ZNAKOVI VREMENA

drama

Mjesto radnje: Sarajevo pod opsadom ‘92 – ‘95

—————————————————————————–

Lica:

FUDO

HARIS – Fudin prijatelj iz djetinjstva

KEMO – Fudin ratni prijatelj

ALMA – Harisova prijateljica

Konobarica

Momak i djevojka

——————————————————————————-

 

Prva scena

Soba: FUDO, HARIS, ALMA

 

FUDO:  Kada sve sumiram gdje sam bio, šta sam radio i gdje sam sada, ispalio bih se, pa makar otišao na pusto ostrvo gdje nema žive duše, sem majmuna, zmija, slonova i zvijeri što sve što im uđe u oči razdiru. Tako sam slomljen u duhu, ne znam šta bih sa samim sobom, a kamoli sa svim tim glupostima što se oko mene dešavaju.Gluposti me ubijaju!  Ne može čovjek ništa pametno da smisli što bi mogao da slijedi. Sve tako brzo gubi oblik i smisao da te jeza hvata od smišljanja nekih novih opcija – šta i kako dalje? Šta dalje? Šta dalje, a ovo što je sada ne može se  obuhvatiti sviješću i biti siguran u smisao. Da, smisao je haos! Totalni mrak, destrukcija, pomankanje čistog zraka. Sve zaudara! A mora se dalje! Mora se naprijed! Gdje to vodi, niko ne zna, bar ne od nas što smo uhvaćeni u mrežu i beznadno se koprcamo u njoj.

HARIS: Vozdra Fudo.

FUDO: Gdje si Hare!

HARIS: Što si mi to nešto raštiman?

FUDO: Ma, nije ništa. Standardno. Nema cigara pa sam nervozan.

HARIS: E, nećeš da ideš na tunel, mangupe. (Vadi kutiju „Marllbora“)

Hoćeš da budeš gospodin?

FUDO: Neću, makar crk'o k'o zadnji pas.

HARIS: Polako frajeru, ne umire se baš tako lako. A kome ćeš ostaviti ulice i beštije?

FUDO: Ostavljam sve tebi.

HARIS: Ti me svaki dan sve više i više iznenađuješ. A čekovi,  cvike, ruke u džepove, derneci.

FUDO:  Derneci? Gdje ćeš veći dernek od ovoga? Šta još treba da s desi?

HARIS: Treba još ti da se ispališ i to će biti prava fešta?

FUDO:   Misliš da neću?

HARIS:  Daj bježi, kakvo tvoje ispaljenje. Dok ti to prelomiš u sebi, prije će trole proraditi.

FUDO:   Misliš?

HARIS:  De, zapali matere ti, da ti se malo mozak razbistri. (Baci mu cigarete).  Očito si puk'o totalno.

FUDO:   Puko? Možda? Ali nisam levat da ne vidim kuda ovo vodi?

HARIS:  Kuda vodi, sviju nas?

FUDO:   U ludaru! Tamo će se okupiti svi mangupi, šatro, koji vjeruju da mogu, znaju i koji  budu istrajavali.

HARIS:  Opet šuplja1 Gdje god dođeš depresija razvaljuje. Ubi vas kokuzluk, a niko neće ništa da radi.

FUDO:   Šta da radim? Da teglim krompir kroz ono slijepo crijevo, k'o zadnji gmizavac? Daj da budemo ljudi!

HARIS:  Jarane, vreća krompira i, op, pedeset maruna u padže.    (Vadi novac)

FUDO:   Daj čovječe!

HARIS:  Treba doći do pedeset maraka. Hajde ti izvadi….deset, ako si hadžija.

FUDO:   Nisam ja hadžija, ja sam papak!

HARIS:  Treba doći do pedeset maruna!

FUDO:   Ja sam papak.

HARIS:  Nisi ti papak al'…treba doći do love, čovječe! Kako ćeš platiti curi piće? Ti imaš dvije marke za dvije kafe, a njoj se pije kapućino! Izgorio si!

FUDO:   Zato ću se ja ispaliti odavde.

HARIS:  Ti ćeš se ispaliti?!

FUDO:   Ja ću se ispaliti.

HARIS:  Kako kad si kokuz? A i ko će te primiti? Niko ne voli kokuze.

FUDO:   Tetka iz Njemačke će mi poslati garantno pismo.

HARIS:  Tetka će ti poslati?

FUDO:   Jeste ona je u Štutgardu.

HARIS:  U Štutgardu?

FUDO:   Baj, baj klošari!

HARIS:  A kako ćeš doći do Štutgarda? Znaš li ti gdje je to uopšte?

FUDO:   Daj ne davi! Nisam ni je iz…

HARIS:  Kako ćeš izaći čovječe?

FUDO:   Kako su svi ostali izašli?!

HARIS:  Imali su lovu frajeru1 Eto kako su izašli!

FUDO:   Kako to misliš?

HARIS:  Fino. Izbrojiš keš i ideš. Ako nemaš keš – noga.

FUDO:   Kako to misliš?

HARIS:  Najnormalnije. Kkao ću drugačije misliti? Čovječe, ti u Pazarić ne možeš otoći, a kamoli dalje.

FUDO:   A koliko treba do Pazarića?

