Aplikacije_8 / 9.Međunarodni književni susreti-2020

106. Latinka Zlatna / Bugarska
107. Валентина Jотова / Bugarska
108. Ваня Ангелова / Bugarska
109. Enser Hodža / Švicarska
110. Vladislav Vlahović / Crna Gora
111. Maid Čorbić / BiH
112. Vitomir Ćurkin / R. Srbija
113. Stanko Horvat / Slovenija
114. Dragan Mitić / Slovenija
115. Gordana Ilić / BiH
116. Milorad Kostić / BiH
117. Igor Divković / R.Hrvatska
118. Amer Softić / BiH
119. Jernej Kusterle / Slovenija
120. Meho Jakupović / Velika Britanija

 

106. Latinka Zlatna / R.Bugarska

ИСПОВЕСТ

Глава ми испуњена поезијом
и песмама у стотинама кочија.
Да ли зато не могу да трпим лажи,
напудерисане речи и вештачке сузе?
И отворено искрена сам с вољенима!
Да ли се зато по улицама саплићем и падам?...
У мени се као пламичак разбуктава
ватрена огорченост
против рутине и профанисања
осећаја и љубави.
Зашто свему светоме
прекидамо врпцу?
О, где је принц на белом коњу,
да ме однесе
у Царство Бајки?
Где ли је залутао?
Када ће доћи?
Жудим једино за љубављу,
а саплићем се о камење.
Али ипак има наде,
чим ми је глава испуњена поезијом
и песмама у стоти
нама кочија.

                    Аутор: Латинка-Златна, Р. Бугарска
                    Превод са бугарског: Иван Топалски, Р. Бугарска

 

БЕЛА ЛАСТА

Jесте ли на седмом небу били
и облаке у рукама држали?
Не? Тада покушајте!
Кад бела ласта
на ваше раме слети,
насмешите се, помилујте је.
Поверујте јој!

Обвиће вас својим перјем
и љуљаће вас навише, навише.

***
Мила моја, ласто бела!
Увек слободно да дишеш
и на вољи простором да летиш –
ја те нећу у кавез затворити.

Птицо моја, нишану Неба!

               Аутор: Латинка-Златна, Р. Бугарска
               Превод са бугарског: Иван Топалски, Р. Бугарска


 

107. Valentina Jotova / R. Bugarska

ДРУГА ЦЕДАЉКА ЖИВОТА

Заћутаће једног дана- рањена - птица у мени,
која је имала очи и брод за моје васељене.
Заробљена -чини се у пећини, која нема улаз ни излаз -
ја - ни бела, ни добра, ни реч нећу да изустим.
Слушаћу све гласове, што ми увече шуште -
из свог беса , задремали без мене у олуку,
од ораха - плачљиве, дивље, изрониле риме коштуњаве
и прецртаване зеленом оловком - по строфама ми стидљивим.
Бродићу у златној шуми успомена - и питаћу -
да л сам некада била добра, тихи жубор преко лишћа белог?
Да ли раздах до мрвице и светлост, и покој?
Живех под срушеном стрехом - час ничија, час само твоја...
али доста ми је тога, што сам била суза у твојим зеницама
жена,која расипа смех и целе ноћи сања птице.

                Аутор: Валентина Jотова, Р. Бугарска
                Препев: Наjдан Стоjновић, Р. Србија

 

ХРАМ ЗА БЕДНЕ И УСАМЉЕНЕ

Волим немогуће нешто
јер ме то тера да маштам.
да имам уштеђене парице, хтедох
да пронађем под небом собу.

На малом таванчету, скривеном од света -
да идеш тамо и да дођеш
и дуго да ме греје у ноћи
твоја љубав врела као угаљ.

да гледам ако може -њу на југу,
и северу да ме грли - врела.
Чупаве петуније - без звука,
ка мени да машу јутром кроз стакло.

Усред ноћи - док јесен хучи
и у златотканим листовима плива,
да могу само у твојим очима
са месечевим жеравицама да играм.

Тако се стварно приступа у храм-
у душу, коју смо узели у најам.
И никад не можеш бити сам,
јер Господ Бог ти је домаћин.

                Аутор: Валентина Jотова, Р. Бугарска
               Препев: Наjдан Стоjновић, Р. Србија


 

108. Vanja Angelova / R.Bugarska

ВЕЛИКА КЊИГА

Велика кнјига беше ми отац земаљски.
Не дочитах је. Просто не стигох,
Но бог је одан и гостољубив,
И прихвати га... Опет ли закасних
За све битно време да нађем?
Сада додирујем све редове
Које с вама желим да попнем,
Пробијајући зидове и ледове,
јер успомена на књигу остаје
у срцу ми до данас непромењена,
а речи одзвањају као звона
са изгревом сваког будућег дана.
И ја одвраћам мисли са ње,
Законом, аманетом завештаним.
Тако лакше могу да живим.
Зар није живот вечно обећан,
Ако поштујем реч Христову?!
У души поново књигу читам...
Она беше поклон, већ припремљен,
Благословена да сам са њим на свету.
Велика књига беше ми отац земаљски.
За који дан ћу је отворити тамо,
где ће он, са оцем ми небеским,
Да ме сретне – Адамову кћи.
Тада ћу све књиге да видим,
Засејане искром са виделом.
На показ теби, судбино, ћу је извадити
Да би и човек имао светлости.

                Препев: Наjдан Стојановић, Р. Србија

 

БЛАГОСЛОВЕНА МЕЂУ ЖЕНАМА

Изнова цвета пролећно цвеће
И у тишини видим како нарастају дани.
Иду ка мени године и она –
Благословена међу женама.
Прекрасна је, чудесна, и ја
Је од детињства зовем „Мама!“
Свет се окреће око нас
И можда у успоменама само
Поново у топлом скуту седа.
Чаробнице, што си дошла из будућности,
Узми букет! Бдију над тобом звезде!
Благословена си међу женама,
Сакупила све муке земаљске!
Сигурна сам у тебе и веома горда!
За твоје боли ја ћу се светити
Кроз моје узвишене акорде
Ове песме и овог стиха.
Сада нас величају висине
У одама савршеним и триптиху,
и у најнежнијем повоју бреза.
Рањива је жестока судба
И подозрива је већина очију...
Али нема више, мајко, да жалимо!
Благословена си међу женама!
И тебе ће памтити векови.
Кроз епохе ћеш бити бесмртна.
На самрти умиру други у часовима,
Заборављеним, сасвим незаштићени!
Догорева у свом заносу вече...
Опроштене су штете и кривице...
Иду ка мени године и она –
Благословена међу женама!

                 Препев: Наjдан Стојановић, Р.Србија


 

Enser Hodza

109. Enser Hodža / Švicarska

ISTINSKA LJEPOTA

Prijatelju,
Jel‘ ti otkrila duvak Šar Planina,
Da pričamo o ljepoti,
Od meraka
Kako se ašikuje?…
Razgovaraćemo
I za gorske izvore
I za šarske ljepote!
Ali,
Prvo da vidim na čemu si?
Reci mi:
Jelʼ te ikad merak ponio,
Pun nostalgije, jesi li vodu sagnut pio
Na nekom gorskom izvoru
I nikako da se zasitiš
Dok ti se voda ne vrati kroz nozdrve?
Ilʼ si ̒kad od ljutnje iščupao busenje
Prolazeći pored neke
Nepravedno prisvojene zemlje,
Livade zapuštene,
Njive neobrađene, podivljale…
Rahatan istegnut na ledini?
Jesi li kad slatko zaspao,
San te izmamio
Pa, da neznaš vrijeme i koji je dan?
Svi dani merakom ispunjeni su isti…
Jel` ti nekad okrenula glavu divokoza,
Pogledala te k‘o djevica
Pa se razmišljaš
U nadi
Da nije bila ćerka careva omađijana
K‘o u pričama iz ˮ1001 noćiˮ
U divokozu pretvorena?
Kazujem ti, pitam te
Na Česmi-carevoj riječi umivam,
Reci mi…
Ljubomoran sam,
Svjedok mi je Šar-planina
I svi njeni izvori i cvijeće.
Ne dam!
Teško mi pada
Da sa mojom voljenom Šarom
Svaka luda ašikuje,
Bez ukusa - za ljepotu istinsku…

 

ODLAZAK KNJIŽEVNE INSTITUCIJE
(Isnamu Taljiću)

Tiho...
Za Isnamom
Pusti suzu, Bosno!
I ja ću s‘ tobom,
Gorka suza neka
Srcu bol ublaži.

K‘o Medžnun Lejlom,
Odisej Penelopom,
Očaran tobom,
Vjeran,
Tražio te svugdje,
Video u svemu…
Našao duboko u sebi,
Ljubomorno te u srcu
Ugnijezdio voljenu.
Bosno - karasevdo Isnamova!?

Pod nogama tvojim
Njegova je veličina,
A tvoja na njegovim leđima,
Bosno - majko Isnamova!

Voljenoj,
Služio ti predano
Branio neumorno,
Sudbu tvoju svijetu kazivao,
Bosno - zemljo stećaka i nišana,
Šehidskom krvlju natopljena.
Sve ti dao
I ništa tražio nije...
Skromni - kalem gazija.

Pusti suzu, Bosno!
Ako je za Isnamom ne pustiš;
Il’ si ojađena - presahla,
Il’ nehajna - srce zaledila.

Čuh za Taljića,
Upoznah Isnama – Insana,
Veličinu što prizemno hoda;
Stekoh ahbaba
Što čeličnu ruku pruža,
Doživjeh Orhana
Iz romana:
ˮDuga je noć kada se čeka da prođeˮ,
Omiljenog mi junaka
Koji ustraja...

Bosno!
Raduj se u žalosti svojoj,
Radujmo se muslimani
I vi - svi slobodni insani,
Raduj se svjetska, kulturna baštino
Sto si zengil nasledila
Djela Isnamova,
Što ih britkim umom
I mastilom dočara;
Ljubitelji pisane riječi
Radujmo se srcem svim,
Djelima Isnamovim
Što nam mahsuz
Emanet ostavio
I ta ista sa sobom
Za Sudnji dan ponio!


