Aplikacije_18 - 8.Književni susreti-2017

1.Lenka Kuhar Danjhelova (R.Češka)
2.Ljubinka Doneva (R.Makedonija)
3.Milena Jacanović (R.Srbija)
4.Mirjana Jerotić (R.Slovenija)
5.Mirveta Islamović (Švedska)
6.Mubera Isanović (BiH)
7.Majda Fradelić (R.Hrvatska)
8.Marina Brkić (BiH)
9.Melanka Melanija Bulat (R.Hrvatska)
10. Miloje Veljović (BiH)

Miloje Veljović (1962.)
Bosna i Hercegovina

GODINE IDU
Godine idu - dileme traju
Da li smo bliže paklu, il’ raju?
Ismeđu svjetla i gustog mraka —
Čvrsto na zemlji, ili bez stanka?

Godine idu - dileme more
Čeka l’ nas magla, il’ rujne zore?
Da li sa pjesmom, il’ žalopojkom:
Radosnom suzom, il’ možda gorkom?

Godine idu - dileme plamte
Zracima sunca, il’ vrele vatre?
K’ô sinji tići, il’ gladni vrapci:
Nose l’ nas krila, il’ stežu lanci?

Godine idu dileme zovu
Trzaj u nazad, il’ borbu novu?
I tako tiho dok one góre
Ne znamo gde smo – goré il’ dolé?

Godine idu dilema nesta
Svako se svoga dograbi mjesta.
Šta će da piše kraj slike večne —
Samo nas takva dilema pecne!

Melanka Melanija Bulat (1949.)
R.Hrvatska

ORHIDEJA

Ti raskošni cvijete
Što utjehu nudiš
Ljepota tvoja očarava
Mirise budiš
Prošle uspomene
Prizivaš u sjećanje
Duboko utkane
Kapima mudrosti
Uklesane, sakrivene.
Senzualnost tvoja osvaja
Priziva, budi, potiče,
Pred noge prostire
Zelene livade
Mladosti prošle.
Ni glasa pustio nisi
Ja šapat tvoj čujem
Uspjet ćeš
Uspjet ćeš i dalje…

Marina Brkić (1952.)
Bosna i Hercegovina

ZABAVLJAČ

Pajac, Harlekin, klovn,
tužni Bajaco.
U našem jeziku bezimeni.
Nema za njega mjesta.
A borac za smijeh.
Nametnuše mu
neke standarde:
Nos – loptica,
puno šminke,
korigovana usta
raznih boja i oblika,
odrpano odijelo
po pravilu preveliko.
Tu su rekviziti,
truba, loptice,
cipele prevelike,
po pravilu predugačke.
Kako uopšte hoda.
Malo čaplinovski spretno.
Ko izmisli
da je lijepo
izigravati budalu.
Ko izmisli
te svakojake igre.
Kad sa sebe
sve to skine,
umije lice,
okupa se,
običan čovjek.
Izašao iz uloge.
Jede, pije,
izdržava porodicu.
Posao je posao.
Preživjeti se mora.
Zabavljač,
neobičnog kova,
svima simpatičan,
a veliki glumac
izopačenog izgleda.
Pravilo važi,
glumi budalu,
zasmijavaj ljude.
A šta će čovjek.
Izdržava porodicu.

Majda Fradelić (1962.)
R.Hrvatska

DALEKO NEGDJE

Odem li

ne tražite mi doma
bit' ću negdje s pticama i krticama
vatrom i ledom
vodom i snijegom

Ležaj će mi biti mekana livada
pjena morskog vala a
prijatelj najbolji vjetar u planini
zvijezda u daljini
sove huk
jeke muk

Odem li
ne tražite mi doma
svila sam ga negdje daleko od oka
na krošnji breze
u čempresu ponositom
u svjetlu noći i
mraku dana

Daleko negdje
negdje daleko
sama

Mubera Isanović (1938.)
Bosna i Hercegovina

OSTALA SAM DUŽNA

Sve nešto mislim,
ostala sam
dužna......
Pitam se, šta bih...
da sam na njenom
mjestu.
Želim da se izbori.
da opstane,
da pobijedi......
Hej... ženo...,
hrabra, snažna,
Bog ti dao i naše,
i moje snage...
Bože... dragi Bože...
pomozi samoj,...
Pitam se, pitam se,
gdje je
ulica Nane Fate.
pitam se
gdje je...