HARIS:  Više od Pazarića odavde, nego od Pazarića do Zagreba. A Štutgard – ej, znaš li ti gdje je to? Uzmi malo kartu i pogledaj gdje smo mi, a gdje je to.

FUDO:   Raja je do Australije stizala, a da ja ne mogu do Pazarića? Šta je tebi danas matere ti? Ti nekog levatiš ovdje?

HARIS:  Ko koga levati? Sve je argumentovano.

FUDO:   Šta je argumentovano?

HARIS:  Imaš li pasoš?

FUDO:   Pasoš? Nemam.

HARIS:  Kako midsliš otići bez pasoša?

FUDO:   Zar je to neki problem?

HARIS:  I te kakav!

FUDO:   Zar ne daju pasoše?

HARIS:  Kako kome. Ako imaš keš, možda. A i tad nije sigurno.

FUDO:   Što se ti ne ispališ? Ti imaš keš.

HARIS:  To je već komplikovano pitanje i teško ga je apsolvirati u kratkom vremenskim intervalu. Uglavnom, nisam još unutra prelomio.

FUDO:  Ja sam prelomio i idem, makar preko brda išao.

HARIS: Kakvih brda?

FUDO:  Onih naših lijepih šumovitih.

HARIS: Kojih šumovitih?

FUDO:  Ti si težak slučaj. Skoro beznadežan.

HARIS: Ko je beznadežan? Ja ili ti? To ćemo tek da vidimo. Još tri, možda četiri ture i guta je u džepu.

FUDO: A kako se ide na tunel?

HARIS: Ti ne znaš kako se ide na tumnel, a išao bi u Štutgard?

FUDO: Dobro je. Ako hoćeš reci, ako nećeš, ne moraš.

HARIS: Čuj, kako se ide na tunel? Fino. Klepiš u Dobrinju i ne možeš profulit’. Tamo je tunel, k'o Ajfelov toranj u Parizu i mala djeca znaju gdje je… Ali…

FUDO: Šta ali?

HARIS: Da nije toga „ali“ stvari bi bile jednostavnije, ali tu se komplikuje situacija ako hoćeš da prođeš kroz tunel, a još ako hoćeš da nešto hajruješ… to je već jako komplicirano. Mnogi prolupaju u gradu nad tim rebusom.

Fudo: Zar je to baš tako…kompleksno?

HARIS: Da, to je vrlo, vrlo kompleksno dragi gospodine.

FUDO: Nisam ja gospodin čim se raspitujem za šverc i zbog toga ću se zanogetati odavde da bi sačuvao još malo digniteta što mi je ostalo, da se ne uvalim u blato, pa me ni šest Bačeva neće moći oprati.

HARIS: Fudo, lutko, nisi ti taj igrač. Haj'mo mi na kaficu u „smetljarnik“, da vidimo šta nam beštije rade. Amidža časti.

FUDO: Dosta je bilo klošaranja. Kakve beštije i kafice?

HARIS: Fudo, miš si isto kao i ja, i zato se poklopi ušima.

FUDO: Ko je miš? Ja sam umjetnik!

HARIS: Kakav umjetnik?

FUDO:  Muzičar, književnik…

HARIS: Koga to zanima? Gdje je lova frajeru?

FUDO:  Šta treba, da istrunem na ovim pločicama dok se…dok se…

HARIS: Fudo, puk'o si k'o balon. Hajm”o na kafu.

FUDO: Ništa od te provokacije.

HARIS: Kakve provokavije? Zovem te na kafu k'o čovjek.

FUDO: Ne mogu više, čovječe. Dovde mi je došlo. Ne znam šta ću za sebe. Moram da idem odavde, inače…

HARIS: Šta inače?

FUDO: Inače ću…biti…i ostati…fukara i to ortodoksna. Previše smo na ulici, Hare. Svi nas znaju. Olinjali smo na pločicama i kafama. Kuda sve to vodi? Nema golova. Dosadno je. Jezivo je dosadno. Ubi depresija.

HARIS: I šta onda? Šta raditi? Vidiš li ti rješenje? Depresija! Apatija! Daj nešto konkretno.

FUDO: Nejkonkretnije – hvatati se noge dok još imaš toliko snage da nešto možeš skontati, jer kako se stvrai odvijaju i to se neće uskoro moći.

HARIS: Zar misliš da si otkrio Ameriku, ako si to skontao? Svaki klošar je to  skontao još davno, a neki su to i realizirali.

FUDO: Kada mogu klošari, mogu i ja!

HARIS: To mogu samo klošari, a kod tebe je problem što nisi klošar.

FUDO: E, biću ako nisam i to, ako treba.

HARIS: Ne može se postati klošar. Ili si taj ili nisi!

FUDO:  Biću!

HARIS: Nećeš!

FUDO:  Ko si ti pa da mi zabraniš da ne budem klošar?

HARIS: Nije to kao !Golf – klub“ pa se učlaniš i sa učlanjivanjem postaneš jedan od njih. To je malo komplikovanije. To je unutrašnji kvantum.

FUDO:  Kakav kvantum, čovječe? Ja samo hoću da se ispalim i ništa više.

