Aplikacije_1 / 9.Međunarodni književni susreti-2020
- Sanijela Matković / BiH
- Nebojša Amanović / R. Srbija
- Nada Matović / R. Crna Gora
- Zoran Radosavljević / BiH
- Đurđija Peruničić / R. Srbija
- Vesna V. Radović / R. Srbija
- Denis Dželić / Danska
- Nermina Adžović Mustagrudić / R. Crna Gora
- Sanja Atanasovska / Kumanovo, S.Makedonija
- Dragan Mučibabić / BiH
- Jadranka Varga / R.Hrvatska
- Emir Bajrović / Danska
- Muhamed Omerović / BiH
- Jasmin Dorić / BiH
- Frančeska Liebmann / Austrija
1.Sanijela Matković / Bosna i Hercegovina
Zid
Noćas sam brojila
bore oko očiju kamena
i cvjetala je
neka misao
snagom glasna
stajala je
u jednoj od ulica
naslonjena na stablo Lipe
... noćas sam pjevala
monsunskim vjetrovima
i neku riječ
pronosila ulicama
pažljivo ko vodu u bukari
U tvojoj blizini
spoznajući
nježnost kamena
slatkoću pelina
blagost vatre
...krotila sam leptira let!
...poŽARi
ruke me bole
od dalekih dodira
i neki sluteći
požari plamte
dok sjeta zimskog doba
prevrće stabla
uši mi para
krivo odsvirana četvrtinke
nije do Betovena
moja je krivnja
što minute izgaraju
bez takta
blizina plamti
topeć voće
razbacano po stolu
dok ti
oživotvoruješ
ledene sante
neka ovo bude drugačiji čas
najdraži šaptaču
mozaika
napoji noćas
prestrašene jelene
urani zorom i
moj
od krhotina
polijepljeni lik
blizinom
URAMI
...ko ikonu
na grudi nasloni
i pričaj
o dalekim pustinjama
Dok u neki drugačiji čas
budem izranjala svanuća!
2.Небојша Амановић (1962.) / Р.Србија
МОЛЕБАН СВЕШТЕНИКА
Времешни италијански свештеник чучнуо је у ћошак своје ћелије и покрио се сламарицом.Напољу, снажне артиљеријске гранате експлодирале су по меканој афричкој земљи, а шарпнели су тукли по каменим зидовима његовог затвора. Са времена на време граната bи sе распрснула у ваздуху, а усијане металне крхотине пробушиле су зарђали метални кров
Стари свештеник се склупчао и привукао ближе себи једну танку сламарицу. Експлозије су напрасно престале. Старац се опустио. Довикнуо је својим тамничарима на италијанском:„Зашто насбомбардују? Ко ради ово?“
Али, није добио никакав одговор. Старији Етиопљани, они који су говорили
италијански, током година су постепено нестали, а он је кроз камене зидове чуо све мање и мање свог матерњег језика. Заправо, сватио је да већ безмало пет године није чуо ни реч италијанског. Повикао је на ахмарском, а затим на тигрини. „Шта је то? Шта се дешава?“ Но, није било одговора. Никад му нису одговарали. За њих он је био мртвији од тела која су трулела по дворишту. Када четрдесет година постављаш питања, а нико ти не одговара, то може да значи само да си мртав. Но, знао је да се не усуђују да му одговоре. Један му је одговорио, некад давно када је први пут ушао у ту ћелију. Да ли је од тада прошло четдресет година? Можда мање. Године је било тешко пратити. Није могао чак ни да се сети човека који му је одговорио, изузев лобање. Тамничари су му дали лобању човека који је одговорио.
Лобања му је служила као чаша. Сетио би се тог човека и његове љубазности сваки пут када би пио.А тамничари су се сећали када би му пунили чашу;
сетили би се да не смеју да разговарају с њим. Али он им је свеједно постављао питања. Опет је повикао.,,Зашто се ратује? Хоћете ли да ме ослободите?“
Загледао се у железна врата на удаљеном зиду. Затворила су се за младићем
1936., године, када је Етиопија била италијанска колонија, и од тада се ни једном нису отворила. Користио се само мали отвор у дну железних врата. Кроз тај мали портал једанпут дневно улазила је његова храна, а излазио његов измет. Прозорчић, не већи од велике књиге – заправо само недостајући камен –изнад нивоа очију, пропуштао је светлост, звукове и вздух.Његов једини иметак у ћелији, не рачунајући његову дроњаву схамму, беху лавор за прање, тупе маказе које је користио да сече косу и нокте, и Библија, коју су му допустили да задржи када су га утамничили. Да му није било Библије, знао је да би одавно полудео. Прочитао је свету књигу можда сто или двесто пута, и премда му је вид ослабио, напамет је знао сваку реч. Старии Нови завет пружали су му утеху и бегство, чували његову души,крепили је
Старац је помислио на младића који је 1936. прошао кроз метална врата. Знао је сваки детаљ младићевог лица и сваки покрет његовог тела. Ноћу је причао с тим младићем и питао га мноштво ствари о њиховој родној Сицилији. Толико добро је познавао младића, да је чак знао шта му се мотало по глави, како се осећао, где је ишао у школу и село из кога је потицао и колико му је отац био стар. Тај младић никад није остарио, дабоме, а приче су му увек биле исте.
