1. Miroslava Kućančanin (R.Srbija)
2. Nedeljko Đukić (R.Srbija)
3. Armir Hodžić (BiH)
4. Nikola Baćo Vujnović (BiH)
5. Ramiz Velagić (R.Slovenija)
6. Ružica Todorović (R.Hrvatska)
7. Sanja Kosić – Anna (R.Hrvatska)
8. Uma Dardagan (Austrija)
9. Mersida Sadiković-Osmanbašić (BiH)
10. Željko Cesnak (R.Srbija)
Željko Cesnak (1968.)
R.Srbija
NEMOJ MI DIRATI MAJKU
Nemoj mi dirati majku i njene zrele oči,
Rasutu svuda po stablu, gledajuć’ nebo,
Nemoj mi dirati majku, kao snove, kao vrele noći,
Zaboravih reći nebu, šta sam još treb’o.
Nemoj mi dirati majku, vrelim ću nožem molitve seći,
U čisto runo odenut’ oblak što plače,
Nemoj mi dirati majku, jer sve nedorečeno, opet ću reći,
I znaću zalutali pogled sakriti jače.
Nemoj mi dirati majku, nek’ zemlja svoju priču zbori,
Zaustavi vodu duž hlada, kao ljubav prenesi zore,
Nemoj mi dirati majku, jer od vrelih dana mi Pogled gori,
I On nek’ senke pusti, koje će da gore.
Nemoj mi dirati majku, nje više ovde nema,
Sastavljam reči k’o zrna i lika besciljno tražim,
Nemoj mi dirati majku jer žudnja se nova sprema,
Sav jad, patnju i nemoć, učini mi Bože blažim.
Mersida Sadiković-Osmanbašić (1966.)
Bosna i Hercegovina
BRILIJANTNI USPON DO MANEKENA
Livada je pokošena. Na svježoj travi rasutoj po zemlji, svjetlucaju kapi rose obasjani sunčevim zrakama. Izgleda kao pista iz modnih kuća, sa upaljenim reflektorima. Okolo voćke kao nijemi posmatrači, očekuju sljedećeg kandidata.
Iza plasta sijena pojavi se mladić, sa pjegicama na nosu. Raščupane kose, okreće se lijevo desno, kao da nekoga traži. Naglo se uspravi i krenu gaziti po friškoj, pokošenoj travi. Noge su upadale do članaka, ali to nije omelo mladića da sa opancima pravi grandiozne pokrete. Uspravnih leđa, širom otvoreni očiju, sanjao je sjaj modne piste:
„Ovako ću ja ići kad se dočepam asfalta i gradske vreve“, pomisli Šuhret, dignuvši visoko glavu prema plavetnilu neba.
- Šuhrete, Šuhrete... evo doš'o ti amidža iz čaršije...pohiti – naglo prekinu njegovo razmišljanje majka.
Šuhret brzim koracima, popravljajuci svoju majicu i kosu odjuri prema kući. U kući su sjedili njegov otac, amidža i mati. Svo troje ga odmjeriše dok je zbunjeno ulazio u sobu.
- Do'šo amidža da te vodi u grad, naš'o ti pos'o...- ne krijući radost govorila je majka dok je u ručnom mlinu mljela kahvu.
- Hvala, amidža - pognute glave progovori Šuhret.
- Šta je, što si pokis'o? Zar se ne raduješ? – upita otac.
- Pa, radujem, nego šta...- odgovori dok mu je ponestajalo daha. Srce je tako snažno lupalo, od radosti, da nije mogao ništa drugo reći.
- Spremi neophodne stvari, nemoj puno nositi i ujutro sabahom krećemo da od tebe napravimo gospodina – reče amidža kad je razvlačio širok osmijeh otkrivajući zlatni zub.
Tek što je svanulo priđe majka Šuhretu i nježno ga dohvati za rame.
- Ustani sine, vrijeme je. Hajde, čeka amidža da ne zakasniš.
Šuhret se još koji sekund provrti i pogleda majku:
- Šta ti je, bona, što plačeš? Ne idem na kraj svijeta! – odgurnu jorgan ljutito i ode u kupatilo.
- Ne plačem, sine, što ideš, već što se bojim da te grad ne iskvari. Čim se budeš sjetio majke i ovih riječi, odmah se vraćaj.