 

110. Vladislav Vlahović (1963) / Crna Gora

STRANI POSMATRAČ
“Oba mi oka vidiš kao strani posmatrač”. Tako bi mogla započeti ova priča. Strani posmatrač je neko, ko je i slijep sposoban da vidi sve ono što mi ne vidimo. Mora držati otvorena “četiri oka” i kad spava, imati satelitski telefon, GPS, daljinomjer, visinomjer, dubinomjer, durbin, komšas, naočare za noćno osmatranje, i pare u svakom džepu, ako kad bude trebao šta da plati, iako je to da on nama nešto plaća, malo vjerovatno... On gleda a ne trepće, rijetko hvata belješke, jer kakav bi to bio straini posmatrač, ako na našem terenu ne bi primjenjivao strana pravila, da malo pise, a mnogo više pamti. Djeluje neutralno, bezličano, neupadljivo, ali zagonetno, tako da vjerujemo da je prisutan i tamo gdje ga nema. Prijateljski je naklonjen, iako nije naivan da nam išta vjeruje, pa se ni vikendom ne opušta, a da nas ne osmatra i posmatra. Ne može bez toga ni dana, naročito kada su izbori, kakav drugo circus, ili krkanluk, gdje se obavezno ukaže, kao da unaprijed ne zna rezultate. Za razliku od priučenih naših posmatrača, ”koji ne vide dalje od nosa”, on vidi ukrug i sve to unosi u svoje posmatračke tablice, gdje ispada da smo mi sve, osim ono što jesmo i da sa nama nema šale, ali ni zbilje, bez prisustva stranih posmatrača. Kad te tablice nekad izbace pogrešan rezultat, brzo to uoči i izmijeni aproksimativno, gdje ima oduzme, gdje nema opet oduzme (nikad ne dodaje), tako da projektovana slika o nama ustvari predstavlja kolektivu anamnezu, iz koje se najjasnije vidi koliko “nemamo veze s mozgom”. Uprkos svemu i u inat “nevjernim tomama” ispane da je on zapravo “naš čovjek koji radi za strance, u našu korist, koja samo ostrašćenim pojedincima miriše na štetu”. U takvim uslovima, naš doživljaj njega ni po čemu ne korespondira sa stvarnošću, što pojačava osjećaj njegovog sveprisustva i sveznačaja, tako da kad nešto kaže, ili šta god kaže, naši se ponose time, kao potvrdom da se i kod nas dešava nešto za šta se interesuju strani psomatrači. Strani posmatrač obožava našu kuhinju, prirodu (bez društava), djevojke i žene, i naš smisao da kao magnet privlačimo strane posmatrače… Kao takav, voli da se druži, pojavljuje na javnim mjestima, jede, pije, znate već šta sve još… Po tome koliko voli da “krka za džaba”, najbolje se i pokazuje koliko zapravo liči nama, a naročito ovim zbog kojih nam je i neophodno posmatranje. Strani posmatrač djeluje nezainteresovano, ali to je taktika jer njega interesuje sve od nataliteta do uzgoja paradaiza. U tačnost njegovih opservacija niko i ne sumnja, iako kod pojedinaca stvara zabunu činjenica da se broj evidentirane stoke u njegovim izvještajima višestruko razlikuje od broja grla registrovanih kod Ministarstva poljoprivrede. Strani posmatrač je svestran i kada je nastran, što mi s oduševljenjem prihvatamo, naročito kad nas biranim riječima opisuje, a po nekad i pohvali, uglavnom kad mu se primakne kraj mandata. Međutim, sve do pakovanja za povratak kući, on ne zaboravlja da je strani posmatrač i da mora da balansira, govoreći malo i dvosmisleno, kako bi izbjegao bilo kakvu polemiku sa onima koji vjeruju da samo “ovakvim slijepcima” trebaju ovoliki strani posmatrači. Uopte ne haje za to, kako će Javni servis njegove izjave interpretirati, samo da se narod ne zabrinjava, kakav smo utisak ostavili na stranog posmatrača. Ali kad u Dnevniku čuje kako smo ga parafrazirali, bar na tren požali što je ovdje bio posmatrač. Sjutradan, obično putem tvitera, on ili njegova ambasada to formalno demantuju, tako da se na lijep način ograde, od svakog pokušaja zloutotrebe lika i djela stranog posmatrača. Potom se naša strana izvini, pošalje kakav poklon i obeća da ćemo neki značajan infrastrukturni objekat, nazvati po njegovom imenu i sve djeluje kao da je zadatak i bio da se uzajamno posmatramo. Brzo shvatimo da je strani posmatrač još na početku mandata znao da i mi imamo svoje “slijepce”, za posmatranje stranih posmatrača, kao i da će to da nas skupo košta. U pravom momentu, njegovi pretpostavljeni pozovu “naše potčinjene” i to im saopšte na način na koji jedino razumijemo i naravno daju nam rok da se to riješi. Uz manju dozu neprijatnosti, opet se izvinimo, obećamo izmjenu zakona i penzijonišemo sve naše retrogradne posmatrače, pod što povoljnijim uslovima. Vijest o tome se objavi rano ujutru, ili naveče kasno na satelitu, tako da je skoro niko i ne vidi. Tako opet odobrovoljimo stranog posmatrača da uzme šta se nudi u takvim prilkama, kako bi dao novu izjavu, “da je bio privilegovan da posmatra ovu lijepu zemlju sa čudnim ljudima”(što su birane riječi kad smo mi u pitaju). Kad se, nakon svega, vrati u svoju zemlju prijavi stres, jer zapravo tek tada shvati da je on ovamo došao sa preciznim instrukcijama šta treba da vidi, a da je vidio samo ono što smo mi nijesmo vidjeli, da je vidio, što utiče na zdravlje, a to se tamo može bar dobro unovčiti.

 

UZNEMIRAVANJE JAVNOSTI
Ne znam kako sam pribrao hrabrost pa sam se odvažio da po prvi put odem na proteste protiv gladi, bijede i nezaposlenosti. Demonstracije su bile zakazane ispred skupštine, ali dok sam se ja odlučio, hoću li ili neću, to jest smijem li ili ne smojem, nepregledne rijeke ljudi su se slivale iz okolnih ulica, tako da sam ostao toliko daleko na periferiji, da sam bio potpuno siguran da nema šanse da išta čujem tamo sa bine, koja je bila udaljena od mene bar 2 kilometra. Mučen od djetinjstva neodlučnošću, odmah sam se pokajao šta sam uopšte i izlazio, kad je i onako djelovalo da je na demonstracije došao, svako ko se osjećao prozvanim u one pogođene glađu, bijedom i nezaposlenošću, a činilo se bar sa te pozicije da ih je više nego što država ima stanovnika. Međutim, ipak je to bio istorijski trenutak za mene, jer sam po prvi put donio odluku da se smjesta vratim kući, pa da gledam skup preko televizije, da bar mogu čuti i vidjeti šta će se zbivati na bini i ko će se predstaviti kao vođa najgladnijih. Tako je i bilo, uključio sam televizor i ubrzano počeo da “šaltam kanale”, kako ne bih ništa propuštio. Napamet sam znao sve one kanale na kojima svakodnevno nešto kuvaju i spremaju, kojekakve mirođije, jer to obično gledamo u vrijeme večere, da je lakše leći, gladna stomaka. Što sam više kanala pregledao sve više me hvatala nervosa, jer ni na jedan nijesam duže stajao bez kad sam naletio na rijaliti, ali, avaj, na TV je sve bilo kao da sam Alisa, a da su programi iz “zemlje čuda”. Nastavio sam sa mijenjanjem kanala, a bilo ih je blizu trista i ni na jednom nije bilo ni smomena o demonstracijama gladnih, bijednih i nezaposlenih, a kamoli direktan prenos kako sam očekivao. Tako sam u nervnom rastrojstvu dočekao dnevnik, dok se masa na ulicama proširila i oko naše zgrade. Zatvorio sam prozore i spuštio roletne, jer je svuda okolo bila neopisiva buka… Na dnevniku, sve kao u stara dobra vremena.. BDP u III kvartalu porastao za pet posto, što je za jedan posto više nego u drugom kvartalu, a čak za dva posto više nego u Njemačkoj!? Zatim, posjeta Predsjednika Ažerbejdžanu, a Premijera Emiratima, pa predstavljanje našeg kandidata za pjesmu Evrovizije… Prije sporta i vremenske prognoze, pohvaljeni su vatrogasci jer su lokalizovali dva manja požara za koja postoji osnovana sumnja da su podmetnuti i pohvala našim neumoljivim carinicima, jer su u gepeku jednog turiste iz Srbije pronašli neprijavljenu kanticu od 5 kilograma zlatiborskog sira i još kod jednog turiste iz BiH, kanticu od 3 kilograma neprijavljenog šumskog meda! (Taj dan nije bilo otkrivene droge i cigareta, jer se to kontroliše samo prvog u mjesecu). Onda je na red došla i vijest ispred skupštine, uključili su reporterku samo tonom, dok je na ekranu prikazivana table sa natpisom “Skupština”, a u uglu se viorila državna zastava. Javljeno je da se na neuspjele demonstracije pojavilo svega par raštrkanih grupica građana, koji su se nedolično ponašali pa je policija morala da upotrijebi suzavac. Čudio sam se kako je primijećeno i to nekoliko grupica, otkuda oni, jer je očigledno sva ova masa koja djeluje velika kao narod, koja je ispunila okolne ulice i trgove, tako uspješno pomnožena s nulom!? Tješio sam se pomišlju da bi “javni servis” mogao biti sankcionisan, makar od “regulatornog tijela”, zbog neosnovanog uznemiravanja javnosti…


 

111. Maid Čorbić (1999.) / BiH

KOFER PUN SJEĆANJA NA NAS

One noći kada si rekla da od mene ti odlaziš,
Čekao sam te na starom peronu, mokar od kiše,
Za tebe je sve jednostavno ovo bilo previše,
Nisi htjela čak ni da se sa mnom ti pozdraviš.

U koferu si spakovala sve naše stvorene uspomene,
Jedna na drugu sasvim uredno složene,
I dalje ne mogu da shvatim tvoje hladne promjene,
Volio bih da su moje oči sada hrabro sklopljene.

Izgledala si božanstvena još u ovim crnim očima,
Tvoje riječi sam govorio čak u čudnim slogovima,
Da odustanem od tebe nije baš najbolja opcija,
Ali mislim da je svemu kriva naša razlika godina.

Za našom budućnošću i dalje mnogo čeznem,
Kajem se za svoje sramno počinjene greške,
Iako mislim da život ponekada baš i nije fer,
Poželim da sada imam sve što me veže za tebe.

Tmurno je nebo iznad nas, kiša nas k sebi doziva,
Crni oblak i sunce koje se promolilo ga pokriva,
Na tom mjestu od tuge sada moja duša počiva,
Koja i dalje je kao trn ruže ranjiva i upadljiva.

Kofer pun sjećanja i dalje stoji još na peronu,
Dok sam sjedio sam po hladnome betonu,
Gledao ljude kako se redaju u vagonu,
A posljednji pozdrav ide za djevojku nezgodnu.

 

TRKA SA VREMENOM

Različite ljude u svom svijetu okružujem,
Uvijek negdje tako njihove noge negdje žure,
Kao putnik što vlakom svojim na put putuje,
Kada u samoći plače da ga niko živi ne čuje.

Krajičkom svoga zelenog oka vidim taj sjaj,
Trku sa vremenom u ruci dobro ti čuvaj,
I dobro riječi druge osobe pomno slušaj,
Samo ćuti i ništa ni slučajno drugo ne dodaj.