Но, његово лице било је једино које је старац знао довољно добро да га се сећа. Последњи пут је видео то младо лице у огледалу пре скоро четрдесет година и од тада никад више, изузев у машти. Заплакао је.
3.Nada Matović (1996.) / Crna Gora
ŽENA
K’o ruža lijepa,
k’o ptica ranjiva ali jaka!
K’o pero nježna i laka,
Ali ubojito snažna, ubojito jaka!
Srce njeno vazda ljubav traži
Ali sve što dobije i vrata, ni proleće od nje ne vrijedi više.
A ljepota njena prevazilazi sve kiše.
Žena je biće što k’o proleće miriše.
Zato od žene nema ljepšeg bića!
K’o muško bori se.
A teško umori se.
Ženstvenost svoju stalno pamti
K’o vatra plamti.
Ružo najljepših boja, ponosi se
što je žena baš titular tvoja!
Ženo, ti imaš lastina krila
najljepša si vila!
4.Zoran Radosavljević / Bosna i Hercegovina
Tebi...
Tebi...
jer znam da me voliš
tebi koja me ne daš ni onome gore
tebi što se za mene boriš i moliš
tebi ovo pišem prelepi stvore.
Dok ove redove čitaš, ti jedina možeš sve da me pitaš....
Tebi bi pričao tako puno a vremena ima malo,
da sve u roman stane, zato pusti neka život knjigu piše,
i nikada ne zatvaraj korice naše ljubavi…
Slutim naša jutra
u cvetu latica ruža
u kapljici rose
u stihovima pesme
u mokrim, nemirnim dlanovima
Noć ili dan svejedno nam je
mi živimo u nadi
dok blistaju naše oči u mraku
priđi i poljubac mi ukradi
5.Ђурђија Перуничић (1993.) / Р. Србија
ТИШИНА
Крени путем смисла,
нека те прати осмех,
време нек ти доноси мир,
нека те носи скривени пут.
Потражи тамну сену,
погледај свој траг,
сачувај га у простору,
који загледаш.
Ни трен никад неће бити исти,
сам неће чекати реч,
реч која дозива снове,
почетак видљивости у измаглици.
Врати онај мали делић,
остави га да самује,
самује у бајци,
у благој тишини.
6.Vesna Radović (1966.) / R. Srbija
„ŠKURA BURA“•
Оbrušila se noć u kamenolomu nemoći
I sve su dalje sjenke ljeta što odmiče.
Tužno je... Samo se, još vrane takmiče,
Poludjele, po ovoj jutarnjoj hladnoći!
Jesmo li, zaista krenuli i malo korak pružili,
Ili smo, samo zastali, u čvoru čvrsto vezani,
Čuju se svadbe jesenje, kuju se bakarni kazani,
Zriju modri grozdovi, što su se ljetos množili!
Jesmo li, konačno sazreli i „bijele pčele“ spoznali,
Ili smo prokleti zaspali, pa u snu nismo vidjeli,
Kako smo na dno gurnuti? Tu smo jedared dospjeli,
Kao oblak gradonosni, što su ga zimus prognali!
Jame smo duboke kopali, dok su se drugi molili,
Težak teret nosili, do zemlje kičmu povili,
Kule od kosti gradili, da bi ih poslje lomili,
To nam je bio putokaz, kada smo slijepo plovili!
Оbrušila se noć, na pleća naraslih dina,
U strahu vjetrovi prijete i žutu kišu nose,
Nadire „škura bura“ i čupa moru kose,
U svijetu nedoraslom za nježnost ruzmarina!
*„ Škura bura“ - snažan vjetar koji duva iz smjera kopna prema moru
7.Denis Dželić (1954.) / Danska
SJEVERNI VJETAR
Iskradem se snu iz kreveta i lutam,
tražim izgubljenu ljubav u šumarku pored puta.
Vani studen stegla, kaplje mjesečina,
smrznuta trava polegla.
Želio sam usnama napisati stih na bjelini njene kože,
spontano, ne znajući uzrok i vezu,
zagrlio sam i poljubio jednom brezu.
Vrele usne spržile su trag, raspukla se bjelina.
Hladni vjetar nastaje u njedrima sibirske tajge,
pod bijelom kožom breze.
Svaki rez na koži drveta
bolan je kao neljubljene usne.
Isječen je ljubavnim težnjama, iskidan, ranjen.
Dah žudnje rađa sjeverni vjetar,
onaj prvi nalet silovito pojuri ka jugu,
po novu košaru boli, po još jednu tugu.
PIRAMIDA SUNCA
(Dr. Semiru Osmanagiću)
U meni caruje tvrđava straha,
bližim se skorom kraju,
već vidim otvorena vrata životnog kraha,
iza mene neće ostati ništa,
čak ni trunka praha.