HARIS: Fudo, znaš da ti ne želim ništa loše. Znam te još od podrumskih svirki, ali to ne ide.

FUDO:  I šta mi savjetuješ?

HARIS: Da odemo negdje na kafu.

FUDO:  Ne dolazi u obzir.

HARIS: Ti si zglajz'o pravo.

FUDO: Gdje se predaje zahtjev za pasoš?

HARIS: Ako se predomosliš, ja sam na staroj koti.

FUDO: Istrunućeš za stolom u ćošku.

HARIS: Ali dostojanstveno, sa kafom.

FUDO: Olinjaćeš se k'o zadnji žgibavac. Bježaće od tebe kao od kuge.

HARIS: Momak, ti vrijeđaš?

FUDO: I ti i svi k'o ti. Ja neću da budem među gubitnicima.

HARIS: Vjeruj da mi te je žao. Izgledaš tako jadno da kad bi izašao na ulicu svak’  bi ti udijelio sadaku.

FUDO: Momak, ti vrijeđaš?

HARIS: Uzmi ogledalo i pogledaj se. Vidjećeš jednog duha koji je…

FUDO:  …zatočen!

HARIS: Koji je izgubljen.

FUDO: Zatočen!

HARIS: Izgubljen1

FUDO: ZATOČEN!    (Dere se)

HARIS: Gospodine, vi ste izgubljeni.  (Tiho)

FUDO: Možda. Možda, jer ovdje se sa sigurnišću ne može konstatovati. Sve se vrti u beskonačnom krugu i tu kraja nikad neće biti. Sve jučerašnje danas važi. Snovi nam se tope u fikcijama i gore ostaju da blijede dok ne istruhnu. Hare, tu nema ničega konkretnog. Mrtva šuplja. hare, gdje smo mi u svemu tome? Gdje je moje mjesto tu? Reci mi, jer ono što ja vidim je totalni mrak. Apsolutna destrukcija. Nema budućnosti. Nema sna!

HARIS:   To je već kritično. Ali to je potvrda moga stava da ne možeš biti klošar jer ni ne misle – oni rade i u svemu nalaze sebe i imaju svoj tal. To su prelivode, beskičmenjaci, poltroni i oni koji ne utroše na apstrakcijei ne traže bolje već eksploatišu postojeće na što efiksniji način. Ti si za njih magla. Nisi im uopšte zanimljiv, jer si kokuz. Tu ti priča počinje i tu se zavrsava, bar, sad za sad, ovdje i sad. A za kasnije će se vidjeti, jer to je varljivo i malo je dalje nego što nam se čini, a možda je već tu to što nam je obećano, ili slutimo kao dobro, a ja ti kažem – to je već tu, ali je to nama nedostupno.

FUDO: Misliš da je već stiglo?

HARIS: Glavu dajem.

FUDO: To si skužio na tunelu?

HARIS: I tamo ima apstrakcija na tone. Evo, juče, čovjek uprtio na sbe vreću krompira na leđa, naprijed luk nabacio i još po dvije torbe uzeo u svaku ruku. Kada je došao pedeset metara do kraja tunela padne i ni makac. Raja zaurlala, jer svak se natovario, al’ čovjek ni makac. I sve mu pošutaju i pogaze. Čovjek plače k'o malo dijete.

FUDO: Sve mu pogaze?

HARIS:   Ma, još je mogao batina dobiti! Gazaš po bananama, narandžama… čovječe, to je haos. Sto maraka košta ono robe.

FUDO: Sto maraka?

HARIS: Računaj. Krompir ti ide nula osam, luk marka, marka i dvadeset, banane dvije, dvije i po… ma bruka toga je pogaženo.

FUDO:  Zanimljivo. Vrlo zanimljivo.

HARIS: Hoćeš li sada na kafu?

FUDO: Zaista zanimljiva priča. To se može iskoristiti za neku stvarku.

HARIS: Kakav rock n’ roll? Koga još to zanima? Vidi one linjavce! Samo se meljaju po gradu. Ko se još bavi rock ‘n’ roll  – om? Pravi igrači su izašli i mo rade posao kako treba, ne zezaju se ovdje gdje nemaš ni vode ni struje.

FUDO: Moglo bi krenuti kao:

Kupio sam vreću krompira u Butmir

Biću dobar dvadeset maruna

Provešću se malo u ovom košmaru

Trpeza će biti noćas puna

Ludilo prestaje

Kad se prođe kroz tunel.

HARIS: Zar ti nećeš da se ispališ?

FUDO: Možda ne bi bilo loše da snimim prvo LP- i „Tunel“. To mi onako mračno zvuči – „Tunel“.

HARIS: Vidiš da ovdje ima bar jedna pozitivna stvar – imaš ideja milion.

FUDO: Ali ni jednu ne možeš da realiziraš1

HARIS: To i nije tako bitno ako su ideje kvalitetne.

FUDO: Dobro si. To bi me moglo pokolebati pa da ipak ostanem do kraja.

HARIS: Do kraja? To je apstraktan pojam za nas.

FUDO: Pa neka nas. Šta nam fali? Lijepo nam je.

HARIS: Da, predivno nam je.

FUDO: Da ti pustim šta sam snimio ovih dana. Nije još to ono pravo, ali eto, nek’  nešto radi.