Mnogi žure zato što vole razne avanture,
Ljubav im više nije sinonim, nego arhitektura,
Osjećanja su im jednaka kao kineska skulptura,
Kao biseri na ogrlici i na ruci skupi dragulji.

Trka sa vremenom uvijek svoju bitku krije,
Ali zasigurno više kao nekada isto nije,
Popiti staru kahvu u starom procvalom sokaku,
Da miriše somun na svakom mogućem koraku.


 

112. Vitomir Ćurčin (1948.) / R.Srbija

LJUBIČICE IZ ŠTRIKOVA

Sa prijateljicom iz osječkih gimnazijskih dana taksijem sam se uputila na proslavu 50 godina mature, u jedan ekskluzivni restoran u etno-stilu, na samoj obali Drave. U živom razgovoru razmenjivala sam sećanja na davno prohujala školska vremena. Slatko smo se smejale našem sukobu zbog zajedničke simpatije, jednog plavookog Damira, prisećali se školskih vragolija, omiljenih profesora…
Jedna grupa slavljenika je već pristigla, pa je otpočelo opšte zagledanje i prepoznavanje uz smeh i cmakanje. Dok sam sa iznenađenjem i radošću razmenjala reči sa svakim od njih, pogled mi je sa terase restorana pao na reku Dravu i prelepo šetalište uz samu obalu. Prisećajući se svojih školskih dana i šetnji uz reku, poželela sam da krenem stopama svoje mladosti.
Polako sam krenula obalom, udišući opojni miris majskog predvečerja. Sunce je već zamicalo iza ogromnih krošnji vrba uz reku, bacajući na nju mnogobrojne, titrajuće iskre. Kada sam već prilično odmakla, ugledala sam na travnatoj površini uz samu reku neku sagnutu fuguru kako nešto pažljivo prebira po travi. Kada sam bolje zagledala, primetila sam krupne, ogrubele šake čoveka kojima je kidao nežne stabljike retkih majskih ljubičica i pažljivo ih, sa nekim strahopoštovanjem, smeštao u džepić svog džempera. “Štrikov”, pomislila sam uzbuđeno u sebi. Tako smo mi u Boboti zvali ručno pleteni džemper od grube vune, kakav je majka vešto plela mom ocu obično noću, posle svih radova u polju i oko kuće. Vraćajući se iz polja, otac je u džepiću takvog štrikova donosio meni cveće, uglavnom ljubičice. To je bila najdragocenija uspomena iz mog detinjstva, koja me nikad nije napuštala. Sad sam osećala kako me te slike detinjstva pritiskaju snažno, do bola i da ne mogu da im se oduprem!
Čovek je iznenada ustao i pogled usmerio prema reci. Prateći njegov pogled, nisam primetila na reci bilo šta. Odjednom, niotkuda, ugledala sam na mirnoj površini reke u daljini čamac čije je bešumno, mistično kretanje odnekud pratila tiha muzika. Nisam mogla da ocenim odakle ti prekrasni tonovi Ofenbahove “Barkalore” dolaze. Da li iz samog čamca, sa druge obale ili iz krošnji obližnjih drveća uz reku? U čamcu je bila starija žena zagrnuta velikim, crnim šalom. Primetila sam oko nje nestrpljivo i živahno komešanje nekih crno belih stvorenja.
Kada je čamac pristao, iz njega je, kao iz neke Nojeve barke, najpre iskočilo crno, kudravo jagnje. Za njim su, poput kokica iz vrele šerpe, iskakali kao sneg beli jarići. Na travnatoj obali su započeli svoju veselu igru. Prelazili su i na reku i lako skakutali po njoj, kao po zaleđenoj površini vode. Razdragano su se motali oko nogu žene sa crnim šalom, kojoj je onaj čovek pružio kiticu tek uzbranih ljubičica. Pažljivo je prihvatila ljubičice i potom žurno zamakla između kuća na obali reke. Jagnje i jarići su se sada u igri okomili na čoveka. Pošto ih je kao nestašnu dečurliju jedva ponovo smestio u čamac, bešumno su se otisnuli ka sredini reke, praćeni tihim zvucima “Barkalore“. Pratila sam čamac pogledom, sve dok nije iznenada potpuno nestao, a muzika utihnula. Nisam mogla da odredim pravac u kome se čamac odjednom volšebno izgubio – prema suprotnoj obali, prema nebu, ili prema dubinama reke!?
Čitav taj prizor netremice sam posmatrala razrogačenih očiju i nesposobna da se pomerim. Slike mog detinjstva, gde se jurim po dvorištu sa jagnjetom i sa gomilom jarića, munjevito su mi prolazile kroz glavu. Stisnula sam oči grčevito pokušavajući da doprem što dublje i što dalje u prošlost, do prvih, upečatljivih slika zapamćenih u glavici krupnookog, kosmatog devojčurka.
Polako sam se, prilično zbunjena, vratila na terasu restorana gde sam ostavila svoje nekadašnje školske drugove. U međuvremenu su pristigli novi i sa obzirom da smo se dosad vrlo retko sastajali, posebno od vremena ratnih devedesetih, neke sam jedva prepoznala. Posmatrala sam nekadašnje lepotane u razredu, pa i Damira u kojeg sam bila beznadežno zaljubljena, sada prilično izobličene godinama i viškom kilograma. Sedokosoj gospodi su uglavnom dugmad na kaputima vodila neravnoravnu borbu sa naraslim stomacima, kao što su i mnogim napirlitanim damama slojevi kreme i utegnute večernje haljine teško skrivali godine.
Organizatori sastanka kretali su se od stola do stola, diskretno pokušavajući da nametnu teme vezane za zgode iz gimnazijskih, apolitičnih dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Posebno su uz osmeh evocirali sećanja na neke gimnazijske ljubavi i simpatije… Skretale su takođe pažnju svojoj generaciji iz prve polovine prošloga veka da za trenutak zaborave na svoje zdravstvene probleme i ne zloupotrebljavaju prisustvo priznatih medicinskih stručnjaka među bivšim maturantima! Bremenite teme ratnih događanja devedesetih u toj višenacionalnoj sredini pokušavali su da prekinu i nekako preusmere, ali je to posle nekoliko pića, na moju žalost, bilo uglavnom neizvodljivo!
Dok su ranije u takvim prilikama za prikazivanje porodičnih slika služili albumi, sada su apsolutni primat preuzeli pametni telefoni. Večernji vetrić sa reke, mirisi probrane hrane i zvuci evergreen muzike iz ugla sale, stvarali su opuštenu atmosferu, a prsti vremešnih maturanata gotovo za svakim stolom neumorno su se prevlačili preko ekrana. Pomalo nezainteresovana, skoncentrisala sam se na orkestar koji je upravo svirao staru, poznatu Kićinu pesmu “Zbog jedne divne crne žene”. Ovi nostalgični zvuci, kao i malopređašnja neobična dešavanja na šetalištu, učinili su da u mislima odlutam do bezbrižnih gimnazijskih dana, pa još i dalje, do svog odrastanja u Boboti.
§

Otvarajući kapiju ispred nestrpljivih konja koji su zadovoljno rzali, krajičkom oka sam zapazila kako iz očevog džepića na štrikovu, džemperu od grube vune, izviruju ljubičice.
Stajala sam tako zadovoljno pored kapije, kao da se spremam da podnesem raport roditeljima. Majka me je svojom rukom, ogrubelom od poljskih radova, stisnula za nadlakticu i poljubila u razdeljak. Taj stisak ruke i poljubac ponovio se i mnogo godina kasnije, sredinom ratnih devedesetih, kada je majka bila na dijalizi u Somboru i već teško bolesna. Sa teškom mukom uspela je samo da mi slobodnom rukom mahanjem uputi poslednji pozdrav…
Sa prikrivenim osmehom i uzbuđena, sačekala sam da otac siđe sa kola, blago me pomiluje po glavi svojom ogrubelom, seljačkom rukom i pruži mi vezu mirisnih ljubičica. Te ljubičice ostale su mi u sećanju za celi život… Znala sam gde ih otac bere, na jednoj ledini pored puta, na ulasku u mesto. U mislima sam ga videla kako zaustavlja konje, silazi sa kola, pažljivo bere mirisne cvetove za svoju ljubimicu i pobožno ih smešta u džepić svog štrikova, koji je majka nedavno naštrikala.
I mnogo godina kasnije, u vreme mojih osječkih, školskih dana, dok sam se šetala obalom Drave, nepogrešivo sam pronalazila te ljubičaste strukove i upijale mirise prohujalog detinjstva…

§

Posle obilne večere i dobrog kutijevskog vina, atmosfera na terasi restorana je prilično živnula. Piće i romantična muzika uz koju smo odrasli, voleli i patili, učinili su da zagrljaji postanu sve prisniji i čvršći, a vicevi sve slobodniji… Glasan smeh, pomešan sa zvucima evergreen muzike, valjao se osvetljenim šetalištem ispred terase i mirnom površinom reke. Kada se na ulazu u restoran bojažljivo pojavila starica nudeći kavaljerima karanfile i ruže, prisutna gospoda su poželela da svojim drugaricama iz školskih klupa priušte mirisni cvetak. Lice starice je bilo zaklonjeno maramom i mogao se uočiti samo njen uplašen pogled. Nešto mi je u njenom pogledu bilo neobično i poznato. Sa sigurnošću sam čak mogla reći da odgovara ženi u čamcu iz mog današnjeg nadrealnog doživljaja na šetalištu pored reke. Na njeno pitanje ruža ili karanfil, ponesena valjda prethodnim razmišljanjem i događajima, samo sam odvratila: ljubičice. Tužno je samo odmahnula glavom, a ja sam se samo ugrizla za jezik. Da bih spasla situaciju, brže-bolje sam se odlučila za ružu. Prihvatila sam ružu, razmenjujući sa staricom jedan značajan i samo nama razumljiv pogled. Pogled koji je je govorio više nego hiljadu reči.
Proslava mature se već približavala kraju. Polako je nestajala čarolija nenadnog povratka u već zaboravljene dane bezbrižne mladosti, u vreme prvih ljubavi, velikih želja i nekih sasvim drugih vrednosti. Vraćali smo se lagano i nerado u kolotečine svojih svakodnevnih života, duboko svesni njegove prolaznosti.
Dok smo čekale dolazak taksija, iz tmine pored ulaza pojavila ona starica sa cvećem. Prišla mi je polako i ništa govoreći iz džepića na svom neuglednom, crnom štrikovu, izvadila ljubičice. Iznenada me je čvrsto uhvatila za nadlakticu i poljubila u razdeljak, što me je potpuno uzdrmalo. Potpuno iznenađena i zbunjena, prihvatila sam cveće i slobodnom rukom pokušala da izvadim novčanik. Snažan i poznat pritisak koščate ruke za nadlakticu odvratio me je od te namere. Starica se potom nenadno povukla u mrak pored ulaznog trema restorana. Potpuno sam zanemela, a želela sam toliko toga da je pitam! Nisam smela ni da provučem ruku kroz kosu, plašeći se da ne odstranim nestvarni osećaj staričinog poljupca u razdeljak! Imala sam želju da potrčim za njom, ali sam stajala kao ukopana, dok me prijateljica nije silom uvukla u taksi. Kroz njegov zadnji prozor upijala sam staricu pogledom. Dok sam se udaljavala, sasvim jasno sam videla kako mi mahanjem ruke upućuje pozdrav.
Srce mi je udaralo kao ludo, pa sam panično zamolila taksistu da se vrati. Ali starice nije bilo nigde u blizini. Konobari koji su skupljali stolnjake i muzičari što su pakovali instrumente i opremu, zbunjeno su me gledali dok sam tumarala oko restorana. Otišla sam šetalištem sve do reke, nadajući se da ću čuti poznatu muziku ili videti odlazeći čamac. Ona današnja voda otekla je davno, a sada, na nekoj sasvim drugoj vodi koja mirno teče, nije bilo ničega. Samo blagi odsjaj mesečine na njenoj površini i tihi žamor vetrića u krošnjama vrbe…
Ponadala sam se ipak da ovaj nadrealni dodir sa svetom mog detinjstva nije poslednji…

 

PUTOVANJA SUZAMA VERUJU

Ovo je istinita priča posvećena mojoj Olgici i putovanjima koja suzama veruju...

