao teretu snijega bio je napravljen na meraji, na ničijoj zemlji. Još kao nedozreo momčić ostao je siroče, oca i majku je u kratkom vremenu pokosila jedna teška i duga zima. Dalje je morao sam, onako kako je naučio sa ocem dok je ovaj još imao snage, na tuđi komad hljeba. Beg kojeg je zdravlje već podobro napuštalo, je bio zadovoljan momkom. Malo je pričao, a puno radio, nekada i previše, činilo mu se. Ponekad bi mu prigovorio da malo prikoči, da čuva snagu, jer trebat će mu , život je pred njim. Momak je nastavljao po svom.
Sreli su se k’o vjetar i list. On pun snage, razgrćući potkresane grane u vrtu, ona nježna i krhka šetala je i maštala, baš o njemu.
Oči su se susrele, zastale, dah je zamro u grudima. Samo su šutjeli i gledali se. I ništa više. Koliko je trajalo, ni jedno nije znalo, trenutak, vječnost. Sve se pobrkalo.
Nisu progovorili, a sve su rekli jedno drugom. Sve je bilo jasno, bez riječi.
Tako je trajalo danima, samo pogledi i uzdasi. Ljubav se rodila. Zabranjena ljubav.
Ta jesen je donijela pored jakih kiša i neke čudne boljke sa sobom, narod je, jednostavno, kopnio i nestajao, gasio se kao slabašni plamičak. I ona je onako krhka počela da kopni. Dovodio je beg razne ljekare, hećime, hodže i gatare svako bi obavio svoje i izlazio iz njenih odaja pognute glave, ne očekujući mnogo hajra od svog posla. Nije izdržala dugo, slabašna konstrukcija je brzo poklekla pred opakom bolešću.
Iste noći, skrhan bolom, beg je ispustio svoju dušu. Nije imao više razlog za životom.
Dane i noći je proveo pod njenim pendžerima, osluškivao, nije se više bavio svojim obavezama, niko nije. Svi su živjeli za trenutak kada će ona otvoriti pendžerska krila.
Nisu dočekali taj trenutak. Vijest o njenoj smrti ga je izbezumila, slomila.
Te noći je tumarajući selom, kao izgubljen, samo urlikao, ispuštajući zvuke slične glasu ranjene zvijeri. Kako je dospio na proplanak izvan sela, ni sam ne zna. Bio je u nekom polusvjesnom stanju. Koliko dugo je ležao na jednom mjestu, ispuštajući povremeno samo glas umiruće životinje, ni to nije znao. Dani su prošli, to je sigurno. Prošla je i njena i begova dženaza, a on je još uvijek ležao na proplanku i bezuspješno pokušavao da se rastane sa dušom. Nekada je snaga čovjeku veliki neprijatelj, jak i moćan, bio je izdržljiv. Ostao je živ, protiv svoje volje. Postao je živi mrtvac. Izgradio je na tom mjestu svoje utočište. Na njega su počeli dolaziti ljudi slični njemu. Ljudi kojima je život okrenuo leđa. Živio je sa njima, ako se to može nazvati životom. Starost ga je savila kao suhu granu, iscrpila snagu, volju je izgubio još one noći pod njenim pendžerom. Snovi su jedino što mu je još ostalo, sanjao ju je skoro svake noći, lijepu i krhku. Onda bi nestala u magli, neke ruke su je odvlačile od njega, budio se u znoju.
Nikada je nije prebolio. Jedina ljubav, sa kojom ni jednu riječ nije progovorio. Samo su se gledali i ćutali. Sve velike ljubavi su čudne i bolne.
Noge su me same nosile kroz zarasli puteljak. Stare izdajice, kada se udruže sa srcem, razum tu ništa ne može, brzo izgubi svaku bitku.
Mjesto je bilo pusto. Nakrivljeni kućerak iznad potoka je samo čekao jednu dobru kišu, da ojača i osili maleni potok, koji će je zauvijek odnijeti sa ovog mjesta. Nije bilo ničega. Čulo se samo žuborenje potoka,koji kao da je u jednom trenu progovorio:
“Sreća ne stanuje ovdje!”
Još jedan promašaj. Vratio sam se istom stazom, ponovo na početak.
Alem Isaković (1990.)