HARIS: A što to radiš kad odlaziš?

FUDO: Ne znam. Valjda moram. (Svira pjesma)

HARIS: Bolje bi bilo da ideš da za nas ostane više prostora.

FUDO: Ja idem, ali muzika ostaje.

HARIS: To i nije tako bitno

FUDO: To je ono što me i grize.

HARIS: Citiraću te:…“jer kada se rock ‘n’ roll svede samo, recimo na slušanje, to već nije rock ‘n’ roll. To je muzika, a muzika i rock ‘n’ roll imaju neke sličnosti ali nisu identični“. Završen citat.

FUDO: Možda bi mogli otći na kafu?

HARIS: Stari vuče. Ko te ne zna…

FUDO: Mogao bi se prevariti…

HARIS: Mogao bi glavu zjaniti.

FUDO: Ali ja stvarno odlazim.

HARIS: Znam.

FUDO: Ovaj put zaista.

HARIS: Znam. Ovaj put.

FUDO: Vidjećemo.

HARIS: Vidjećemo.

FUDO: Misliš da neću?

HARIS: Ne mislim ništa, jer znam.

FUDO:  Misliš da znaš? (Pjeva)

HARIS: Ha,ha! Može li kroz Sarajevo da teče Temza?

FUDO: Misliš da znaš? (Pjeva)

HARIS: Može li majmun da jede orahe?

FUDO: Misliš da znaš?  (Pjeva)

HARIS: Dobro je. Šta se odmah ufutavaš?

FUDO: Misliš da znaš?

HARIS: Mogli bi stvarno nakafu.

FUDO: Pa, zar opet da se gombamo sa onim beštijama?

HARIS: To nam je sudbina.

FUDO: To je, više, prešlo sve kriterije. Šta one misle, ko su?

HARIS: Ja ne znam, šta one ustvari žele?

FUDO: Ma, jesi lvidio one konobarice?

HARIS: Ja ne znam šta ona hoće od nas?

FUDO: Mala bi se gombala cijelo veče.

HARIS: Ja ne znam stvarno dokle to ide?

FUDO: Njoj je lijepo. Bitno je da se igra igra.

HARIS: Ono je tvoj slučaj. Horoskop, umjetnost, emocije – to je iz tvog resora.

FUDO: Al’ nema mi garda.

HARIS: Kritična je sa te strane.

FUDO: Izgleda da se s papcima previše vodala.

HARIS: Previše mi se smije. Nešto bi ona tu…al’ nigdje je.

FUDO: Izgorila je, ipak!

HARIS:  Al’ moramo se čarkati. Proplupaćemo i mi.

FUDO: Tanka mi je skroz. Pita – jesmo li u rodu? Kaže, slični smo – fol, imami iste crte lica.

HARIS: Ofirala se sa onim:“Ništa nije slučajno:“ Jesi li vidio, sviju ti, prilazi za sto i odmah: „Ništa nije slučajno.“

FUDO: Ja ne znam, stvarno. Jesi li je ti nešto pitao?

HARIS: Ja nju nešto da upitam? Nije mi uopšte zanimljiva, ali ona zna šta hoće.

FUDO:  Onda je promašila osobu.

HARIS: Ništa nije slučajno! Ha, ha.

FUDO: Pazi, ne smije se biti zajedljiv. Ona je to najozbiljnije mislila.

HARIS: Znam. Ma, ona je zglajzala skroz na skroz.

FUDO: Nije ni njima lako sa ovakvim budalama.

HARIS: Znam, ali…

FUDO: To je vrlo suptilno, jer ako te prokuže…

HARIS: Ovdje je gori svakako!

FUDO: Ali ona je iskrena!

HARIS: Ona je jedina vadiona i zato trebaš biti vrlo oprezan.

FUDO: Misliš da je ona ta igračica.

HARIS: Onakve su spremne na sve. Do groba će te ganjati, jarane, samo ako osjete da to je ono što im treba. To je jače i od njih samih. To se ne da kontrolisati.

FUDO: Stvari se komplikuju i ne treba se uvlačiti.

HARIS: Tu nema šuplje:'il si taj ili nisi.

FUDO: Treba još ispipati stvar.

HARIS: Nema tu šta da se ispipava. Njoj je sve jasno: “Ništa nije slučajno.“

FUDO:  Ali…ja nemam svoje srce…Ono je daleko od mene…prazan sam ko…

HARIS: Ona misli da imaš.

FUDO:  Šta ćemo onda?

HARIS: Ne znam. Ali šuplje nema. Moraju se stvari odrađivati.

FUDO:  Treba ići odavde. Ovo je previše.

HARIS: E, sad se sjetih – doći će Alma.

FUDO: Koja Alma?

HARIS: Pjevačica! Zvijezda! Ona se već ufurala da snima ploču.

FUDO: Jesi li joj rekao da uvježba ples?

HARIS: Kaže da je uvježbala!

FUDO: Vidjećemo. Smije li se ona upustiti u sve to?

HUDO: Ona je spremna na sve igre.

FUDO: Jesi li joj rekao da je ovo ozbiljan posao?

HARIS: Ona i kaže da hoće ozbiljno da radi.