Mjesečina će obrisati tragove romantika
što astralnom dušom luta šumom,
skakuće po oblacima noću u snovima.
Jednom začuh zov piramide.
- Eto me! Dolazim umom, mojim drumom.
Noge me ponesoše do Visokog, do domovine
da se popnem na brdo veće od planine,
protegnem i sunce dotaknem.
Gazim zemljanim stepenicama do neba,
strmim i klizavim.
Penjem se k'o planinar, osvajam vrh.
Pod nogama mi Visoko,
piramida Sunca, ja sam visoko.
Otkopane betonske kosti piramide
bjelasaju se na škrtom aprilskom suncu.
Pod nogama mi podsvijest historije,
zadihana, strma, zakopana,
čami i krije se od očiju radoznalaca.
Njedra zemlje blago svoje kriju,
utabana mekom bosanskom crnicom,
ušuškana gorostasnim šumama.
Dobre vile vijekovima planinu čuvaju.
Mašta kopa traži istinu.
Čujem kako udaraju krampovi i lopate,
vidim nevidljive patuljke.
Neimari–duhovi hodaju planinom.
Osjećam ih.
Dotakoh jedan kamen,
u njemu još toplina pretka mog,
onog što ga ugradi u betonski blok.
Dodirnuo sam zrno prošlosti,
moja toplina će ostati zarobljena
u ljepoti jednog kamenog oblutka,
biće tu dok ga ne dodirne neka druga ruka,
oslobodi me i pokrene kao drvenog lutka.
Zavolio sam piramidu, srodio se s njom,
uzidao dio sebe i ostavio tu u planini
uz moju ljubav prema Bosni domovini,
da čami i čeka legende o istini.
Čuvaju nas strvine skepse
i tužna historija.
Sunce zađe, nebo opasno zaprijeti.
Gomilaju se mješine s vodom.
Puče nebeska ploča, pljusnu kiša,
sapra sve moje tragove i odnese sve strahove.
Mokar kao miš povukoh se pred piramidom.
Krijući se od pogleda drugih,
tiho, stidljivo... naklonih joj se.
8.Nermina Adžović Mustagrudić / R. Crna Gora
VJEROVANJE
Čežnja kao slutnja umiva se tiho
Ne željeći svoje da nasluti pute
Razasute misli šetaju po vodi
Brojeći svoje preduge minute
Vjerovanje samo il' istina to je
Što u srcu živi kao iskra sama
Čekanje se tiho nastavlja i šuti
Dok obliva dušu neka čudna tama
I ne smijem prići da spoznam istinu
Slomit će mi nadu a lom će boljeti
Ćutnjom svoju odagnat ću sumnju
Tako mi je ljepše tiho ću voljeti
Ti što žudiš kao moje htijenje
Pogledaj ovim jednim okom mojim
Je l' to naša ljubav negdje na vidiku
Dok u hladnoj vodi svaki tren ja bojim
9.Sanja Atanasovska (1985) / S. Makedonija
RANE U GENIMA
Ti si mala zvijezda na istoku
koji pokriva sve praznine.
Ostani budnа zauvijek
i spavaj samo po narudžbi
pjesmo moja
pronašla sam ti ranu u genima
i samo ti me se sjećaš.
DIJASPORA STIHOVA
Moja prva suza je za tebe.
Čujem diktat sive.
Leptir je uhvatio svoju slobodu
u herbariju. Tako mrtvi apsorbira
miris grožđa u jesen
kao što ja osjećam našu sagu.
Tvoja zadnja suza je za mene.
Stvaramo svaki dan
jednu dijaspora stihova.
10. Dragan Mučibabić / Bosna i Hercegovina
možeš sumnjati...
možeš sumnjati da je nebo plavo
da svako jutro sviće
more da je slano
kiša da skvasi tabane
kafa da je i crna i gorka
u majčinu ljubav možeš sumnjati
i u dječji plač
da je u drvetu bog možeš sumnjati
u sazvježđu da stanuju zvijezde
da se facebook piše sa dva o
da rijeke okreću turbine pa kroz žicu protiće struja
kroz dimnjak da protiće dim što pada na usnule krovove tek probuđenih kuća
da zemlja stvrdne kad se ispeće
da su planine gore a dole su mora
da na tavanu nema bunar s pitkom vodom da utoliš žeđ
i u šporetu da zgori drvo pa nestane plamen
da tvoje oči mi svjetle jače od velegradske rasvjete
učenici da peglaju klupe u bosanskim školama što mirišu na logor
u bolnicama da boli pa se tako zovu
da doktori ne žive na vijeke i nisu svi zdravi
u kiselost divlje jabuke možeš sumnjati
u trpkost nezrele trnine
i slatkost šećerne repe možeš sumnjati
u providnost stakla
i čvrstoču čeličnog stuba kada u prolazu udariš glavom
ali u moju ljubav zar možeš Princezo
kad znaš da sve ljude volim i vjerujem u ljubav
pa sam donekle ostao sam
zar stvarno možeš sumnjati...