Tog toplog, majskog dana na parkingu u blizini Praškog dvorca na Hradčanima, bilo je puno turističkih autobusa iz celog sveta. Posle kraćeg dogovora, naša grupa je žurno krenula u obilazak Praga prateći Ivanu, lokalnog vodiča. Kroz priličnu gužvu jedva smo pratili veliku šaku Miki Mausa, koju je ona, kao orijentir, držala na nekom štapu.
Naglasila je da svaka šetnja Pragom, a naročita ova naša od Hradčana do Vaclavskih namesti, šetnja kroz istoriju, jer se ovde prepliću odlično očuvane građevine iz perioda gotike, romanike, renesanse i secesije… Bezbroj kula, tornjeva i pozlaćenih kupola izdižu se u nebo, pa otuda i nazivi “grad hiljade tornjeva” i “zlatni Prag”. Prag nas je čekao, nonšalantno lep, sa diskretnim šarmom starine…
Po sopstvenoj proceni, bio sam među starijim u našoj grupi, ako ne i najstariji, ali sam se svojski trudio da po kamenim pločama i kaldrmi praških ulica i trgova, održim korak sa mlađima.
Obilazak je otpočeo Praškim dvorcem, jednim od najprostranijih dvoraca na svetu, gde se nalazi i rezidencija češkog predsednika. Pored arhitekture raskošnih palata i crkava, najzanimljivija atrakcija je bila smena garde.
Nastavili smo do centralne građevine dvorca, impoznatne gotičke katedrale Svetog Vida, koja se često uzima i za simbol Praga, s obzirom na to da su njena tri tornja vidljiva iz gotovo svih krajeva grada. Put je dalje vodio do Male strane, još jedne stare praške četvrti, do koje se dolazi Zlatnom ulicom.
Stupanjem na Karlov most, kulminirala su meni nagomilana sećanja koja su me pratila još od Hradčana. Sećanja na predivne trenutke od pre 7 godina kada smo na ovom istom mestu supruga Olgica i ja uživali u veličanstvenom spoju bogate istorije, prirode i bajkovite arhitekture zlatnog Praga.
Njena iznenadna smrt pre dve godine potresla me je jako. Teško sam podnosio da je zauvek nema, pao sam u depresiju i bio čak prinuđen da zatražim pomoć psihijatra. Između ostalog, posebno su mi nedostajala zajednička putovanja. Putovanja su nam započinjala već samim brižljivim planiranjem, kao i blagovremenim pripremama, posebno u pogledu detaljnog upoznavanja sa odredištem putovanja. Olgica je uživala da danima pre odlaska na put pažljivo smešta stvari u kofer. Naročito zadovoljstvo joj je bilo ritualno spravljanje sendviča za put, s obzirom da smo, i pored poodmaklih godina, dobro podnosili duža putovanja autobusom. Završetak svakog putovanja budio nam je izvesnu tugu i nostalgiju, ali smo se tešili da je to i početak jednog novog putovanja. Vraćali smo se uvek sa pregrštom lepih uspomena zabeleženih foto-aparatom, koje smo kasnije obnavljali sami ili sa prijateljima.
Sada to činim sam, listajući albume i pretražujući slike na ekranu računara. Psihijatar me je savetovao da nastavim sa putovanjima makar sam, podsećajući me da putovanja pomažu potiskivanju depresije. A i može nešto lepo da se desi, dodao je sa smeškom! Aludirao je na poznatu maksimu po kojoj, ako vam se nešto lepo desi, putujete da bi to proslavili! Ako vam se nešto ružno desi, putujete da bi to potisnuli! Ako vam se ništa ne dešava, putujete da se nešto desi!
Tako sam se našao u turističkog grupi koja je tog sunčanog, majskog prepodneva, uživala u veličanstvenoj lepoti mosta koji povezuje dve strane grada podeljenog Vltavom. Od 30 baroknih statua postavljenih uz ogradu mosta, turistima je najinteresantnija bila statua Sv. Jana Nepomuka, dvorskog sveštenika i ispovednika, koji je spaljen i bačen sa mosta još u vreme njegove gradnje, jer nije muknuo (progovorio) o svetoj tajni ispovedanja kraljevskog para. Po legendi, dodirivanjem ove statue ispunjavaju se želje. Setio sam se sa kojim žarom i veselošću je Olgica dodirivala postament statue i koji je od bezbrojnih dlanova turista poprimio svetlo - zlatni sjaj.
Ivana je iskoristila priliku da nas podseti na legendu vezanu za Karlov most. Da bi dvoje zaljubljenih zauvek ostali zajedno, potreban je filmski poljubac tačno na sredini mosta. Kako je teško odrediti gde je tačno sredina mosta, parovi su našli rešenje da se ljube po celoj dužini mosta i tako budu sigurni da neće pogrešiti! Veliki broj mladih iz naše grupe uz smeh je ovo oduševljeno prihvatio!
U veseloj atmosferi, krenuli smo ka spomenicima na drugoj strani Vltave. Do podneva, kada treba da budemo kod astronomskog sata Orloj na Staromestnim namestima, Ivana je predložila opuštanje u jednoj pivnici u blizini trga, na veliko zadovoljstvo već umorne grupe.
Seo sam za jedan stočić samom uglu, izbegavajući društvo. Želeo sam da na miru uživam u pogledu na predivan trg uz hladno pivo koje je maglilo kriglu i prepustim se uspomenama na praške dane sa Olgicom od pre 7 godina. Sećao sam se kako se oduševljavala tornjevima Crkva Presvete Bogorodice na Staromestnim namestima, koje sam upravo zadivljeno posmatrao. Nije čudo što je ta bajkovita lepota inspirisala Diznija za film „Uspavana lepotica“, pa i na dvorce i kule u samom Diznilendu.
Olgica je uvek sa puno emocija, iskreno i iz duše, upijala lepote na putovanjima, pa ni suze radosnice nisu tada izostajale.
Sećao sam se našeg prvog puta u Egipat. Temeljno smo se spremali za put i radovali da konačno vidimo te monumentalne spomenike ljudske civilizacije. Olgica je bila posebno opsednuta velikim piramidama u Gizi, naročito Keopsovom, kao jednim od sedam svetskih čuda starog sveta. Neki naši prijatelji, ne baš naklonjeni čarima putovanja, govorili su da te piramide bez ikakvih napora možemo videti u mnogim knjigama, filmovima, ali je supruga bila izričita, mora ih svojom rukom opipati! Aranžman je bio odlično ukomponovan. Najpre 3 dana u Kairu sa obilaskom Nacionalnog muzeja i platoa Gize sa piramidama, a potom put autobusom do Hurgade i sedmodnevno uživanje na toplom Crvenom moru, sa obaveznim izletom do Karnaka i Doline kraljeva. Kao što je bilo uobičajeno, na kairski aerodrom smo sleteli posle ponoći. Po izlasku iz aviona zapahnuo nas je topli miris noćne Afrike, pomalo težak i lepljiv. Autobusi su nas prebacili do hotela gde smo se posle 2 sata noću konačno smestili u sobu na četvrtom spratu ogromnog hotela okrenutog prometnoj ulici. Pokušavajući da zaspimo, uverili smo se u reči našeg vodiča da Kairo noću živi čak većom žestinom nego danju. Kako bi u sobi smanjili buku vozila, posebno sirena, žamor ljudi i uličnu svetlost, navukli smo potpuno teške zavese na prozore.
Ujutro, kada smo pred snažnim zracima sunca povukli zastore, ukazao se nestvarni, veličanstveni prizor. Na naše iznenađenje, nedaleko od hotela, u jutarnjoj, pustinjskoj izmaglici, ukazao se kao na dlanu, plato Gize sa Keopsovom, Kefrenovom i Mikerinovom piramidom. Olgica je u oduševljenju pustila nekontrolisani uzvik i suze radosnice su same potekle... Odmah smo napravili nekoliko snimaka i naravno još mnogo snimaka tog dana na izletu do platoa. Neizbežna je svakako bila slika kako dotičemo ogromni kameni blok Keopsove piramide...
Zapamtio sam dobro i drugi slučaj suza radosnica. Bilo je to u Grčkoj, na ostrvu Krf. Letovali smo u Dasiji, na nekih 12 kilometara od glavnog grada Krfa, na istoimenom ostrvu. Boravak na ovom ostrvu neizostavno podrazumeva posetu Srpskoj kući u samom gradu Krfu i ostrvu Vido, gde je spomen grobnica nastradalih srpskih vojnika posle albanske golgote u I svetskom ratu, opevana u pesmi „Plava grobnica“. Kratkotrajno suočavanje sa venecijanskom arhitekturom grada Krfa zaintrigiralo nas je, pa smo odlučili da odvojimo jedan ceo dan i sami detaljno obiđemo ovaj prelep, netipičan grčki grad. Pripadamo generaciji koja svoja letovanja tokom odrastanja, mladosti, prvih ljubavi i zrelog doba vezuje za uske i kamenite ulice starih dalmatinskih gradova, konobe, klape, miris mora i borova... Kada je sve to ratovima devedesetih grubo prekinuto i postalo nedostižno, okrenuli smo drugim morima, uzalud tražeći u njima more naše mladosti.
Šetnja starim gradskim jezgrom Krfa kroz uske uličice popločane kaldrmom, između visokih i zbijenih kuća sa živopisnim prozorima sa žaluzinama i štrikovima za veš, zaklonjenim baštama, kamenim stepeništima, preko živopisnih malih trgova, do pogleda na more koje „viri“ između kuća, stvarala je iluziju da je to more naše mladosti! Na jednoj raskrsnici, pogledavši oko sebe, preplavio nas je osećaj da smo negde unutar dubrovačkih zidina! Olgica nije izdržala, opet su potekle suze radosnice...
Emotivne reakcije nisu izostale ni na jednom putovanju „snova“. Naime, još u vreme našeg zabavljanja, Olgica je često maštala o krstarenju velikim, belim brodom. Ljutila se kad sam je u šali zadirkivao da razmisli o velikim talasima, koji mogu da izazovu neprijatno povraćanje sa palube niz bele stranice broda! Imao sam naime u vidu našu gimnazijsku ekskurziju na ostrvo Vis, kada je, zbog velikih talasa, bukvalno čitav razred povraćao na plovidbi od Splita do Komiže.
Pre nekih 8 godina, gotovo slučajno, naišli smo na jedan vrlo povoljan aranžman za promotivno krstarenje kruzerom od italijanske luke Savona do Barselone u Španiji. Trajanje krstarenja je bilo svega 4 dana, van sezone u novembru, ali ipak jedinstvena prilika da se oseti glamur jednog vrhunskog putovanja. Naš autobus se parkirao u luci Savona tik uz veliku pristanišnu zgradu koja je prilično zaklanjala ukotvljeni kruzer. Bezbednosna procedura prilikom ulaska u brod nije se razlikovala od one koja se praktikuje na aerodromima. Posle svih formalnosti - pasoška, carinska kontrola, bording karta, našli smo se ispred samog ulaska na kruzer. Odjednom se pred nama, u svoj svojoj veličini, zabelela ogromna grdosija od 13 spratova i dužine skoro 300 metara - Costa Magica. Bićemo jedni od 3500 putnika o kojima će brinuti preko 1000 članova posade! Mladalačka mašta postala je stvarnost i Olgica je zaplakala...
Sećam se i jedne njene emotivne reakcije vezane za putovanje, mada to nisu bile suze radosnice. Osamdesetih godina smo u više mahova zimovali na snežnom Kopaoniku, uglavnom početkom marta. Duži dani, puno snega i sunca... Boravili smo uglavnom u „Konacima“ i „Srebrncu“. Olgicu skijanje nije privlačilo, pa je najviše vremena provodila u šetnji, dok sam ja bio na stazi. Na toj šetnji je hotel „Bačište“ bio nezaobilazna tačka. Izgrađen je početkom osamdesetih kad i „Srebrnac“, simpatično ušuškan na ulazu u kopaoničko naselje iz pravca Jošaničke Banje. Nekoliko stotina metara dugo zdanje arhitektonski je inspirisano letnjim stočarskim staništima - bačijama, sa predivnim pogledom na Sunčanu dolinu. U tom pogledu je sa sunčana terase uživala Olgica u trenucima predaha posle šetnje. U slučaju lošijeg vremena na raspolaganju je bila predivna kamin sala hotela i opuštanje uz razbuktalu vatru. Konobari su je već upoznali i donosili kuvano vino kad bi se pojavila. Hotel je bio veoma popularan među ljubiteljima planine, posebno zbog prijatne atmosfere, odličnih specijaliteta i dobre muzike.
Jednog majskog dana tragične 1999. godine, Olgica je došla sa posla vidno neraspoložena. Primetno je bilo da je i plakala. Na moje zabrinuto pitanje da objasni šta se desilo, samo je tužno odvratila da je te noći u NATO bombardovanju hotel „Bačište“ uništen do temelja. Posebno su je pogodile reči nekih koleginaca sa posla, da ne shvataju njene suze zbog nekog tamo hotela, kad toliko ljudi strada u bombardovanju! Nisu razumele da rušenje naših divnih uspomena koje čuvamo u srcu, može takođe da bude bolno...
Iz razmišljanja o prošlim, prohujalim vremenima, trgnuo me je glas Ivane da je podne blizu i da treba da krenemo do Staromestnih namesti, sa starom kulom Astronomskog sata Orloj u svom središtu. Tu se već skupilo puno turista radoznalo gledajući prema kuli i iščekujući podne, kad se jedino pojavljuju svih 12 apostola. Kada se čulo prvo zvono, konačno su se na kuli otvorili prozori iznad samog sata i na njima su se pojavile figure Isusa i 12 apostola koje su se smenjivale. Istovremeno se pomeraju i po dve figure sa obe strane sata koje simbolizuju pošasti iz vremena gradnje sata. Turčin sa instrumentom odmahuje glavom, Škrtica drži torbu sa novcem, Taština se ogleda u ogledalu a Kostur, koji simbolizuje smrt, zvoni zvoncem. Kako nam je Ivana dodatno pojasnila, zvonce Kostura nas opominje i skreće pažnju na surovu istinu da smo sa svakim satom bliže svojoj smrti... Ova spoznaja o prolaznosti života i malopređašnje bolno sećanje na suze kojima putovanja veruju, izmamila su mi suzu koja se skotrljala niz obraz...
Dugo sam tako stajao zamišljen, sve dok do mene nije dopro glas vodiča: “Idemo dalje, Vaclavske namesti...“ Polako sam krenuo za grupom, brišući obraz rukom.
Život ide dalje...
Još jedanput sam bacio pogled udesno, prema bajkovitim tornjevima Crkve Presvete Bogorodice.
Ona bi to sigurno učinila...