FUDO: Znači spremna je?

HARIS: Apsolutno.

FUDO: Dobro, vidjećemo to.

HARIS: Može ona. Ih, samo nek drma. Sve će ona raditi.

FUDO:  Njoj treba samo napucati ritam i neka skače.

HARIS: Samo to. Papci padaju na blještavilo!

FUDO: Komad je ona

HARIS: Još dok se napuca!

FUDO: Ali nije mi emancipirana. Seljančica je.

HARIS: Pa, neće pamet prodavati već blještavilo. To je bitno.

FUDO: Ne znam, da li se isplati u nju investirati?

HARIS: Kako ne isplati! Ona će sve polomiti sa onim plesom. Nema tu odbrane.

FUDO: Što jest – jest. Čvaka je!

HARIS: Samo ovaj rad i ovaj: Ritam i lova!        (Čuje se zvono)

FUDO: Sad će biti problema. Treba je prvo istući dobro.

HARIS: Evo je. Ti lezi, lafo si mahmuran.(Fudo legne i pokrije se dekom po glavi. Ulazi Alma)

HARIS: Gdje si ti dosad?

ALMA: Pet minuta sam zakasnila. Trčala sam k'o luda.

HARIS: Šta ti misliš da ću se ja zezati sa tobom?

ALMA: Nisi mogla prije. Šta se odmah ljutiš? Da te cmoknem jednom?

HARIS: Ja ne znam šta ću sa tobom?

ALMA: Šta je pa sad? Žurila sam…

HARIS: Sad mi je čovjek bio iz Amerike i ja sam izgorio zbog tebe.

ALMA:  Koji čovjek? Stvarno nisam znala…

HARIS: Alma, Alma! Kakva ti je to frizura?

ALMA: Šta joj fali?

HARIS: Ništa nevalja!

ALMA:  Kako ne valja? Sva mi raja kažu da je super.

HARIS: Ko kaže? Kakva raja?

ALMA:  Selma, Alisa,…Amir kaže da je pravo dobra.

HARIS: Koji Amir?

ALMA:  Onaj plavi, visoki što dolazi…

HARIS: Onaj Amir… što nosi rep?

ALMA:  Jeste.

HARIS: Ništa nevalja. Moraš promjeniti frizuru ako hoćeš da ozbiljno radimo posao. Neću se ja sa tobom zezati.

FUDO: Šta se derete?

ALMA:  Ko je to, Harise?

HARIS: Fudo, tiše malo. Pod cugom je. Nije cijelu noć spavao. Jutros je došao.

ALMA:  Pa, šta ćemo?

HARIS: Ništa, samo malo tiše.

ALMA: Da li je to onaj tvoj jaran Fudo?

FUDO:  Ako ustanem razbiću vas sve!!

ALMA:  Šta da radimo? Da idem ja?

HARIS: A biznis?

ALMA: Šta ćem ako on ustane?

HARIS: Ma, bunca čovjek, nije spavao, cijelu noć je dernečio.

FUDO: Dosta više!!

ALMA: Da idem ja?

HARIS: Kuda ćeš bona? Sve je zabarikidirano.

ALMA: Daj nemoj se zezati.

HARIS: Ko se zeza ovdje? Ja ili ti? Hoćeš li da radiš biznis?

ALMA: Hoću, ali…

HARIS: Znači nećeš?

ALMA:  Harise, nemoj majke ti sad pa ti.

HARIS: Ako nećeš – eno ti vrata i završili smo za sva vremena. Izgorila si!

ALMA: Pa, šta ćemo raditi?

HARIS: Jesi li uvježbala ples?

ALMA: Jesa, ali…

HARIS: Nema u biznisu ali…ili jesi ili nisi!

FUDO: Ako vam ja ustanem, biće dernek, a ne biznis!

ALMA: Harise…

HARIS: Slušaj me , Alma, zadnji put ti govorim, znači – uvježbala si…

ALMA:  Jesam, ali…

HARIS: Lijepo sad ćemo da vidimo kako to izgleda.

ALMA:  Šta to radiš? Nećeš valjad pustiti muziku?

HARIS: Alma, ti si stvarno neozbiljna! Sad ćemo da plešemo.  (Haris pusti muziku. Fudo gasi muziku)

FUDO:  Kad je kažem da neće svirati – neće!

ALMA:  Odoh ja, Harise!

HARIS: Šta ti glumiš? Ko si?

FUDO: Za tebe sam sve u životi. A ti mala. Šta ti hoćeš?

ALMA: Došla sam kod Harisa…

FUDO: Kakav Haris? Znaš li čiji je ovo stan?

ALMA: Ne znam…Harise…

FUDO: Piše ti na vratima, što nisi pročitala?

ALMA: Harise…

HARIS: Ja stvarno ne znam šta ovaj hoće,

(Pusti muziku.Počinje tuča u kojoj Alma učestvuje sa njima dvojicom. Zaustavlja se muzika. Od udarca Alma pada. Fudo i Haris se smiju)

ALMA: Joooj, skočiće mi felga!

FUDO: Ha, ha, ha. Ovo je kraj svijeta.

HARIS: Ma, tek smo počeli sa plesom.  (Podsmješljivo)

ALMA:  Harise, ima li šta na licu? Vidi li se? Jadna ja! Kako ću kući otići?