Grad i ulična vreva, zaslijepiše Šuhreta. Okretao je glavu lijevo-desno, zbunjen i buljavih očiju, čudio se kako ljudi podnose ovaj haos i šarenilo. Pozlilo mu je i zamolio je amidžu da negdje sjednu na mirnije mjesto.
- E, vidi ti njega...pa, ovo je život...Dobro, de, navići ćeš se.
Šuhret je pognuo glavu i polahko ispijao čaj. Po glavi mu se vrzmalo hiljadu riječi, srce je snažno lupalo, imao je osjećaj da će se srušiti tu pred amidžinim nogama. Stisnuo je zube i u sebi pomislio: „Ma nije ovaj metež jači od mene“. Pogledao je amidžu i zamolio ga da ga odvede na posao koji je za njega našao.
Našli su se ispred moderne građevine. Šuhret pomisli:“Šta li ću ja ovdje raditi? Sigurno k'o hamal“
Amidža je pokazao svoj široki osmijeh i otvorio Šuhretu velika staklena vrata: - Hajde , moj mali, evo tebi uspjeha.
Uvego ga je u jednu kancelariju i prstom pokazao gdje će sjediti. Šuhret iskolači oči gledajući raskošnu fotelju i pomisli da se možda amidža šali.
- Ozbiljno ti govorim, ovo je tvoje mjesto. Znaš da nemam djece, ali moram nekome ovo ostaviti. Ovo sam velikom mukom zaradio, sutra će sve biti tvoje. Ali, pazi kako radiš i kako se ophodiš s ljudima. Hajde sa mnom...
Amidža uvede Šuhreta u jednu veliku salu gdje je sjedilo dvadesetak osoba. Ljudi su šutke ustali u znak pozdrava i začuđeno gledali Šuhreta.
- Ovo je moj bratić i od danas on je vaš šef. Kad mene nema njemu ćete se obraćati.
Radnici u firmi su se samo zgledali. Jedan od prisutnih šapnu:„Nadam se da bar ima završenu srednju školu.“ Inžinjer tužno pogleda svog kolegu i samo slegnu ramenima.
I tako krenuše fini dani za Šuhreta. Obilazio je prostorije, zagledao se u projekte zaposlenih, mada nište nije razumio šta to oni rade. Pomalo je počeo i da im sugeriše gdje trebaju staviti balkon, jer na strani gdje je ucrtan nekako strši...Inžinjeri bi ga samo nijemo pogledali i nastavili sa svojim nacrtima.
Prolazili su dani, godine...Šuhret se samo šetkao od kancelarije do kancelarije i zagledao u ogledala, odmjeravajući svoju figuru: „Treba mi ona pista, muzika...da u mene gledaju sa žarom. Ubiše me ove kancelarije.“
Razboli se amidža i za kratko vrijeme i umre. Šuhret ostade sam da vodi firmu. Izdržao je još par mjeseci i odluči da je proda. „Svakako ovo nije posao za mene. Dosadan je i zamoran. Meni treba nešto raskošno, svjetlucavo...“, danima je razmišljao Šuhret.
Prodao je firmu za dobru svotu, jer je firma dobro poslovala i bila na glasu. Za taj novac Šuhret kupi sportsku dvoranu i pretvori je u pistu za modni dizajn. Opremio je salu kao iz svjetskih časopisa. Zaposlio mlade i atraktivne djevojke. Kupio sebi blještava odijela. Šetkao bi se pistom kada zaposleni odu kući i uživao par sati idući naprijed nazad, zamišljajući kamere uperene u njega i njegov stas.
Prolazili su dani, mjeseci...Šuhret je sve više fizički propadao. Gostiju nije bilo, a bankovni račun je bio sve tanji. Po hodnicima bi čuo djevojački kikot. Znao je da se to njemu smiju.
Jedno jutro ode do banke, pokupi ostatak novac od silnog bogatstva što mu je amidža ostavio.
Polako, vukući noge, Šuhret dođe do jedne kuće i pokuca na vrata.
- Sine, otkud ti? Dugo te nije bilo. Što se nisi javljao?- zagrli stara, uplakana majka svoga sina.- A šta ti je to?
Pogleda starica u magarca, kojeg je Šuhret držao za uzdu.