11. Jadranka Varga (1957.) / R.Hrvatska
ZAUSTAVI VRIJEME
napisano: 05.02.2020. u 10:40h
toplina hladne sadašnjosti
rasprostire se
nedaleko srca
i zaustavlja se
visoko gore
u kutovima postojanja
ove večeri,
a ja sam ti
osjenčala ime
posebnim zrakama sunca
i zaustavila vrijeme
u dubini mog srca
oštri bridovi crne boje
zadiru u krhke bijele površine
i razdiru koprenu duše
probijajući tamo
gdje se nalazi život
ovo jutro
rasulo se
u očima
i odletjelo,
uz slučajnu riječ,
slučajni dodir
i krenula je…
….poezija
12.Emir Bajrović (1988.) / Danska
GROBLJA U MOM SELU
Gore iznad sela je krš ali nije taj krš k'o naši pešterski krši nego je nekako razbacan u manje kršiće, to su nekakve humke ko zna čije, vele da su ih nekakvi Beograđani još u vrijeme Kraljevine gledali i da su rekli da je to nekakvo groblje. To su samo brdašca nabacanog kamenja, ništa što odskače od okoline i ništa što bi čovjek poželio vidjeti. Ali dolje ispod krša je drugo groblje, zovu ga grčko groblje. To je malo groblje sa nekakvim spomenicima od kamena, ni na jednom spomeniku ništa ne piše a i uronuli su u zemlju, dok su neki i polomljeni.
Sve livade u selu i oko sela su nečije a jedino tu livadu u kojoj je groblje neće niko, ničija je to livada. Kad se narodna vlast odlučila da napravi školu nisu mogli naći mjesto gdje bi škola u selu trebala biti pa je nekakav Suljo (ja ga ne pamtim) predložio da se škola napravi baš tamo.
No, sad belaj što niko neće da kopa po groblju a Suljo je htio da škola bude baš tu jer se bojao da će mu vlast uzeti neku livadu u sred sela do koje mu je bilo puno stalo. Pa eto on da dokaže da tu ništa nema čega bi se trebalo bojati prvi uze lopatu u ruke. Već poslije nekoliko udaraca u zemlju iskopa Suljo ljudsku lobanju.
Okupljeni mu govorili: Vrati je u zemlju Suljo jadan, ne griješi se! A on onako u huji udari tu lobanju lopatom i podvoji je na dva dijela preko polovine. Činovnici koji su bili prisutni, iz ko zna kojih razoga, obustave radove do sutra u podne. Suljo odatle uzjaše konja i krene prema svojoj kući sve usput psujući praznovjerni komšiluk. E kad je stig'o do pred samu kuću konj ga zbaci s' sedla i on padne i udari glavom u kamen. Lobanja mu rasprsne isto k'o ona koju je on na groblju razbio lopatom.
Sutradan u podne bila je dženaza a radovi tamo nisu nastavljeni, činovnici su izabrali drugu lokaciju za školu a u izvještaju je stajalo ''zbog praznovjerja lokalnog stanovništva''.
Nego da se vratimo na krš. I krš je groblje ko zna kojeg drevnog naroda. Niko ne zna šta su tu ti Beograđani kopali i šta su iskopali. Priča se da tamo ima zlata ali niko to zlato nije našao ni vidio.
Neka su se djeca igrala na kršu i našla neki kamen, neko kaže da je na kamenu bio nacrtan mjesec a poneko kaže da je bio urezan krst. Kopali su ispod tog kamena i našli neke starinske drvene posude. A kažu i da ta priča nije tačna nego da su našli zlatne minđuše. E sad ne možeš znati šta je tačno.
Daleko od krša, sa druge strane sela je muslimansko groblje. Ograđeno i dotjerano, trava pokošena a mezari uredni. Ništa čega bi se čovjek trebao plašiti. Osim ko se plaši smrti a čini mi se da se toga svi bojimo. Pričaju za to groblje da se tu priviđaju neke utvare i rijetko ko tuda prolazi u kasne sate. To groblje bude puno naroda na prvi dan Bajrama jer nam je običaj iz džamije otići prvo na groblje.
Svi su mezarevi načičkani blizu jedan drugome osim jednog mezara, taj je mezar van ograde i zapušten. Niko mu ne uči dovu niti ga ko čisti. Obrastao je mahovinom i nema natpisa.
O tom mezaru se ne priča a ako i pitaš niko ti neće odgovoriti. Ništa ti o tom mezaru nisam znao dok jedne prilike nisam čuo sada već rahmetli Mušana kako priča mome ocu da mu je nako pašče bilo donijelo dio lobanje ''od onog nesretnika''. Mezar mu je na brzaka iskopan, plitak a i neograđen pa su ga psi raskopali. I jedan pas donio lobanju do pred njegova vrata a on kad je vidio da pas glođe ljudsku lobanju otjera ga i uzme mu je. Tako on tu lobanju zagledivao i vidi kako na čelu sve linije neke k'o da nešto piše. Te pravo sa lobanjom mula Osmanu da mu pročita. Ovaj gledao u kosti i rekao mu kako tu još od rođenja insanu piše sudbina, a njemu sudbina bila da se objesi. Čim mu je mula rekao šta piše on se odmah sjetio čija je lobanja pa otišao na mezarje i vidio da su psi raskopali mezar. Što je mogao pokupiti kostiju – pokupio i zakopao opet u isti grob.