HARIS:  Ne vidi ti se ništa, bona. Šta si se uspaničila?

ALMA:  Nisam se ništa uspaničila, ali ako poplavi, šta će mi Edo reći?

FUDO:  I on će te onda razbiti!

ALMA:  Harise, vidi li se šta?

HARIS: Ne vidi se. A ako bude šta, stavi malo leda i nema problema.

FUDO: Folira te. Hoće da te frajer namara. Iz aviona se felga vidi. joooj kolika je.

ALMA:  Gdje ti je ogledalo? Imaš li ogledalo?

HARIS: Bilo je tu negdje.

FUDO: Je li ona došla ovdje Hare da se ogleda ili biznisa radi?

HARIS: Čudne se stvari ovdje dešavaju. Da nam razmutim po jedan sokić?

FUDO: Pa, ne znam da li nam je Almica raspoložena?

ALMA: Ne spominji me , kretenu jedan. Ti si za sve kriv.

FUDO: Hare, koga si nam to doveo? Ova ujeda bez potrebe.

HARIS: Čudne se stvari ovdje dešavaju. Može li malo gušći sokić?

FUDO: Ne znam šta nam Almica misli o tome?

ALMA: Harise, gdje ti je to prokleto ogledalo?

HARIS: Prokleto ogleadlo? Ne znam da sam rekao da ga imamo uopšte?

FUDO: Prokleto ogledalo? Stvar se komplikuje?

ALMA: Dobro, nije „prokleto“ već obično ogledalce. Može da bude bilo kakvo, samo da se vidim.

FUDO: Čime se ti baviš u životu’

HARIS: Ona studira ekonomiju, ali bi na estradu.

ALMA: Šta tebe briga šta ja rdim?

FUDO: Ekonomija i estrada? Zanimljiva sinteza. Od toga može nešto da bude. S   obzirom da je to šou – biznis i da bi se upratio trag lovi, veoma je bitno  znati sabirati i oduzimati, ali to nije presudno, jer ako ona ispari, nemaš šta dodati ni oduzeti. Ali bez obzira na sve, najbitnije je imati ekipu koja   poentira. Bez ekipe i same zvijeri ostaju bez komada mesa. Ne može se  individualno ništa značajno postići kada je u pitanju sam globalan tok   procesa, ali svakako da tu ima prostora za svakoga da se pokaže kakav je  igrač.

ALMA: O čemu on to priča, Harise, matere ti?

HARIS: Fudo je producent. Ja sam menadžer. On te upakuje, a ja te prodam. On je kompententan za šou, a ja za biznis. Šou – biznis!

ALMA: On je šou?

HARIS: Ja sam biznis. Lova. Konkretizacija. Sok. Nema šuplje. Posluži se.

FUDO: Alma, jeli ti ti spremna da igraš igru u svemu tome? To su mutne i duboke vode. Većinom se tu gori. Rijetko ko tu sa strane može nešto značajno da   uradi. To ti je posao k'o i svaki drugi. Mora da se radi. da bi se zaradilo.To  je sasvom logično, ali je suštinsko pitanje. Šta, kako i sa kime raditi? Tu se   koplja lome i neka sitnica može da presudi da li je sve uzalud bilo ili će se  ipak isplatiti trud. Moraš neke iluzije odmah u startu da otkloniš: Ti si šini   i ako samo malo vrdneš – gotovo, sve pada! Nigdje te nema. Pojede te mrak. Pazi, niko neće sa gubitnicima da radi. Navlači mu se peh. Nije ova  u pitanju. Razumiješ li?

ALMA: Znaš šta, nisam o tome nikad previše razmišljala. Znam das e tu vara i muti, ali to mene ne zanima. Mislila sam ono nešto da probam, pa ako   bude šta, bude.

FUDO: Nema tu ako bude? Tada garantovano neće biti ništa. Nema slučajnosti u šou – biznisu! U svijetu se tačno zna ko može biti zvijezda i koliko ko može imati tiraža, uz male oscilacije.

ALMA: Nisam ja mislila da sad nešto tome se posvetim…

FUDO: Onda ne može nikako.

HARIS: Čekaj. Ona hoće da vidi da li išta može da se tu učini.

ALMA: Ne znam da li je to moguće uopšte. Ima li mi šta na licu, ozbiljno?

FUDO: Nema ništa.

ALMA: Ozbiljno?

FUDO: Nema – ozbiljno.

ALMA: Ja sma mislila da si ti neki bezveznjaković

FUDO: A na osnovu čega si izgradila takav stav?

ALMA: U gradu kad se negdje vidimo, vazda nešto šutiš. Nešto gledaš okolo. Pričaš nekako čudno…

FUDO: Kako čudno?

ALMA: Ne znam ni ja, ali sam mislila da si neki bezveze tip. A i ostala raja i sad tako misli.

FUDO: Ti ne misliš tako više?

ALMA: Ne mislim.

HARIS: Djevojka ima momka. Daj se malo kontrolirat.

ALMA: Edo me čeka na tramvajskoj. Koliko je sati?

HaARIS: Sada je tačno devetnaest sati, četrdesetdvije minute i deset sekundi.