Bosna i Hercegovina
ŠTO NISAM RIJEKA
U srcu mi haman stega neka
Što na dunjaluku ja nisam rijeka
Što u život ovaj takav od roda
Ja ne dođoh kao bistra voda
Ona šćare odlazi – nekud ide
A ostaje – svi je vide
U akšam ona ljubi plavo more
A opet na izvoru prije zore
Što mi pogled za njom pada?
Da budem voda srca bih rada
Ah, želje mi te lude
Kako bolan insan rijeka da bude?
Odgovor želji tišina dade
Insan jeste rijeka, a ne znade
Od izvora – majčice planine
Bistar teče kroz tuđinske doline
Samo insan i stoka ukaljat ga mogu
Sa sobom nosi majčinu zemlju strogu
I jest putniče moj insan rijeka
Teče, živi i prolazi sve do vijeka
I ti si robe od izvora davno otiš`o
U bijelom svijetu kraj mora se stiš`o
A kod majke na izvoru još se za tebe znade
Ni jednu kap tvoju niko od planine ne ukrade
POŽELIM NEKAD
Poželim nekad
Da je jesen
A, ja da sam list
Pa da se bacim
Sa grane breze
Nježno i tiho
Da se pustim vjetru
Da me nosi svuda
Da me njiše, da me njiše
Da padnem žut
Nekoj rijeci na grudi
Pa da plovim kraju
Da me baci
Cvjetnoj bašči u ruke
Da zaspim pokraj ruže
Kad zima ured hoće
Kad me studen skobi
Da me pokrije ćaršav bijeli
Pod njim da sanjam
Dok se zemlji topim
Da s nekom ružom sanjam
Pa kad sunce opet sine
U proljeće kad nježno
S mene čaršav bijeli skine
Da se iz mene – kraj ruže
Pupoljak rodi – novi
Pa da cvjeta iz naših grudi
Poželim nekad
Da je jesen
A, ja da sam list
Eldin Eminović (1973.)
Holandija
EMIGRANTOV KOFER
Sjedili ste pod vinovom lozom. Ja sam vas promatrao nekako iskosa, dok se, zbog blagog vjetra, dizao dim cigarete uz vaše prste, zavlačeći se u rukav. Bio je prohladan dan. Teškim mislima zabavljeni niste primijetili moje prisutnost.
Spuštali se ruku niz oštru i kratku dlaku vašeg psa. Iz dvorišne pumpe je kapala voda. Jedna zalutala osa je, privučena kiselim okusom zgaženog grožđa, letjela naokolo u potrazi za hranom i suncem. Drvena klupa je škripala pod težinom vašeg tijela. Ponjava na njoj se osjećala na vlagu, jer se sušile na isto toj drvenoj klupi, na tom tamnom i hladnom mjestu. Ti mirisi su budili u vama neku milinu, koja je prožimala vaše tijelo kao snažna groznica. Drhtali ste!
Zapravo, kakav ste vi čovjek? To pitanje je mučilo vas već danima. Poštovali ste običaje i tradiciju, bez daljnjeg, znali ste sa svakim kako treba, i kako nalaže ljudski obraz. A sada ste na toj klupi, pod vinovom lozom, sa kiselim okusom grožđa u nosnicama, bili zbunjeniji nego nikada, ne nalazeći ispravan put za sebe, ni za druge.
U vama se miješao strah od rata i potreba da pripadate negdje. Mogli ste ispravno da postupite, osluškujući vaše srce, ali niste bili spremni. Nažalost, ni drugi nisu bili spremi. Tada još niste znali da ratovi ne poznaju pobjednike. To je bila velika nesreća. A stvari su se događale, jedna za drugom smjenjivale i završavale u nekom poretku za vas stranom i nedokučivom. Osa je odletjela. Pas se lijeno protegnuo. A vi ponovo niste, kao i mnogo puta do tada, pronašli pravi put!
***
Vaša supruga, ta divna žena i vrsna kuharica, umjela je od nečeg sasvim običnog, jednog paradajza, pola kilograma mahune, ili par patlidžana, da napravi pravu gozbu, zdravu i bogatu, lijepu za oko i ukusnu za svačiji jezik. Nešto od toga je brala svojom rukom iz malog vrta iza kuće, na koji je bila ponosna. Ostalo je nabavljala pazarnim danom na pijaci, kada se raziđe gužva.