 

113. Stanko Horvat (1965.) / R.Slovenija

NEVIDNI MOST

Jutranja belina
žalosti solzni obraz.
Obrazne mišice
so nemi pričevalci stanja.

Stopnišče
okno v nebo.
Pogled ponuja
nepozaben prelet
modrine.

Zvezde na svodu
Rimske ceste,
biseri v školjki.
Osupljiv pogled
proti koncu sveta.

 

TRUBADURJEV GLAS

Adonisovi akordi pesem pojo.
Sliši se šelestenje svile in brokata,
občuti spletkarjenje.
Neuslišana ljubezen,
je kot Afrodita.
Tam pri fontani
kjer je izvir ljubezni.

Nov začetek.
Vonjam ga kot pesek v tlaku.
Cvetlice so zver ali lepotica.
Oh, kako diši poljub.
Žuborenje stopinj.
Ptic venenje,
slavca potenje.

Dotikaš se me z očmi.
Tako da se tvoja koža mehča,
med zidovi,
medenimi svetovi.

Okušam bližino.
Škrlat zašelesti.
Svetlobni lok prepara nebo,
ki navdihuje telo.

.....................

NEVIDNI MOST

Jutarnja belina
tužno suzno lice.
Mišići lica
su nemi svedoci stanja.

Stepenište
prozor u nebo.
Pogled nudi
nezaboravan prelet
plavetnila.

Zvezde na svodu
Mlečnog puta
biseri u školjci.
Zapanjujući pogled
prema kraju sveta.

 

TRUBADURJEV GLAS

Adonisovi akordi pesmu pevaju.
Čuje se šuštanje svile i brokata,
oseti spletkarenje.
Neuzvraćena ljubav
je kao Afrodita.
Tamo kod fontane
gde je izvor ljubavi.

Novi početak.
Mirišem ga kot pesak u kaldrmi.
Cvetovi su zver ili lepotica.
Oh, kako miriše poljubac.
Žubor stopa.
Ptice venu,
slavuj se znoji.

Dodiruješ me očima.
Tako da se tvoja koža razmekša,
među zidovima,
medenim svetovima.

Kušam blizinu.
Purpur zašušti.
Svetlosni luk raspori nebo,
koje inspiriše telo.


 

Dragan Miltic

114. Dragan Mitić (1956.) / Slovenija

KRENUO SAM KUĆI

Krenuo sam kući
Željan svega toplog
Što mi ovde fali
Borbu s' mrazom
Prepustio obući
Naivan do dna
Da će ona pomoći
U borbi oštroj
Naspram hladnoći
Samoći bezdana
Svakog sivog dana
Tamo daleko
A ovde
Teško sastavljivog
Iz hladnog jutra
Još tužnije noći
Na tuđoj obali
Promrzlog mora
Mutnog dna
Severnog i hladnog
Nemirnog sna
Nikad dubokog
Često prekinutog
Sna
Stalno proganjanog
Na dnu tek popijenog
Litra crnog, litra belog
Često pomešanog
A sve mi nešto fali
Znam!
Sve što su mi dali
Platio obrazom
Krenuo u boj
Onako mlad, brzonog
Pritrčao aždaji
Besnoj nenasitnoj
Svemogućoj
Što zorom mlados'
U podne čast
Pred veče ponos
Proždere i svari
Ispljune te praznog
I tako ostavi
Prebijenog
Bez igde ikog
Svog
Nema veze
Samo živi da smo
Da smognem
Samo
Da krenem kući
I tamo nađem opet
Sebe celog

 