To nije jedini usamljeni grob u selu, ima dolje u Grašovićkim livadama još jedan mezar. Sam grob se ne vidi, sravnao se sa zemljom ali i dalje stoji spomenik u turskom stilu sa turbanom. Sav je urastao u mahovinu pa je sad kamen poprimio zelenu boju. E za taj mezar kažu da je tu još prije nego smo se mi u selo doselili i niko ne zna ko je tu sahranjen. Ima mnogo nekih priča za taj grob a svi najviše volimo onu priču o turskom askeru. Prolazila turska vojska kad još nije Turska ni osvojila naše zemlje. Neki ih hajduci napadnu i rane im jednog vojnika. Hećim u četi im bio neki pobožan derviš pa kad je vidio da ne može da spasi vojnika rekne mu da će ga ove rane odvesti u dženet. A vojniku bude drago što će otići u raj. Tako su oni nosili njega ranjenog sve dok nisu stigli do našeg sela. Zapovjednik kad je vidio ljepotu poviknu: ''Pogledajte ovaj dženet.'' -Kako je on to izustio i ranjeni vojnik umro. Tu gdje je i umro, tu ga i sahranili.
Taj je vojnik iz davnina a ima negdje u gaju poviše naših kuća neobilježen grob jednog Partizana. Za taj mezar mi je pričala nana. Tuda su prolazili Partizani i bila je u selu i fašistička milicija. Jedan partizan malo zakasnio za četom i nađe ga u šumi milicioner. Ovaj krene za pušku al' puška zakuje a milicioner dohvati svoje oružje i ubije ga. Sve dok je milicija bila u selu niko nije smio da ode i da ga ukopa, e kad su otišli neki seljani ga ukopali u sred šume. Ja sam već bio zaboravio tu priču kad jedne godine dođoše unuci tog Partizana. Kopali po šumi, tražili mu kosti. Jedni im govorili ovdje su, drugi onde su. Ali nisu mogli ništa da nađu...
Sjećam se još, bio je tu iz sela jedan čovjek odselio davno nekada za Beograd i dugo godina živio tamo. Kad je umro doveli ga u sanduku nazad u selo. Vele da je bio komunista pa je i sahranjen samo obično bez ikakvih obreda i u sanduku. I dan danas ko god prođe pored groblja pokaže prstom u njegov grob. Ovaj, ovdje je prvi ukopan u sanduku. Oko toga se digla velika galama i to se godinama pričalo dok ne počeše sve češće dovoditi sanduke iz inostranstva. Naši ljudi odu da žive po bijelom svijetu a onda se vrate u sanduku. Veli nam tako jednom učitelj kad smo u školu išli: ''Ovo selo će postati groblje.''
13.Muhamed Omerović (1962) / BiH
Tamna noći...
Tamna noći, tamna li si,
draga moja daleko si.
Očajavaš u samoći,
duge noći, nikad proći.
Ovaj život, koji živiš,
nesretnom te stalno čini,
mrkle su ti duge noći
i na sjajnoj mjesečini.
Tvoje čari i ljepotu
zasjenila tuga tvoja,
duša želi, srce kaže,
da ćeš opet biti moja.
Duga zimska noć i tama...
Daleko sam, a ti sama...
Nećeš patit u samoći,
ti me čekaj, ja ću doći.
Ašikuje mlad Mujaga...
Ašikuje mlad Mujaga,
ašik ne miruje.
Od sevdaha u zanosu,
zvijezde dodiruje.
Ašik mu je lijepa Mejra...
Ah kad se nasmije,
čini mu se sa usana,
da joj šerbe pije.
Zanijela ga, opila ga,
Mejrina ljepota,
obeća mu vjerna biti
do kraja života.
Pa od sreće Mujo sija,
k'o sjaj mjesečine,
vin'o bi se u oblake,
da joj s neba zvijezde skine.
14. Jasmin Dorić (1990.) / Bosna i Hercegovina
ŠESTA SIMFONIJA
Pretjerano užurbanim pokretima, napisah pjesmu
o ljubavi prema suprugama koje vole svoga supruga:
koliko god on imao ožiljaka na rasplamsanoj duši i okorjelom srcu,
iz kojeg sistola u aortu izbacuje komade olova i stakla
da porežu najsitnije vene i uspomene.