Dok su ostale žene jurile da budu prve, grozeći se zgnječenog voća, povrća i tuđih prljavih ruku, ona je strpljivo čekala da one odu kućama, i da seljaci, željni odmora i mira, spuste cijene. U početku se pravdala pred ostalim ženama da se zabavila poslom, nekom sitnom obavezom, a onda je prestala da se pravda, samo je, preplašena njihovim pričama, dugo prala povrće pod pumpom ispod vinove loze.
I tada, kada je, hitra i okretna, kao da ne nosi plod vaše ljubavi u utrobi, iznosila pred vas ručak, vaše srce je divlje tuklo u grudima. Voljeli ste tu ženu! Gledali ste njen stomak, koji je nabrekao. Vjerovali ste ako izdate svoj narod, popustite pred prijetnjama, izdate i vjeru i Boga, da ste izdali i nju i plod u njenoj utrobi. Umjesto toga ste smišljali, kada zamru zvukovi, i noć proguta dvorište i grad, ko vam može biti saveznik, naći vam se u nevolji, zlu ne trebalo, a ko ljuti neprijatelj, koga se treba kloniti.
Silno sam želio da vas upozorim na opasnost koja se nadvila nad vama, kao ptica grabljivca, preteći da uzme sve što imate, ali nisam mogao, jer vaše uši su bile gluhe, a srce tvrdo, za moje riječi.
***
Vaš pogled je lutao parkom. Zaustavio se na punoj kanti za smeće pored zelene klupe, iz koje je provirivala plastična flaša sa crvenim čepom na njenom vrhu. Boje su vas uznemiravale, novinski papir na travi, i prizori koji obrubljivali vaš vidokrug. Nož ste trgnuli iz pojasa, odsijecajući dno flaše. Sirena za uzbunu je zavijala, ali vama ona nije smetala. Sve oko vas je bilo prigušeno, kao da je neko isključio pritiskom na prekidač zvukove svijeta, a stvari su se i dalje dešavala, neometane i surove.
Počeli ste da izbacujete vodu iz svježeg kabura, koja je uporna tekla iz mezara pored njega bez obilježja i imena. Činilo vam se da tome nema kraja, jer voda je izvirala, kao česma, pri samom vrhu kabura, praveći baricu na njegovom dnu.
Improvizirana kantica od plastične flaše je bila u teškoj svađi sa svijetlosmeđom zemljom, parkom, čitavim događajem i vašim bolom. Jedno ste sigurno znali! Tijelo vaše supruge, sa plodom vaše ljubavi u njenoj utrobi, niste željeli da spustite u vodu. Uporno ste je izbacivali, a ona se slijevala niz zid kabura.
Ostali okupljeni, par muškaraca i jedna žena, sa bijelom maramom na glavi, bili su nestrpljivi, čekajući da se ovo konačno obavi, jer tako mora biti, pa da krenu u sigurnost svojih podruma. I na kraju je bilo obavljeno. Tijelo vaše supruge, sa tijelom vašeg djeteta u njemu, bilo je spušteno.
Dok je zemlja prekrivala ženino tijelo, ja sam silno želio da kažem neku utješnu riječ, koja može da vašu bol ublaži, učini da se nije desilo, istog trena zlo i ludilo zaustavi, i vrati sve na svoje mjesto, kako po ljudskom redu i zakonu treba da bude! A takve riječi nema, niti je izgovorena, niti napisana! Sirena, zemlja i tuga, i ništa dalje od toga…
***
Stajali ste pred kućom. Vrata i prozori su bili povađeni. Rupe na zidovima su zjapile u vas kao njuška zvijeri. Čađavi zidovi su bili pusti i goli. Neko je odnio crijep sa krova. Jedno drvo je izraslo unutar kuće, a njegove grane su već provirivale između drvenih greda na njenom vrhu.
Otišli ste iza kuće. Vinova loza je polegla po zemlji, jer se metalna konstrukcija obrušila. Neko je odnio i pumpu. Izgubila se uska stazica između žbunova. Mali vrt je, zapušten i ostavljen, potpuno podivljao, kao da živa noga nikada nije kročila u njega.
Vi ste bili svojim mislima zabavljeni. Sve u ovom ratu je bilo nedovršeno. Nije se mogao odrediti njegov početak, bez jasne granice između zla i dobro, života i smrti, onog što biva i onog što je izbjegnuto. Čak se nije završio sa potpisima u dnu mirovnih sporazuma.