ALMA: Kasnim! Opet kasnim! Ćao raja. Vidimo se. Nema problema, još ćemo se čuti. Nazvaću te sutra, Harise.

HARIS: Nazovi me ujutro do deset, jer poslije me nećeš naći kod kuće.

ALMA: Važi. Ćao. Fudo, vidimo se. Ćao!

FUDO: Ćao.

HARIS: Hajde ti radi biznis. Vazda neka frka. Prekrižiti je iste sekunde.

FUDO: Kritična je.

HARIS: Ja dižem ruke.

FUDO: Ne znam, stare mi, sva je nekakva isprepadana.

HARIS: Ako hoćeš ti je preuzmi. Ja neću ništa tu da imam.

FUDO: Težak slučaj. Ima li ona sestru?

HARIS: Šta ja znam koga ta beštija ima. Tu ne možeš ni u šta biti siguran.

FUDO: Ovaj grad je totalno zglajzo. Ljudi su dezorjentisani. Ne znam šta se ovo sa nama dogadja? Ako se nešto u sonovi kod ljudi promjeni u odnosu na    životnu realnosti sazrije svijest da se stvari sagledaju iz više aspekata, onakve kakve su one ustvari, onda ovaj belaj ima i nekih pozitivnih strana,    ali ako se sve opet vrati na stare  aršine, na trku i frku – sve je uzalud bilo, i biće nam gore, iz razloga što su ljudi istrošeni maksimalno i pukli su fakat,   i nemaš odakle da kreneš, da bi nešto opstojno gradio, da bi se nečemu pozitivno nadao, u nešto da bi ipak vjerovao – što je ipak moguće – i za šta bi se vrijedilo potruditi.

HARIS: Vidio si sam. U ovakvom stanju je devedeset posto raje. Samo zuje bez ikakve vizije. Oni, fol, nešto hoće. Ali gdje je to? Kad treba – nigdje nikoga.

FUDO: Ne znam, možda je ipak najbolje ispaliti se?! Što da me boli glava radi budala?! Kopaću tamo kanale, ali biću svoj čovjek. Nema glupana i njihove budaleštine.

HARIS: Ne znam, vrlo je teška situacija.

FUDO: Ja sam tu na rubu. Još korak i odoh. Samo da me neko malo gurne i odoh. Vozdra klošari. Evo vam i grad i gitare i beštije i ulice pa se gombajde vi    sa njima.

HARIS: Znači još nisi prelomio?

FUDO:  Sekunda jarane! sekunda još!

HARIS: Hoćeš li predavati zahtjev za pasoš ili idemo na kafu?

FUDO: Zar je dotle došlo?

HARIS: Došli smo do zida, nema nazad.

FUDO: Ovo je povijesni momenat!

HARIS: Sam pao – sam se ubio.

FUDO: Pa…znaš šta…idemo na kafu a o zahtjevu ću još razmisliti.

HARIS: Stari uličaru…ko te ne zna?

FUDO: Idemo kod Amire. Radi li ona večeras?

HARIS: Šta je danas, subota?

FUDO: Da, subota.

HARIS: Radi. Idemo.

FUDO: Znaš šta ćemo? Složićemo joj priču, lafo, ispalićemo se obojica za par   dana.

HARIS: Može. Pogodiće je to.

FUDO: Reći ćemo: imamo čovjeka iz belgijske humanitarne organizacije koji će nam srediti papire i čekamo još samo odobrenje iz ministarstva.

HARIS: Ali moramo biti ozbiljni. Ne smije nas provaliti.

FUDO: Daj, pusti sad to, daj da razradimo strategiju.

HARIS: Ti joj reci da je čovjek faca i da je moćan pravo.

FUDO: Odmah će ona: Nek i mene vadi, idem i ja s vama!

HARIS: Ne može to tek tako.

FUDO:Sve se može dogovoriti. Zar je to problem? Ovo menr opsjeda:

Kad bi vidjeli ljudi to što vidim ja

Čudili bi se mojim postupcima

Moje srce gleda u buduća vremena

Te danas je obrok lešinarima.

ne budite mene užasnuta lica

Sa slomljenim krikom na usnama

Ne glumite meni jer potrebe nema

Dopustiću vam, ako treba, da me obmanete.

Prevara jedna više – manje

Bol je tolika da teško je u biti

Promjeniti stanje

Zato je iskrenost način pravi.

Ostati – otići?

Pitanje života i smrti!

Živi su mnogi ovdje mrtvi

A mnogi su mrtvi ovdje živi.

Nešto mora vezivati snažno

Mene za ove prostore nestabilne

Gdje vrijeme rata i vrijeme mira često se smijenjuju.

To viđenje je sna na javi

To pogled je dalek’ u vrijeme

To materijalizam je duhovnog

To ključ je teških vrata tajne

To toranj je u čast mira, dobra.

ja rekoh a šta će biti od toga ne mogu znati

Niti je u mojoj moći ostvarenje ili uništenje

Toga što se meni prikazalo jasno kao dan

A nekima u gustim maglama slutnje

Nekima kao nešto neshvatljivo

Angažman protiv toga je uzaludan

Angažman za to ne može požuriti tok

To uzdiže i srozava imenovane i neimenovane

Ta energija je tu od davnina

Te je na nama da je materijaliziramo kroz sebe

Da joj damo oblik u raznim sferama

Simboliziramo u nečemu, što lako može biti toranj.