Režu kapilare, moždane barijere: bez ijedne vidljive mjere
za realnost renesanse i kretenizma,
novog poretka u svijetu na balonu od helija koji govor učini smiješnim,
a ljude odnosi u nebeske sfere bez ijednog uprtog pogleda ka njima,
bez ijednog bitnog traga po tlima - osim ove moje pjesme
što me čini luđakom u magijskoj povorki na sedmoj dimenziji neba,
okruženog rukama zaljubljenika i iskrama svijetlih očiju
iz kojih se prosipaju zvijezde u koje će da me kuju
kad mi sruše dom i ugase struju.
Napisah najljepšu pjesmu u koju sam uložio cijelo svoje biće:
prosuh krv iz prstiju kao noćno, ljuto piće;
stavih strofe u štit protiv rata, nesreće i bolesti;
urezah nekoliko stihova iz porotične kosti;
zgriješih protiv vjere (Bog da mi oprosti);
u metaforu je skrih- da je niko ne pronađe
(da niko ne uputi kikot ka njenom oksiMoronu
raspoređenom u mom luckastom šablonu
na staroj, pomemljenoj hartiji.)
Ona, užurbana i umorna od posla, uze moje papire sa pjesmom;
umota hediju koju je pripremila za tetkinu tetku kojoj smo se spremali ići
zbog smrti njene stare mačke Maje.
Dio papira sa najljepšim stihovima iskoristi
da umota CD omiljenih pjesama folk-muzike:
kako se ne bi isparali u staroj, kožnoj torbici koju je koristila
kao seharu za najvrjednije stvari.
Tu je bilo svega: od igle do plasta sijena,
ali nije bilo mjesta za Jesenjina.
Nije bilo mjesta za Betovena, a kamoli za moje
pjesme.
Obukao sam svoje odijelo za svečane prilike i zapisao
pjesmu- na kravati.
Nazvah je „Šesta simfonija“. Posljednji ispljunuti gost
iz čeličnih frula koštane srži, džepova kaputa što skroji mati
s mrtvaca u kojima živimo.
Kravata je odskakivala od grudnu kost:
„ta, ta, ta, Evo je, dolazi mlada, Haleluja“.
Biće oluja, uz „Jahanje Valkira“,
gdje „Tokata i fuga u de-molu svira“
„Odu radosti“
za moje istruhle kosti,
za „Minuetu u ge-duru“ koju nosim na raspalom turu
u novu avanturu „Male noćne muzike“ - do „Svitanja“
u nebeskom abažuru.
„Vodim te, draga, na novu maturu.“
Iz kuhinje se začu „Uvertira iz opere Vilijem Tel“.
O žute pločice zakucaše njene visoke potpetice:
kao galopiranje konja koji nosi kapetana
ispred pognutih vojnika
koji su poraženi došli iz bitke.
Izgledala je kao Afrodita: bez ijedne mane na sebi.
Uhvatila me je za kravatu
i strgala sve stihove pod noge- gdje su bili moji
stavovi i odijelo.
Uzeli smo se pod ruku i sretni krenuli na još jedno
glupo sijelo.
15. Frančeska Liebmann (1981.) / Austrija
TEČAJ NJEMAČKOG JEZIKA
Prošlo je više od godinu dana otkad je Muhamed M. (42) stigao u Austriju. Ni sam ne zna koliko je država proputovao da bi iz rodnog Alepa stigao u zemlju u kojoj je pronašao sigurno utočište. Pamti tek da je u Makedoniji proveo pet mjeseci u zatvoru zbog ilegalnog prelaska granice, ali izbjegava sjećati se toga. Nastoji izbrisati iz pamćenja i razloge koji su ga nagnali da napusti domovinu. No, to mu rijetko polazi za rukom.
A kako izbaciti iz glave sva ta beživotna tijela svojih sugrađana koja je uklanjao s ulica za vrijeme primirja? Nakon što je tvornica tekstila u kojoj je desetljećima zarađivao kruh sravnjena sa zemljom, to je jedini posao koji je uspio dobiti. Dobiti plaću nije uspio. Na odlazak u vojsku nije pristao. Nije htio prehranjivati obitelj boreći se protiv svoje braće, ma koliko god se ne slagao s njihovim stavovima. Znao je da nema te vode kojom bi poslije učinio ruke čistima – kao ni savjest. Zbog toga u Siriji nije bilo mjesta za njega te se s grupom istomišljenika odlučio na bijeg.
Kako zaboraviti urlike voljene žene, teško ranjene onog kobnog dana kad je uništen i njihov dom, njezin posljednji pogled dok mu je umirala na rukama? Osobito ga noću proganjaju njezine oči. Iste takve ima njihov sedmogodišnji sin. Jedinac. Njegove oči ga prate i danju. Za njih živi. One su ostale u Siriji, s Muhamedovim roditeljima i sestrom. Put u Europu je bio preriskantan. Iako, život u Alepu nije ništa manje opasan. I danas se pita bi li bilo bolje da je Hamza ipak pošao s njim. A kako bi si oprostio da mu se tijekom putovanja nešto dogodilo? Nije mu jasno ni kako je sam izdržao toliko dana bez hrane. Oskudijevao je i u vodi te je tjednima nosio jedno te isto odijelo, umrljano blatom. Tad po prvi u životu nakon svoje dvanaeste godine nije klanjao namaze. Kad je stigao u zemlju trenutnog boravišta, ponovo počeo normalno živjeti i uspio se orijentirati, tj. saznati u kojem smjeru se nalazi Kibla, naklanjao je propušteno.