Mirveta Islamović (1966.)
Švedska

LJUBAV
Da je ljubav hljeb lahko bih ga zakuhala,
i u toj nježnosti do mile volje uživala.
Ali ljubav je čudan, neopisiv kolač
i uvijek neki njen sastojak zaboravim.
Do sedmoga neba nikako da dosegnem.
Ljubav nije ni C vitamin, a ni D.
Njih konzumiram svaki dan.
ali kad me njegovo plavetnilo u oči pogleda,
zemlja mi se na sve strane pokrene,
lavinu osjećaja sa sobom donese
u labavi centar moje ravnoteže.
Tad mi ni silno gvožđe ne pomaže,
ni moje miljenice, plavoljubičaste princeze,
male, ukusne i sveže borovnice.
Da, ljubav je najjača sila.
Nekad sam njena miljenica bila.
S kojih li sam ja to časova bježala,
ili voljom ljubavi dolazila ili odlazila?

Mirjana Jerotić (1967.)
R.Slovenija

O ČEMU SANJA MARIJA, KADA JE SREĆNA ŽENA

Za Onu koja poznaje samo jedno godišnje doba,
za nju koja nije bila ništa više do poneko slovo
njegovih plitkih uspomena,
ni više od trena urezana u sećanje;
Ona koja više ne sumnja u krajnja odlaženja
i odbeglost u svet nenapisanih i neotkrivenih snova.

Upravo onih snova koji više u ramu prozora koji nedogledano oduzima,
u ramu onih prokletih, neoslobađajućih vrtloga
koji jednom prikuju dah i ne daju mu da odsluži svoje.
Uz to i bole, strašno bole.
I zašto onda pitanje čemu još čekanje na smrt?

Zbog neizdživosti!
Jer tada je neće boleti to čudno srastanje sa njegovim dahom
i lelujanje po raznobojnim hodnicima savesti.
Samo tada će utihnuti usamljeni šapati
i umiriti se bure; samo tada će mirisati poljupci,
a Smrt će biti gola i bosa, oslobođena okova nezaboravnosti…

Samo tada će On slutiti o čemu sanja Ona kada je srećna žena.

Baš tada, kada sebe svodi - na sebe uz njega,
kada su plime putenosti samo početak trajanja večnog godišnjeg doba
u kom živi njen san, doba koje Ona zove Ljubav.

Milena Jacanović (1996.)
R.Srbija

ПОСТОЈИМ ДА ВОЛИМ

Дошао си тихо у моје срце вечери неке,
док су трепериле јасике и брезе,
и док су светлуцале на небу звезде далеке
и с мојим срцем дрхтале од неке слатке језе.

Дошао си у моју душу у моје вене
да ту останеш до судњег дана,
и може свет цео да се преокрене
твоје ће име бити на врх усана.

За љубав је некад тешко наћи речи,
јер оних је правих исувише мало,
како да ти кажем кол'ко ми је стало
до погледа твог, што ко мелем лечи.

Ти знаш да си мој сан и моја јава,
желим да те сањам будна сваке ноћи,
моја је љубав усијана лава,
и ја те чекам и знам да ћеш доћи.

Ljubinka Doneva (1952)
R.Makedonija

PITANJE

Caruju i marširaju
otimači duša
i neprijatelji života.

O Sirijo, moja mati
pocrnela od zgarišta,
razorana,
od boli zgrčena
i usahla,
reci mi smisao mog
i svog stradanja.
Uz saznanje
lakše će mi biti stradanje.

O Sirijo, mati moja
sa dušom snažnom,
a zgnječenom,
od svojih spečenom,
sa strvinarima
čuvanim u njedrima
zmijama i hijenama,
reci mi smisao svog
i mog stradanja
da bih mogla
u trenu izbaciti
u kosmos što od boli riče
jauke...

Objasni mi smisao
o mati moja,
stradalnice Sirijo!
Koji je smisao
i cilj koji je
da dušu svoju
krvlju ispljuvah?

Hoću da znam,
jer lakše je stradati
uz saznanje.

Lenka Kuhar Danjhelova (1973.)
R.Češka

PISMO MOJOJ BRAĆI

Josipe, Karle, braćo moja mila,
teško mi pada, što sam vas toliko preživjela,
jer ovdje vama život nitko
neće priznati
jer mučim se beskonačnošću
isčekivanja na moga dragoga dječka
te trpim u zamišljanju
kako tek mora da trpi on.
Kad podignem glavu prema krošnjama stabala
u pupoljcima čujem pucketanje
rađajućeg se lišća.
Povjerljiv, bezbjedan zvuk, obećanje.
Ne mogu da vas slavim drugačije
nego li uspomenom, mili moji.
Kad podignem glavu prema krošnjama stabala
Kad će moj mili da se vrati,
strašću i neslobodom pocijepan,
umrjet ću mu.
Ne znam da li ćemo se sresti.
Ili, kad već, da li ćemo se prepoznati.
Ali jedno vama obećavam:
Nikada više nećet biti sami.