- To je, majko, uspomena na grad i gradsku vrevu.
Uma Dardagan (1957.)
Austrija
ČIZMICE
Po Humskome golom kršu
dok spušta se hladna tmina
tražila je jedna majka
čizmice od svoga sina.
Neumorno i sa nadom
pretražila svaku jamu
u mislima pitala se:
„Što je život kazni samu?“
Zar samo u jednom danu
ostade bez dva evlada
bez muža, bez famelije...
Ostade joj samo nada...
Ponižena, pogažena
srca svoga slomljenoga
pomoć, sabur tražila je
od Allaha Milosnoga:
„O, Allahu daj mi nadu!
Da se nadam dok sam živa.
Da ću naći svoju kćerku.
Da ću naći svoga sina.
O, Allahu daj mi sabur!
Djeca nisu bila kriva.
Sin je imao pet godina
a kćerka je beba bila.“
Neumorno i sa nadom
svaki kamen prevrnula,
tražila je jedna majka
čizmice od svoga sina.
Sanja Kosić – Anna (1965.)
R.Hrvatska
OBIČAN DAN
Sutra će opet
(tako bar kažu),
svanuti još jedan
prokleto novi dan.
Dan koji ću rezignirano
i bez previše boli
provesti bez tebe.
I makar s velikom prazninom u srcu,
to je još jedno,
prilično obično i bezbojno jutro,
bez vremena i mjesta
u koje bih skrila
one dvije kapi gorke soli
što izdajnički iskreno
i bez imalo stida
kliznu na dlan.
A ti oprosti ako zbog tebe
ovo ne bude moja najljepša pjesma,
jer ovo zapravo i nije pjesma
već samo način da preživim
još jedan,
tako prokleto običan,
novi dan.
Ružica Todorović (1968.)
R.Hrvatska
METAMORFOZA
Začeta buja
iz tuge
iz bola
iznikla
negdje
u dubinama duše
učahurena
rođena biti
čeka
metamorfozom
do savršenstva
uzvišena
- ljubav
Ramiz Velagić (1962.)
R.Slovenija
VRLO DOBRO ZNAM
Nikada neću stići ponovo do početka
Što ostalo je u tom snu
Sjećanja
Ispod zlokobnog neba
Prekrivenog plaštom nevinosti
Vječnost me stegla
Da se malo ugriješim
Osjećam strah
Ko zna zbog čega
Pustim suzu ponosa
Ne plačem
Neka me boli
Vrlo dobro znam
Da ću ludo mudrovati
Da napišem takvu pjesmu
Kakva se ne može očekivati
Nikola Baćo Vujnović (1933.)
Bosna i Hercegovina
OAZA SNOVA
Oaza je mjesto koje budi snove
I u ljudskoj duši fine izazove
Koji iz čovjeka k'o snena ljepota
Istjeruju nemir iz stvarnog života
Zore u oazi blistave ljepote
Udahnjuju nježnost u ljudske živote
Što im uzdisajem u grudima čini
Doživljaj ljepote u njenoj svježini
Ljepota oaze čovjeka uzbudi
Blistavom milinom što mu srcu nudi
I sa svježinom mu ispunjava pluća
Koja mu probudi fina nadahnuća
Kad Sunce u zoru nad oazom grane
Čovjeku u duši radovanje plane
Jer ga i blistavost sunčevoga sjaja
I rumena zora milinom napaja
A kad mjesečina nad oazom sine
Čovjekovu dušu obuzmu miline
I izazov mu uzdisanih pluća
Probudi u duši sjetna nadahnuća
Oaza čovjeka čarom izaziva
Da njenu ljepotu neprestalno sniva
Pa mu takvi snovi čine ohrabrenja
Da sanjari često velika htijenja
Armir Hodžić (1974.)
Bosna i Hercegovina
HUDHUD
Vidjeh te prvi put
U zavičaju duša
Od Sulejmana ne pobježe ti
Hrabrost ti krila uzdiže njima
Golub sam
Hudhud moj druže
Vidjeh te i začuđen osta,
otkud u mom hrastovm sjeništu
Gledam te i vidim sjaj,
sa griva Sulejmenovih konja
Za tobom strepi vojska postrojena
Kao zemlja za kišom
a ja da spoznam koliki si bio
kada si ispred
Sulejmana i vojske stao.