Neizmjerno je bio zahvalan Austriji i Austrijancima na svemu što su učinili za njega, za njegove sunarodnjake. Smatrao se pravim srećkovićem jer je pronašao utočište i mogućnost za život dostojan čovjeka. Nakon što su mu je rat oduzeo najosnovnije preduvjete za egzistenciju u domovini te po završetku mukotrpne Odiseje do sigurnog skloništa, znao je jako dobro cijeniti pruženi krov nad glavom. Već prvi dan naučio je reći: „Danke schön!“. Te riječi pamtit će do kraja života.
Prva tri tjedna proveo je u izbjegličkom centru Traiskirchen, nedaleko od Beča, a onda su ga premjestili u Wernstein, malo naselje na rijeci Inn, na samoj granici s Njemačkom. Tu je živio u nekadašnjoj školskoj zgradi, zajedno s 20-ak svojih zemljaka. Dijelio je sobu s dvojicom mladića. Oni su mnogo brže od njega savladali njemački i prevodili su mu poštu koju bi dobijao od raznoraznih austrijskih institucija – Ministarstva za integraciju, Socijalne službe, Zavoda za zapošljavanje... Naučili su ga kako da koristi pametni telefon i preko posebnog programa besplatno telefonira sa svojim najbližima. Tako se često čuo sa sestrom, roditeljima i malim Hamzom. Nakon tih razgovora satima bi njihovi glasovi odzvanjali u njegovim ušima. Vijesti o teškom životu u Alepu protjecale bi cijelim njegovim bićem i on bi drhtao misleći na užase koje proživljavaju. Čim bi dobio socijalnu pomoć, slao bi im novce, pakete s hranom i igračkama za svog jedinca.
Šesti je tjedan otkad Muhamed pohađa tečaj opismenjavanja – „Alpha-Kurs“. Zajedno s osmero sunarodnjaka uči četiri sata dnevno latinično pismo i savladava osnove njemačkog jezika. Marljivo prepisuje sve te kose, horizontalne i uspravne linije, kružnice i polukružnice, točke, zareze... No, za razliku od ostalih, on u tim crtarijama ne pronalazi značenje. Zapamtio je što treba izgovoriti uz velik broj znakova, ali samo kad oni stoje odvojeno. Čim se udruže u slogove i riječi, linije se pred njegovim očima izmješaju, zamrse u nerazrješiv čvor i on nikako ne uspjeva da ih razdvoji i pretvori u govor. Nastavnica se trudila na sve moguće načine da mu pomogne.
– OOOOOO, M, AAAAAAA – OMA! – Odgonetavala bi ona strpljivo te čudesne enigme iscrtane na papiru i pokazivala potom sliku stare gospođe sa štapom.
– OMA! – Ponovio bi on.
– M, AAAAAAA, M, AAAAAAAAA – MAMA! – Slovkala bi ona nove labirinte linija i nakon toga upirala prstom na sliku žene s djetetom u naručju.
– MAMA! – Papagajski bi izgovorio Muhamed.
Ali kad bi se nakon pola sata OMA i MAMA našle na stranici bez slika, promatrao bi ih kao neko neshvatljivo čudo i nastojao pronaći izlaz iz njihovih krivulja. Nemogavši dugo trpiti njegovu izgubljenost i uvidjevši da čekanjem samo povećava njegovu muku, da mu ruke počinju drhtati nad slovima koja treba pročitati, nastavnica bi se sažalila i izgovorila spasonosnu kombinaciju, a on bi je ponovio s olakšanjem.
Prvih tjedana su mu i zemljaci svesrdno pomagali u dešifriranju zagonetnih crtarija, no sad su i oni izgubili nadu da će Muhamed ikad samostalno moći pročitati najjednostavnije riječi. Nastavnica nije bila od osoba koje lako odustaju i nastojala je uporno svog najslabijeg učenika naučiti čitati. Trudila se i više nego što bi mnogi drugi na njezinom mjestu činili. Budući da je bila porijeklom iz Bosne i Hercegovine te da je i sama proživjela rat i bila prisiljena s obitelji napustiti rodni kraj kako bi spasila goli život, imala je posebnu zalihu strpljenja za prognanike kojima su oružani sukobi također oduzeli domovinu. No, unatoč ogromnoj volji Muhamedu nije mogla pomoći. Nakon šest tjedana intenzivnog rada njegovi pomaci su bili neznatni. Svi su ostali savladali pismo i već sastavljaju prve rečenice, a on nije u stanju napisati ni svoje ime, bez da pritom gleda u svoju azilantsku iskaznicu. Njezina je dužnost da svima pokloni jednako vremena i u zadanom roku prijeđe programom predviđeno gradivo. Ne može se neprestano vraćati na obrađene lekcije te ponovo iscrtavati na ploči velika i mala slova abecede. Sve češće izbjegava prozvati ga dok vježbaju čitanje novog teksta.