MANE »FURIJA«

Čitam a ne čita mi se. A sam nisam »pametan«, a moram da se odlučim do sutra ujutru: ili da udarim po stolu ili da ih pohvalim? Ja tek postao direktor, kolektiv mlad, kako ga postavim tako će mi sutra i biti. Znam, jedino to, da mogu da biram kako ću i šta da sejem a kod žetve biće tako kako sam... jel'te, posejao. Držim ovu brošuru onako ovlaš... na pola dremam i povremeno mi ispada iz ruku, a nešto ne mogu da se čudu načudim. Dobro, ne za tu knjigu i taj papir ali da su za taj »višegodišnji...« projekat... potrošili milion! Ej milion... Samo za to da »stručno« objasne i napišu šta je bolje: grdnja ili pohvala! Ovde piše da pohvala vodi sa šezdeset sedam prema trideset tri... A nekada su...
Otežaše očni kapci, »žmirim« ali kroz trepavice i onako kroz »daleku« neku maglu... nazirem, Niš nekad, glavna ulica, čaršija. Dućan do dućana, s čela... iza njih magaze pune... svega... A čaršija, kaldrmisana a čista, »ometena i s 'ladnu vodu iz testiče« poprskana, raznim svetom »prošarana«. Svako je pokušavao da pronađe sebe, svoju »sreću«, pravi zanat ili da bar »jevtino, za bagatelu« kupi nešto i da to što skuplje i što pre preproda. Čaršija je imala svoja gvozdena pravila: napred je pustila samo retko koga a mnoge je gurnula još niže nego što su bili kad su na nju prvi put nogom stupili. Ljudima se obično činilo da je to zbog toga što ili nisu dovoljno imali ili nisu nešto dobro znali. A neki se jednostavno nisu snašli. Lako je kad nešto možeš ili kad već nešto umeš i dobro razumeš i »oće ti u glavu« i onda možeš da se i nečeg novog naučiš. A šta ako si k'o taj Mane. Šegrtovao kod jednog pa kod drugog pa tako redom, kod ne znam ti ja kog' sve gazde. I nigde nije uspeo da očuva ni »šegrtlak« a kamoli da u nečemu »ponapreduje«.
Od neuspeha do neuspeha do pravog očaja. Snužden, klonuo, »dibiduz« nesrećan je tako lunjao, pa nešto po nešto nekog »poslužio«, jedva za parče hleba dobio. Čaršiji to ne promakne: odmah nadene nadimak, koji te sudbinski za njega veže. Divno čudo je da pri tom retko »omane«. Mane je tako postao: Mane »mumija«. »Teška fukara«, »akao se po sokaci i budžaci«, stalno krijući glavu u svoje »skute«, uvijen u prnje, »ko mumija«.
Takvog ga je jednog jutra, na pragu svog dućana, zatekao i moj deda: »čorbadžija«, gazda Jova »bucko«. Ni gazde nisu imale »kud'«, nisu mogle da »pobegnu na čaršiju«. Deda je bio, ovako jači »po izgledu-persona čovek« ili kako bi se to u jeziku čaršije reklo: »taman, jak u snagu«. Nije se deda bunio, a ne bi mu to ni mnogo pomoglo. Mogao bi samo da navuče još neku goru sprdnju.
-Nemoj me, nemoj me gazda! Već je po navici zakukao Mane i refleksno, visoko podigao obe ruke iznad glave, ne bi li se zaštitio od uobičajenih udaraca, crnim, »francuskim, gazdinskim« štapovima, statusnim simbolom u ono vreme.
-Ama neću ti ništa, derište, nego makni se samo s prag' da mogu mušterije da mi ulegnu u dućan. Idi si sa svoj' pos'o, neću te, valjda, tako po glavu ni za šta!?
-Al nema nikakav pos'o za mene, gazda...
-Kako bre nema? Za svakog, samo ko 'oće da radi, uvek ima se najde neki pos'o!
-Pa onda daj gazda, samo kazuj, ću skočim odma', samo kazuj di... To mu je bila »finta«, da bar ujutro kod ovog ili onog ponešto uradi, za »krišku 'leba« ili neku paru. A da bi uspeo da se kod nekog zadrži na duže, nije imao ni ideje, a pošteno, nije bilo za to nikakve šanse, posle toliko svakojakih neuspelih pokušaja o kojima se po čaršiji »zborilo«.
-Dobro, skoči po vruće mekike za moje kalfe i mene, da prištedim šegrta. Ajd' uzmi, kod Janču pekara i dve za tebe. Eve pare i pazi na kusur da ti ne bude i najprvo i poslednjo ovoj rabotenje kude mene. A utekneš li, da znaeš da u cel Niš za tebe neće više bude mesto di će se skrasiš! Ima da te nema!
Znao ih je i oguglao na svakojake pretnje ali u tom trenutku ih nije ni čuo: Mane ovakva prilika se ne ispušta. Pa još kod Jovu, koji neje običan gazda, nego »od oni poveći«. Svi ga znaju, ko je! U gradski odbor sedi, barabar sa Dragišu Cvetkovića. Iz njegovu radnju se iznose najpomoderne cipele, što gi nose i ministri i ovija gore iz vladu, iz Beograd. Čuven gazda, pazi Mane! Ceo mesec se na to »gerosjtvo« sa »golem stra'« pripremao: dal' sme da uopšte proba da sedne ujutru i na njegov »basamak« ili ne!
-Pa ti već nazad? Kad pre, pa ja još šešir na čiviluk ne obesi!?
-Ja gazda to znaem, da skočim, ću poletim...
I da je to rekao i da nije, moj deda Jovan za »takve stvari imaše oko«. I ostalim kalfama je bez, praktično, ijednog pogrešnog pokušaja dodeljivao poslove koji su oni baš najbolje znali da odrade. I mnoge je uspešno »i do kraj« doveo i do »majstorsko pismo«.
-A bi li ti »skočio» i do mog kuma Uzunovića da muj odneseš ovuj kutiju sas nove cipele? I tako je počeo da dobija nove zadatke, pa nove »dreške«: da je mogao da nosi pakete sa naručenim cipelama i po »viđenijim» kućama. Još u ono vreme je tako, moj deda Jovan osnovao nekakvu »brzu poštu« za dostavljanje svojih proizvoda. Slali su i drugi svoje šegrte da »kao amalini« odnose ponekad »boljim mušterijama na kuću«, ali da bi ti dobio naručenu robu tako »odma'«, to je bilo nešto sasvim novo, neviđeno. Ponekad je bilo i smešno: gazdarica ušla u dućan i upakovali joj cipele, dogovorila se da »gi ona ne seca, neka gi odnesu do njenu kuću«... A onda, usput malo zastala, da baci »oko« u neki izlog. A Mane je, daleko ispred nje već »doleteo« i čekao pred »njenu kapiju«. Sada je, sa osmehom na licu, jer je od »čaršije« dobio novo ime Mane »furija«, veselo govorio, skoro pevušeći: Njene cipele, pred njojnju kuću, gu pretekle, stigle još pred nju!
Jednog dana mu moj deda dade u ruku neki okrugli »pleh«, »bajagi ne znaje štoj će s toj raboti«, nalik na neku »paru, a neje para, nema brojke, samo šare«? Blene Mane u »toj, sairi se«, ko u »belu tačku na sred' crna vrata«!?
-Eve ti ovaj krošnja i da ideš na »Veliki pijac, kod Tvrđavu« i da mi gu, za »ovoj«, doneseš punu sas neke voćke. Kojo dobiješ da dobiješ, s'm da krošnja bude puna, prepuna!
Oblile su graške »sas led'n znoj« jadno čelo Manetovo: Sag sem dibidus gotov! Sigurno oće gazda da me otera, pa s'g samo izmišlja za štoj... I, ete, pravi si budalu od mene. Di mož' bez pare da se golema krošnja sas voćke napuni? Lele mene, lele Mane... Naravno seljaci na pijaci, su mu se samo rugali i smejali kad je pokazivo »onoj« šta ima u »šaku«. Onako poparen je svratio u povratku i kod »bakalina što drži voćke ispred radnju«, da isproba sreću i tamo. To mu je bila poslednja šansa a odleteo je ko iz »praćku«, umalo nisu i pandura za njim »vikali«.
-Gazda, ja propao... Nisam uspeo... Nikoj za »toj« ne dava ni crljivu šljivu...
-Dobro, dobro moj Mane... Daj tuj krošnju meni a ti sas »toj« skoči do kude Đorđe sajdžiju. Znaš li de je?
-U centar, kude spomenik, što mu pun izlog sa stari satovi«? Svija izlozi si jaz znaem!
-Jes, i samo ga pituj: kol'ko bi on za »ovo«j dal? A ti ne smeš da mu ga davaš, ni za živu glavu! Kol'ko god da ti on nudka! El' si me razumea? Izgubiš li »toj«, beri kožu na šiljak!
Leteo je Mane i na gore, sav sretan da nije »izeo ćutek, što rabotu još unije uradeo«, a još brže, i sav sretan, nazad. I stiskao je onu paru: Gazda reče: toj ne puštaj iz ruku i ne ga puščam, taman da me ebe... I tako je »sa svu snagu« stiskao, da mu se usekla u dlan, i na koži se posle poznavao plavičast krug sve do večere
-Gazda Jovo! Gazda Jovo, eve ti »ovoj«, da se razdužim. Ne mož da veruješ. Gazda Đorđe sajdžija poludeja. Dal' 'teo da me probuje, šta li? A dava mi: najprvo petnaes, pa dvajes, pa dvaespet one goleme pare! One od dvajes dinara, srebrne, nove, sve se cakle! Al mu ne dado, ko što ti reče! Lele!
-E s'g sedni malko moj Mane, smiri se, po prvi put u svoj život, koči bre malko! Da na tebe gazda Jova nešto kaže. Vide li kako ništo nesi dobija za tuj »paru« kad si nudija na razni tamo neki »seljaci«. Pa di se seljaci pituje za pare? Mamlazu nijedan! A šta ti reče pravi majstor? Kol'ko vredi?
-Pa sa onolki dinari, cela kola bi ti napunija i to sa »šarunke jabuke« one poskupe, mirišljave!
-E takoj je i sas tebe! Ti si tako, da se ne lažemo, ko otkačeno sekirče, odletiš, pobrgo utekneš nego zajko. Da ne misliš da te gazda nešto mrzi. Da ti davam da sečeš đonovi prsti će si prorediš, za šivenje nisi nikakav, a samo jedanput na dan da ti vrneš kusur po tvoj račun ima svi moji dućani da propadnu barabar s mene i sas tebe. Nego sutra na sobajle, čim skočiš po fruštuk i odneseš somun na gazdaricu, da odletiš u Čair i da tražiš Stojču »sokolca«. Ja sam sve već govorio sas njega. I sve do ručak da si tam i sam' njega da ga slušaš! I da begaš pobrže od svoju senku, ne moj da oreziliš i mene i sebe.
Tako je Mane »oteran« na prvu vežbu kod »sokolci« i tako svakog dana do skorašnje prve, pa druge, pa treće pobede u »beganju« na »Sokolski sletovi«. Dogurao do svecki slet u Ljubljanu dvajesdruge... tam, čak u Dravsku. banovinu...Kako se tad čaršija dičila sas »svoj« Mane! S'g si dol utre gor, takoj je sas čaršiju. Mog'o je i tvoj deda da ga samo čuka u glavu, a on ga falija za toj što e bilo za faljenje! U svakog se najde nešto... I na pravi put ga isteraja. Mog'o e zevzek za cel život da ostane, da ga neje tvoj deda... U sećanju čujem, kako mi to pripoveda moja baba Dana, a ja sve kimam glavom a »na kvarnjaka« proveravam »toj njeno zboruvanje« na internetu i ne mogu da poverujem svojim očima. Pa to je bilo na nivou svetskog šampionata u to vreme. I nikad, ni jedared nije ispustio onu »ručku« što si dodavaju kad begaju. Po toj je bil poznat! Toj si je jedino i znal, toj brgo beganje, ama u toj pa beše naj, naj«! Sve to što govori moja baba je tačno i jasno mi je sve, samo jedno nije: »odakle u mog dedu Jovana još u onoj vreme taj nauka i toj znanje vredno cel' milion: da je bolje faljenje nego karanje(*)«!


(*) Primedba autora: karanje je, »po niški«, sinonim za svađu i prekoravanje nekoga, grđenje ali je takođe i sinonim za polni odnos, jebanje: naučno bi rekli koitus, samo taj izraz »u Niš« niti ko upotrebljava niti ga razume.