Oprostite mi! Slagao sam. Vjerovao sam da se takve stvari doznaju na takvim mjestima, u takvim trenutcima. Istina je bila sasvim drugačija. Vi ste tamo jednostavno stajali u nekom tjelesnoj zamrlosti. U vama nije bilo volje da praštane, niti želje da se svetiti. U nekoj, opasnoj i nepredvidljivoj, duševnoj ravnodušnosti, bili ste goli i pusti, kao zidovi, u koje ste zurili.
***
Bez izgovorene riječi, čovjek je pokupio vaše pasoše. Začuo se metalni zvuk i nastala je tama. Malo zatim je zabrujao motor kamiona hladnjače. Vi ste krenuli u obećano zemlju, ostavljajući iza sebe razrušenu zemlju, podijeljen narod, korupciju i neimaštinu.
Nakon nekog vremena, nešto je sijevnulo u mraku. Neko je pripalio cigaretu. Vama se grlo stisnulo, tjerajući vas na kašalj, suh i oštar, koji je bio više nego neugodan. Osjećajući težinu u grudno košu, u prvi mah ste pomislili da je to zbog dima u uskom i zatvorenom prostoru. Kada ste progovorili, vaša pluća su škripala. Jedno dijete je zaplakalo.
Nešto nije bilo uredu. Počeli ste da lupate stisnutim šakama po metalu, osjećajući glad za zrakom. Ostali su slijedili vaš primjer. Brujanje motora nije umuknulo. Vas je strašno zabolio vrat, a snaga je brzo napuštala vaše tijelo. Više niste bili u stanju da lupate, nego ste noktima grebali po metalnim zidovima kamiona hladnjače. Ovaj bol je bio sasvim drugačiji, na tren, odvlačeći vašu svijest od gladi za zrakom, kojeg je bilo sve manje.
Dječji plač je umuknuo. Nestajali su jedan po jedan zvuk, i kašalj se umirio, a malo zatim je nestao bol u vašim grudima, vratu i noktima, i onda je zavladala potpuna tišina.
Мирјана Марковић (1965.)
R.Srbija
ГОРШТАК
Мој деда Радован
се муком сељачком огртао
сваког јутра,
испијајући филџан каве и чашицу љуте,
старина се јуначки борио
с облацима кишним
и ветровима планинским.
За кору хлеба
волови су вукли товаре дрва,
а шума је лишћем
скривала сузе
на деблима
што су чекала погубљење.
Кијер је копнио
кацама зрневља
скупљеним у вреле јулске дане,
а кочак је чекао јесен
да златно благо
у њега стане.
Јагањци су белили ливаде
као беле раде,
извори су чекали
жедне усне,
обранице и крчаге.
И цео труд и муку
сабирао је деда Радован
у један живот насушни,
сабирајући поваздан
шта је саздао са својих
десет прстију
жуљевитих мушких!
Мог оца,
његове сестре и браћу,
научио раду и поштењу,
послао у свет далеки
да се не муче као он што је,
остао сам
у кући на брегу!
Склопио веђе
једног јануарског јутра,
уморан од овоземаљских мука,
и сад са неба
на унуке гледи
шта свако од нас справља и колико вреди!
Грам среће
Јутро као свако јутро, будилник звони у шест, исти покрети тела, иста путања. На излазу из зграде у поштанским сандучићима закачене рекламе спортске кладионице. Браво, хајде народе да идемо сви у кладионицу! И то правац од раног јутра. Да ионако је све отишло до ђавола. Кад зрело размислим нација је итекако заражена коцком. Ако кренете улицом на сваких десет корака је кладионица. Враћам филмску траку уназад и сећам се како су некад на тим местима били бутици, посластичарнице и продавнице мешовите робе. Како је криза нашег назови демократског поретка била све присутнија тако су кладионице биле све бројније.
Елем решим да се суочим са том пошасти. Улазим у прву спортску кладионицу. Младић који продаје тикете ни мало изненађен што жена средњих година улази у кладионицу ми пружа тикет да га попуним. Док попуњавам тикет крајичком ока посматрам клијентелу која се налази у кладионици и има шта да видим. Све неки фини свет, многе од њих препознајем, неки од њих ми климају главом, а један ми прилази: „Комшинице јел Вам треба помоћ?“
Уф како ме је у том трену било стид, е вала и нек је кад сам ушла у кладионицу у потрази за грамом среће!
KNS/18.3.2017