Polaznici kursa se svaki dan susreću s više nepoznatih riječi. Marljivo bilježe arapski prijevod ponad njemačkih rečenica glasno komentirajući što koja riječ znači na njihovom jeziku. Jedino Muhamedova knjiga ostaje neispisana. I kad ga je nastavnica konačno upitala zašto on ne zapisuje prijevod, zacrvenio se i spustio glavu. Sve joj bilo jasno. Objašnjenja ostalih da on ni svoj materinski jezik nikad nije naučio čitati ni pisati bila su suvišna. Kazala je da mu ona u budućnosti neće moći mnogo pomoći jer on treba osobu koja će raditi isključivo s njim – i to po posebnom programu. Ona ne može zanemariti sve ostale da bi se njemu posvetila. Savjetovala mu je da prvo savlada arapski, a onda se posveti njemačkom, budući da bez znanja vlastitog jezika ne može koristiti rječnik koji je neophodan u procesu učenja stranog jezika. Nije podizao glavu dok su mu kolege prevodile njezine riječi. Sjedio je kao okrivljenik pred sudom dok su se suze slijevale niz njegovo lice. Ni riječi nije progovorio. Tijekom cijele nastave tog dana trajala je njegova šutnja. Ona ju nije narušavala. Obratila mu su tek pred sami odlazak upitavši ga je li dobro. Nakon što su mu preveli njezino pitanje, kimnuo je potvrdno glavom i otišao.
Jutro poslije Muhamed nije bio u učionici u 8 sati kao što je to običavao činiti proteklih tjedana. Nju je brinula njegova odsutnost i osjetila je olakšanje kad ga je ugledala na vratima. Bio je vidno umoran i neispavan, pa ipak je revno prepisivao rješenja zadataka od svojih kolega i trudio se zapamtiti nove riječi poluglasno ih izgovarajući više puta. Tijekom 30-minutne pauze nastavnica mu je rekla da u tvornici tekstila u obližnjem mjestu potražuju krojača te da će ona rado u njegovo ime poslati prijavu za posao. Pomoć pri pronalaženju zaposlenja također je pripadala u domenu njezinih radnih obaveza. On je bio van sebe od sreće i neprestano je ponavljao naučenu frazu „Danke schön!“.
Ona je bila dirnuta količinom njegove zahvalnosti. Bilo joj je jasno da su šanse da će se poslodavci odlučiti za njega ustvari minimalne, ali ipak je željela pokušati. Računala je da će zbog male plaće koja se nudi, a koja je u svakom slučaju veća od socijalne pomoći, odaziv na raspisani oglas biti slab, pa se nadala da bi se čudo ipak moglo dogoditi. Iskreno je žalila tog dobroćudnog nesretnog čovjeka, potpuno izgubljenog u stranom mu svijetu. Koliko god se trudila ostati profesionalno objektivna i suzdržana dok je pojašnjavala kako će mu nastojati pomoći da dobije posao, njemu nije promaklo da je njezin glas na trenutak zadrhtao te da su u njezinim očima zasjale suze. Shvaćao je što to znači. Govor tijela je jedini jezik koji je savršeno poznavao i za koji mu nije bio potreban tumač.
Uz pomoć prevoditelja, Sirijca koji je pohađao napredni kurs njemačkog u susjednoj učionici, ona je doznala sve informacije potrebne za Muhamedov životopis. Napisala je i molbu za posao te oba dokumenta poslala s e-mail-adrese koju je večer ranije kreirala posebno za njega.
Pred njim je bila još jedna besana noć. Maštao je o novom poslu, o tome što će sve poslati obitelji kad dobije prvu plaću te kako će marljivo štedjeti novac da bi svom sinu osigurao bolju budućnost. Poslije toliko mjeseci konačno je uspio pozitivnim mislima potisnuti traume iz ratnog Alepa.
Budan je dočekao zoru i nakon što je klanjao sabah krenuo je na tečaj njemačkog jezika. Do Schärdinga, gdje se održavao kurs, putovao je biciklom 20-ak minuta. Rabljeni bicikl je nedavno vrlo povoljno kupio na pijaci kako ne bi morao plaćati karte za vlak do Schärdinga. Iako neispavan osjećao je kako neobična snaga struji njegovim tijelom.
– Možda je nastavnica već primila odgovor? Možda ću već sutra ići u tvornicu i početi s radom? Kako će Hamzine oči sjajiti kad ugleda što mu je tata sve poslao...
Žurio je kroz maglovito jesensko jutro na svom starom biciklu sa slabim svjetlima i nije primijetio da mu se otraga približava vozilo. Vozač električnog automobila ga je uočio tek kad se našao u njegovoj neposrednoj blizini. Snažna škripa kočnica prenula je Muhameda iz misli...
I to je bilo posljednje što je u životu čuo.