 

115. Gordana Ilić (1952.) / BiH

CVILIN

Prolama me svjetlost zorom ranom,
pršti horizontom bijelim.
Cvrkut ptica horski ori danom,
pjesmu slušam, tišinu dijelim.
Bistri potok kvasi šiblje svoje,
među kamenjem žubori, pjesmu poe.
Razliva se svojim jazom
pa uliva drinskom zelenom oazom,
gdje balvani sidro nađu gazom.
U sjećanju mi ostadoše njive
i šljivici podno Drine,
kad smo tresli modre šljive,
plave kao more sinje.
A, u meni od miline osmijeh sine,
kao mjesečev kez,
kada vidim rascvale doline,
svilene trave s cvjetovima, grunta vez.
Visećim drinskim mostom
išlo se u polje Cvilina.
Klasalo je rodno žito rastom,
to je bila moja djedovina.
Žito naše težak žeo,
kad je sunce bespoštedno žeglo,
stari mlin je zrno mljeo,
pa mljeveno brašno u vreće je leglo.
Miris hljeba rasipo se kućom cijelom
za astalom dijelio se čeljadima,
za večerom.
Žuti mjesec kao tanka noćna vila,
rijekom svija.
Divlji pelin mirisao sred aprila.
Samonikla šeftelija na pijesku ćarlija.

 

LET PTICA

Voljela sam te u rana svitanja
pod nadvožnjakom što presijeca nebo.
Poklonila sam ti ljubav
sa krilatim pticama,
kad cvjetovi opojem mirišu
na jastuku pamučnih oblaka,
sa uvojcima proljeća.
Čekam te s koferom u ruci
u našoj luci mirisnih kiša,
sa blagom sjetom na licu.
Disali smo tiho sa svjetlom u dahu,
bez cvjetnog prekrivača
u ljubavi tihoj, putevi u tragu.


 

MILORAD KOSTIC

116. Milorad Kostić (1966.) / BiH

MALA HUANA

„Recite mi gdje vidite napredak kapitalizma u Srednjoj i Južnoj Americi, Africi i jugoistočnoj Aziji...“
Fidel Kastro
I
„Deset hiljada, petnaest, dvadeset hiljada, dvadeset i pet hiljada.“, počeo sam odbrojavati i spuštati prljave novčanice na ruke svećeniku.
Velečasni se diskretno osmjehnuo ne krijući zadovoljstvo. „Prljavi pezosi“, pomislio sam i hitro izašao iz prostorije. Nisam prisustvovao posljednjoj večeri za malenu Huanu. Pogledao sam u noćno nebo smrknut. „Zar ovo nebeske zvijezde dozvoljavaju?! Zar ovo Bog želi?!“, mislio sam. „Ne, Bog je previše svet. Novac previše prljav! A čovjek? Vječito razapet između ove dvije krajnosti!“
*
„Čikito! Čikito!“, tepala je mazno.
„Huana, kako to pričaš! Rodrigo je ozbiljan čovjek! Djeca trebaju da slušaju. Je l´ da! Rodrigo!“, prijekorno će stari djed Hoze, pokazujući svoju sjedu kosu i dodirujući prstima izlizane brkove i usmjerivši pogled tamnih crnih očiju zaljubljenih u tugu. Huana se nasmijala, onako nježno, djetinje i pokazala je male biser-nježne mlječne zubiće.
„Hoze, ova banana je dobro rodila, njen grozd ove godine je obilat, vrlo obilat!“, zaključio je Rodrigo.
„Da, sinko! Naša banana, u našem dvorištu zbilja je dobro rodila!“
„Čikito, Čikito!“, začitkavala je malena.
„Uh! Sunce ti Žarko!“, prenu se djed.
„Sada ću ti zvati majku! Mercedes! Mercedes!“, povikao je Hoze.
„Stari, stari, smiri se! Staviću markicu na svaku bananu, izuzev ove! Najljepše! Nju poklanjam maloj Huani! Kompanija časti!“
Hoze se promeškolji: „Ah, da čujem i to. Da neko i dijete časti!“
„Tata zvao si me?“
„Da, Mercedes! Huana ništa ne sluša!“, promrmlja Hoze.
„Kada nas je slušala? I veliki i mali moraju biti dobri! Malena budi učtivija, naročito spram gospodina Rodriga! Rodrigo je službenik velike kompanije za transport i preradu voća. On može zamoliti vlasnike da zaposle i mene i tvoga oca Alvara Huareza!“, odgovorila je začuđeno i zatim oštro obratila se kćerkici.
„Čikito! Čikito!“, procvrkutala je Huana.
„Ostajem pri svom! Ova banana je banana male Huane!“, rekao je Rodrigo i hitro izašao iz dvorišta.
Malena se smijala gledajući svojim neboplavim očima u Rodriga. Njena valovita crna kosica pokrivala je šiškama lijepo visoko čelo, a prčav nosić uokvirio bi dječije maleno lice. Huana je plakala jer nema pjegice kao njena najbolja prijateljica Roze, koja je bila nešto niža i vižljastija od Huane.
„Lijepo dijete, prerasće u ljepoticu našega otoka!“, mislio je Rodrigo zagledan u bistro nebo nad ostrvom.
Poslije pola sata starina Hoze izađe na prašnjavu glavnu ulicu maloga grada.
„Alfonzo! Alfonzo! Koje te misli möre!“, povika glasno.
Sjedeći na klupi Alfonso pogleda starog.
„Misliš o revoluciji, bratstvu čovječanstva, ujedinjenom proleterijatu! Puste, sulude tvoje mašte!“
„Ne Hoze! To nisu maštarije! To je stvarnost bliske budućnosti!“
„Alfonzo! Ti misliš da na susjednom velikom otoku, na kome su revoluciju digli komunisti cvjetaju ruže i teče med i mlijeko. Bradati revolucionari zaklaće svakoga koji ne misle kao oni!“
„Ne! Oni su rajski ljudi poslani od Boga!“
„Ne umišljaj Alfonzo, ne umišljaj! Kada si poslje smrti očeve, u mladosti čitao antropozofe, pa teozofe, mislio si da si stekao najdublje božansko znanje! Razočarenje! Pa si se okrenuo bradonji Marksu! Upamti, čovjeku knjige služe da se obrazuje a ne da po njima živi. Rajski ljudi poslani od Boga zasigurno nisu. Oni... Oni i ne vjeruju u Boga, u raj, u ljude!“
„U koga onda vjeruju?“
„U đavola sinko! Eto u koga!“
Alfonso se spremi odgovoriti, ali stari Hoze neslušajući produži ulicom dalje.
Huana je plesala kao mala ptičica.
„Dobila sam bananu! Dobila sam bananu! Kada je pojedem doći ću do zvijezda i trčati nebom, okačiti svoju kapu na mjesec kao na čiviluk i sa Bogom pričati o mojim željama. Velečasni kaže da Bog postoji i da je dobar. Dobar ispunjava želje djeci. Uh! Koliko imam želja! Mnogo, kao cijeli svemir! Svemir. Svemir i zvijezde!“
„Blago tebi Huana!“, reče Roze.
„Idemo kod Marije! Samo da se javim djedu Hozeu, da mi se roditelji ne brinu.“
„I ja ću se javiti roditeljima!“
Uskoro su se tri djevojčice razigrale u malenoj baštici okruženoj velikim ružičnjakom.
„Kada dobijem svoju bananu, podjeliću je ravnopravno sa vama dvijema! A, onda letimo na nebo, na nebo i kvit! Bićemo svi sretni među cvijećem nebesa koje je ljepše od ovih ruža, koje je ljepše i od suza moje mame.“
„Huana, zašto tvoja mama plače!“
„Marija, zbog mene plakaće i jače!“
„Pa ti si živa?! Zašto?“
„Ti vijaš Roze! Ja i Marija bježimo.“
Nije odgovorila Mariji.
Potrčala je u naručje Alvara Huareza. Onako djetinje se smješkala na oca, sezonskog fabričkog radnika koji pola godine radi u tvornici ribljih konzervi i moli Boga da ribari dovlače više sitne ribe, a pola godine ne. Držao ju je i očinski ljubio u kosicu.
„Princezice moja mala! Lutkice, pričaj šta ima novo!“
„Čikito mi je poklonio bananu, a djed i mama se samo ljute!“
„Proćiće je ljutnja, kad mamu zaposlimo kao tekstilnu radnicu u novoj fabrici. Djed Hoze je star! Moraš ga slušati!“
„Ne i ne! Tata, Čikito je dobar! Mama je stroga a ja sam princeza sišla među ljude s´ neba.“
Nije se obazirao na njeno čavrljanje. Noseći je u naručju prišao je svojoj ženi. Mercedes se osmjehnu.
„Dragi, je li tačno šta se priča?“
„Da, draga! Otvara se fabrika“
„Hoze je ljut! Ženska fabrika je za njega firma prostitucije!“
„Pusti sada starog. Davno su prošla vremena preminule mu žene Hilde, koja ga je čekala da se vrati sa ribarenja! Danas je drugo vrijeme, drugi običaji.“ Ušao je sa ženom u kuću.
Banana je rasla kao slatki plod, polako i sigurno, mirisala na proljeće i ljubav laganog vjetrića spram Huanine kose. Čarlijao je i htio da je mazi. Da je dira... da je dira... Huana je sanjala o školi i mnoštvu djece koja je dovikuju da je prvačić. A zatim se rugaju: „Huana banana! Huana banana!“ Sanjala je svoju bananu toliko veliku da je može beskonačno dugo sjeckati i davati svoj djeci u školi, svoj djeci na ostrvu, svoj djeci na svijetu... a svi su sretni, kao mala Huana.
„Kada je slatko pojedeš Roze, ona će ponovo narasti za Mariju, i za svu djecu svijeta. Bananica je čarobna! Ona je posađena u doba bajki kada su krilati konji letjeli goneći oblake kao ovce!“, maštala je glasno pred svojim drugaricama.
Djeca su sanjala bananu čiji će jedinstveni plod dobiti Huana. Dani su tekli a banana je počela da zri. II
„Rodrigo! Obavio sam sve kako si naredio! Novac na sunce!“, rekao je Frederiko.
„Obavio si malac, obavio! Evo ti dvadeset pezosa!“
Frederiko se osmjehnu: „Ko je spriječen ljubavlju spram žene, treba da plati!“
„Ona je bludnica, ne žena!“
„Rodrigo svejedno!“
„Nego, reci mi jer bilo problema?“
„Ne! Izuzev u jednoj kući. Upamtio sam i ime kuće. Dom nekog Alvara Huareza! Djetence, tačnije malena djevojčica, molila je, preklinjala da joj ne uzmem bananu.“
„Ti si joj uzeo?“
„Da!“
„Rekao sam ti da uzimaš sve banane na kojima su markice! Nisi trebao!“, rekao je oštro i izašao.
„Bilo je glupo da ne uzmem i tu pored svih u velikom grozdu... Rodrigo... Rodrigo! ... Čovječe kamo žuriš?“
Trčao je prema kući male Huane. Htio je da se izvine i da otkupi od kompanije cijeli grozd i pokloni ga malenoj. Osuđivao je i sebe i izlet u gradsku javnu kuću za radnog vremena. Trčao je, trčao i došao. U kući upaljena lamparica i cvrkut tuge.
„Gdje je?“, upita.
„Rodrigo! Mala Huana je preminula, danas u osam ujutro!“, osmjeli se da kaže majka Mercedes.
„Kako?“
„Dugo je plakala za bananom koju si joj dao i zatim oteo! Odbijala je hranu danima. Pričao sam joj bajke da će dobiti više banana, možda cijeli grozd!“, rekao je stari Hoze.
„Uzgajamo ovo naše voće u svojim baštama, na svojoj imovini, zalivamo svojim suzama i znojem. Kompanija dođe i uzme sve... Uzme dječiju radost! Uzme i nadu i ne pruži ništa!“, zavapi Alvaro.
„Padala je kiša! Izletjela je na kišu! Pokušao sam je zaustaviti!“, zaplaka stari Hoze.
„Idem za kišom. Nju daje Bog! A, Bog voli djecu!“, to je posljednje rekla.
„Uspjeli smo je vratiti u kuću! Ćutala je i preminula od upale pluća poslje tri dana!“
„Što niste pozvali ljekara?“
„Rodrigo, ljekar košta...“, reče Mercedes plačno.
„Još su klasici marksizma govorili...“
„Alfonzo! Nijedne više...“, priprjeti Alvaro Huarez, „ pola svijeta je zbacilo jaram laži komunizma! Ti bi da nam tu laž, u ovom tužnom trenutku, da pripovijedaš!“
Organizirali smo sprovod. Alfonzo mi je dotrčao i zamolio me da finansiram sahranu. Obustavio sam rad ilegalne marksističke štamparije i uzeo novac od dnevnica radnika. Grobari su mali lijes spustili u raku. Svećenik je uredno obavio svoj posao.
„Deset hiljada, petnaest, dvadeset hiljada, dvadeset i pet hiljada.“