Hudhud
ptico ponosa
Tvoja sam daljina oduvjek bio
u tvojoj blizini čučim
Krila mi smiraj uze, kao zagrljaj duše
Tvoje pero, pero mudrosti osta.
Što si ti u mom hrastovom sjeništu sada
U kojem se uči dušama“ Fatiha“ Bošnjaka?
Stojiš ispred nišana, na kojima nema natpisa
Stari harem svjedoči nama
Samo se gledamo očima ptica
Hudhud
Nebesko perje perivoja
Boja i svjetlosti uznesenja
Gledam u radosti neba
Nesta mi prošlosti vremena
S tobom sam hrabar
U mezarju davnina
Hudhud , živote pripovjedi
U mojoj si Bosni
Došao si da kažeš
ko je pred vladara smio stati
Ne znam njemu ni imena
Sulejman je Vladar bio svih stvorenja
Hudhud
radosti svijetu, strahova
spazih te u buketu akšamskog cvijeta i grmlja
Što miriše mezarjem kao u nebo tišina
Musafir bivaj do Sudnjeg dana
Hrana ti gnjurci kore hrasta
Ugnijezidi se u lišću suhih grančica
Sablja si bosanskih heroja,
spušta se kiša
na listove hrasta
da osvježi krila putnika
Hudhud
ovdje nije kraljica od Sabe.
Ovo je Bosna od stijena i neukih vladara
Nad njom sablja spava
Kada se probudi njena sumnja
Stani ispred nje
i reci joj
gdje je kraljica od Sabe
ukrašenog mermera,
staklena dvorana
pokorna Suncu kao tama
Hudhud
Osjećaš li - grobna je tišina
U hrastovom strništu dva heroja
Hudhud došao kod Bošnjaka
„Fatihu“ uči majka
Hudhud
kad u nebu nasta
Iz kojeg se oblak kao munja rasipa
da upozna znak Božije mudrosti
iz starog mezarja bez tariha
Pogled zatvoren, umire, a huk mi zastade
žudim za tvojim krilima, uzdah mi odleti
Hudhud ptico džennetska
Sulejmanu si potčinjena bila.
Golub Bošnjaka u susretu s tobom
trag je šehida.
Nedeljko Đukić (1988.)
R.Srbija
СТВОР
Високо је чак два метра,
Част му нижа од жилета.
Пузи, сикће – змија није,
Али ноге вешто крије.
Врстан лажов и краљ драма,
Нема трунке стида, срама.
Као други своје врсте,
Свуда ставља своје прсте.
Ал’ и шапа му порасла,
Кад он згази – нема спаса!
Поставио све фукаре
Да за њега стрвинаре.
Представља се к’о добротвор,
Иза маске стоји злотвор!
Али има једна болест
Кад настане страшна обест:
Од ласкања послушника
И од страха поданика,
Њему скоче апетити
И постану незасити.
Од сталнога позирања
И од силног фолирања,
Лице му се деформише,
Сујета га реформише!
Тад се види ко стоји по страни -
и он има руку што га храни.
Али, неће више да га брани -
Дани су му сада одбројани.
А спремно чека замена,
Што иста јој је намена.
Рука ставља новог створа
Дресираног за злотвора!
Miroslava Kućančanin (1953.)
R.Srbija
КРИВ БЕЗ КРИВИЦЕ
Згужвала си моје пољупце ко старе папире
Осушене латице љубави
Ко смеће бацила истамбулским уличним псима.
Бесциљно тражим руку која ми је отворила врата раја
У свакој жени тражим твој залеђени лик.
Исповедам се празним клупама и галебовима на доковима Босфора
Старцима на заласку, бесаним ноћима
Ветру који ми уместо тебе брише сузе.
Стојим на киши да оперм грех.
Крив сам, а зашто не знам.
Крив сам јер те носим у мислима , свуда са собом ко дете
Вољену играчку, љубоморно те чувам од свих
А немам те.
Крив сам јер те волим без додира,
Крив сам јер те сањам да си пчела и слећеш ми на длан,
да си оркан што одузима дах , анђео што нестаје са зором.
Бићу пас просјак твог смеха
И несрећни губитник који те може дотаћи у сновима.
Крив сам јер ти ове стихове пишем
А немам те.
KNS/13.3.2017.