 

LEGENDA O NEDI

Bila si pjesma
Tako daleko, tako blizu mome srcu,
Čarolija bioskopa ili mali ekran,
Svejedno. Smješiš se
U daljini padaju granate
Film?!
Ne, tajna iluzije u oku mom je.
Nisam te poznavao.
Znali su te milioni
Kao plavi iris zalivan suzom
Bestežinska vizija iskričava svjetla
Ženstveni smijeh i opor ukus laži
A lagala nisi, glumila si život
Život te je izdao
Znala si da pjesnik obitava u šumi ljeska
Zuri u nebo tražeći tvoj lik.
A tebe nema! A tebe nema!
Vrati se!
Želio bih prohodati sa tobom.
Pričati ti novosti iz Nedođije.
Izgubljeni dječak sam.
Još umijem da sanjam.
Pružim perle suza na tvoj dlan.
Kraljice prihvati to na dar.
Kažu mi da živiš na jedanaestom spratu
Nebeska hotela.
Iznad tebe Božiji stan
Dobila si krila, onako bijela, ljepršava
Anđeli ti se udvaraju. Čuvaj se...
Padne li pahulja snjega na moj dlan
Znam da je daruješ na tren
Onako kako dama baci buket
I smije se poput rascvijetale ruže.
A nedogled, to je samo blijeda duga
Strah, možda, hrabri se ne boje smrti
Heroina, da, kraljica ludosti je gluma
Ako ludost postoji, njen sam zatočenik
Otvori vrata, pomiluj me suncem
I nastavi tamo gdje sam posustao
Neka ptice lete nisko
Vidim te gore gdje kažeš vihoru da stane
Plemkinjo moja.
Dvorac je duša, sunovrat, nada
Baršunasta izdaja i krik.
Pobjedila si smrt.
Lako bestežinski
I otišla putom Kumove slame
Na počinak galaksija
Gdje mir vlada
I ljubav, ljubav snohavatice
Kao rosa zrelog žita
Nedo, dođi nam opet!


 Igor Divkovic

117. Igor Divković (1957.) / R. Hrvatska

OTKRIĆE AMERIKE

Crven ocean,
crveno more,
crvendać škrpina,
barbun, trlja,
crvena bonaca,
horizont rubin,
krvavi kompas,
krvavi durbin.

Crven timun,
crven barba,
crven noštromo,
crveni mornari.
Krvava seka,
negdje, čeka,
krvavo potonuće,
od pamtivjeka.

Crven ocean
tiho diše,
crveno more
diše još tiše.
Crvena karaka,
jedra od zraka,
crveni mjesec
viri iz mraka.

Crveni uzvik,
crveni usklik,
crveni urlik,
terra, terra!
Crveni Maya
šapuće s kraja
zalutao si Miki,
blijedoliki.

 

MOJA BLUE

Slobodna,
kao ptica,
onoliko,
koliko ptica,
već,
slobodna jest,
kada leti...

Sretna,
kao boginja,
onoliko,
koliko boginja,
već,
sretna jest,
kada voli...

Savršena,
kao svemir,
onoliko,
koliko svemir,
već,
savršen jest,
kada šuti...


 

118. Amer Softić (1973.)/ BiH

KOLO NAOKOLO

Kako da jadiš
Kad ne zna šta će
Svako za kolom
Igrati staće

Ostavi sa kraja
Najslađe nam spremi
Nije baš kasno
Samo ti kreni

Po nogama gaze
Igrati ne znaju
Iz kola neće
I za dukat ječe

Zamorih se na tren
Da izađem skoči
Vode bi da pinem
Što udara u oči

Nastaviše složno
Vrisnu rupčić bijeli
Zaborave svakog
Kao snijeg bijeli


 Jernej Kusterle

119. Jernej Kusterle (1987)/ Slovenija

Slovenski jezik:

MOGOČNI NOVI SVET

Ljudi je strah, da bi se živali
spomnile svojih smrti. Občutek
nelagodja je mutiral. V tednu
pred Festivalom pomladi je ura
na Big Benu zastala. Svet je
vsak večer poslušal CNN. Strah
pred jutrom se je zrastel z grozo.
Vlada je na dan izdala več
ukazov, omejila gibanje. Strah
je iskal ljudi v sanjah. Svet
je z varne razdalje gledal ter
obsojal. Nato je počilo. Svet je
začel razumeti. Strah se je širil,
»Made in China« pa je bledel
z etikete. Ljudje so postali živali.
Zaprti v kletke. Bolnišnice so
zasedli kot prestižne hotele.
V njih ni več prostora. Sobe so
polne postelj z bolnimi gosti.
Zdravniki se v solzah odločajo,
komu bodo vzeli zrak iz pljuč, ki
dihajo Smrt. Svet Disneyevih
princesk in Marvelovih junakov
se je končal, ko se je priplazil Strah.

 

ČRNI LABOD

Med rumenimi lokvanji se
dvigajo črni vratovi. Elegantne
gospe z rdečimi klobuki
drsijo po jezeru tesno ob svojih
ponosnih gospodih. Nad
odsevom dreves stojim skrčen
na mostu. Z belih kamnov
gledam v reko kot bi gledal
vase. Izgubil sem gozdove
ter bližino rjavih kostanjevih
listov na zelenem mahu.
Odkril sem novo lepoto. Cvetí
v zlatih odtenkih venenja;
med njimi sem našel črne labode.

 

Prijevod na hrvatski jezik:

SILNI NOVI SVIJET

Ljudi se plaše da bi se životinje
sjetile svoje smrti. Osjećaj
nelagode doživio je mutaciju.
Tjedan dana prije Festivala proljeća
zastao je sat na Big Benu. Svijet
je svake večeri čekao novine
i slušao CNN. Strah od jutra
uzrastao se grozom. Vlada je
svakog dana izdala više naredba i
ograničila kretanje. Strah je
ljude tražio i u snovima. Svijet
je sa sigurne udaljenosti gledao i
osuđivao. Onda je puknulo. Svijet
je počeo da shvaća. Strah se širio,
"Made in China" izblijedio je
sa etikete. Ljudi su postali
životinje. Zatvoreni
u kavezima. Bolnice su bile
bukirane kao prestižni hoteli; a
u njima ni jednog slobodnog
kreveta. Sobe sa muzikom
hrskanja pokvarenih mjehova.
Liječnici odlučuju u suzama,
kome će uzeti zrak iz pluća, koja
dišu Smrt. Svijet Disneyevih
princeza i Marvelovih
heroja, prestao je da postoji,
kada se iz sjene isplazio Strah.

 

CRNI LABUD

Među žutim lokvanjima se
kreću crni vratovi. Elegantne
dame sa crvenim šeširima
klize po jezeru pripijene uz svoju
ponosnu gospodu. Iznad
odraza drveća stojim u grču
na mostu. Sa belih stena
gledam u reku kao što bih gledao
u sebe. Izgubio sam šume
i blizinu smeđih kestenovih
listova na zelenoj mahovini.
Otkrio sam novu lepotu koja cveta
u zlatnim nijansama uvenuća;
među njima sam pronašao crne labudove.


 Meho Jakupovic

 Meho Jakupović, Velika Britanija

MAESTRO, LAKU NOĆ
                 Mom prijatelju Dinki Čizmiću

Tihi proljetni akšam vraća sjećanja draga,
i noćas ce sokake uske zavijati prvi behari.
Osluškujem sa zebnjom, od pjesme nema ni traga
presavijena kajdanka počiva na sehari.

Malo poranio mjesec, nesebično srmu sipa,
poziva zaljubljene, svemirom da zaplove.
Srebrena mahala cijela, klupa i stara lipa,
trenutak kada javu, pretačemo u snove.

Na tren čujem glasove, korake, otkucaj sata,
ali ne vidim ljude, tu su negdje u sjeni.
Ponoć lagano teče, novi dan otvara vrata,
Usahla poslednja suza, tugu ostavlja meni.

Rekoše :“Vrijeme sve liječi”,
za ovu moju tugu, znam neću naci lijeka.
Odlaze dragi ljudi, ostaju puste riječi,
nedovršena pjesma, nekoga drugog čeka..

Nebeski fenjer tinja, kasabu prekriva tama,
snovi su još daleko, ali moram natrag poć.
Čuvamo te u srcu, ostaješ da živiš u nama,
Sa najdubljim poštovanjem, Maestro, laku noć.

 

O nama

Aktivnosti koje je Udruženeje realiziralo samostalno ili u saradnji sa drugima spadaju u arhivsku građu čime se dokumentuju programske aktivnosti KNS-a tokom svog društvenog angažmana na polju kulture i umjetnosti.

Tokom javnog djelovanja udruženje je otvaralo prostor za autorsku prezantaciju umjetničkog stvaralaštva mladih autora koji su uobličavali lični umjetnički izražaj u konkretno oblikovane ideje u vidu javnih manifestacija - putem kojih se prezentiraju umjetnička djela i radovi, kako članova KNS-a, tako i suradnika.

Get in touch

Kontakt

Udruženje za kulturu
– Nova svjetlost
Džamijska 9, 71000 Sarajevo
Bosna i Hercegovina
+ 387 61 524 505
knsinfo1@gmail.com

Facebook stranica