I materijaliziramo u cilju odbrane

Mnogih vidova egzistencije.

To je pobjeda.

Ja bih možda otišao iz ovoga ludila da to ne znam

Jer to me drži u najkritičnijim momentima na površini

Ja rekoh tajnu svoju i ranjivost svoju otkrih

Nadajući se da do nekog dopru ove riječi

Što za njih plaća se cijena visoka.

HARIS:Hitno ti je potrebna kafa, i to dupla. Idemo.

(Odlaze)

 

 

 

Druga scena

Muzički studio: FUDO, HARIS, KEMO

 

HARIS: Prejak je vokal, Fudo. To je narodnjačka produkcija.

FUDO: Nisi u pravu. Malo je neobičan glas ali je to uslijed same interpretacije, pa ti se pričinjava.

HARIS: Nisam gluh, čovječe! Hajde pusti ponovo. Hajde!

FUDO: Pazi, moraš globalno da slušaš ritam –sekciju i interventne instrumente a i prateće vokale zajedno sa glavnim vokalom.

HARIS: Zar ima i pratećih vikala?

FUDO: Kako da nema? Šta si slušao?

HARIS: Pusti ponovo da čujem!

FUDO: Gledaj, Hare, produkcija ti je najsuptilniji dio posla. Ako si pristrasan  prema nekom instrumentu ili glasu, ne možeš biti dobar producent. To ti je isto kao režiser u filmu. Kako bi to izgledalo kad bi se našla mrak glumica   i iz scene u scenu samo se ona forsirala? To bi bilo dosadno makar bila mis   misova. Radnja je najbitnija.

HARIS: Šta ti misliš da sam ja totalna dilajla?

FUDO: Ko je tebe uopšte spomenuo?

HARIS: Pričaš isto kao da sam ja juče ušao u studio!

FUDO: Nije pitanje kad si ušao u studio, već da li si išta skontao u studiju. Još je kritičnije ako se muljaš po studijima a imaš diletantske stavove!

HARIS: Ja diletant?! Više od tebe sam proveo vremena na stejdžu garant. Koliko si svirao koncerata pred rajom?

FUDO: Miješaš pojmove: Jedno je živa svirka a drugo ti je rad u studiju. to dvoje u osnovi nemaju ništa zajedničkog, osim što im je ista materija kojom se bave – muzika.

HARIS: Fudo, ti si apsolutno prolupao od kad sa Kemom visiš na kafi u  „smetljarniku“. Šta šupljirate po pet sati, sviju ti?

FUDO: Šupljiramo, ali ne stalno i uvijek. Kemo ti priča simbolično i ne smiješ  bukvalno da shvatiš.

HARIS: Čuj, simbolično? A ko je on to matere ti? Aristotel?

FUDO: Pazi, Harise, to su vrlo osjetljive stvari. Nije Kemo šarlatan. Popričaj malo s njim da ti ja ne bih solio pamet.

HARIS: Nisam ja rekao da je Kemo levat. Daleko od toga, ali i on zna uprskati. Nekako mi je… Nekako mi je malo…

FUDO: Ufuran?

HARIS: Jeste! Ufuran je apsolutno. Kao da je sultan u najmanju ruku!

FUDO: Veoma je teško biti ufuran.

HARIS: To je Kemina priča. I ti si se ufurao. Skinuo si mu tri fola, pa ih meni prodaješ.

FUDO: Zar i ja pričam paradoksalno?

HARIS: Čuj, sad „paradoksalno“!? Ti si otišao čovječe u totalni mrak.

FUDO: Nečija svijetlost, za nekoga je tama.

HARIS: Fudo, ja te ne poznajem! Kemo te je opčinio svojom demagogijom.

FUDO: Harise, da li misliš da ti ja želim zlo?

HARIS: Znam, čovječe, da mi ne želiš, ali te više ne razumijem. Nekad mso bili  prava raja. Furali smo po dernecima, koke, zezali se, ali od kako si se  Kemom…Ne kontam šta se sa tobom desilo.

FUDO: Šta će se desiti? Ja sam tu.

HARIS: Znam ali nije ništa kao prije.

FUDO: To je sasvim normalno das e ljudi mjenjaju. Stari se, Hare. Vrijeme nikome ne prašta.

HARIS: Nije to to. Ostala raja su ista kao i prije.

FUDO: To je loše! To nikako ne valja, jer se prirodno stvari vremenom mijenjaju.

HARIS: To ti je opet Kemina priča – paradoksalna! Čuj „paradoksalno!“ Reci, ali iskreno, jesli li od njega skinuo taj termin?

FUDO: To je smiješno. To je opšte poznata riječ i svi je koriste!

HARIS: Daj pusti tu priču. Kaži skinuo sam od čovjeka i šta?

FUDO:  A, čovjeka! Ti sad kažeš neki termin i sad je to tvoje? Ko god ga koristi on  je tebe pođonio? Idi, čovječe!

HARIS: Znaš li šta raja priča o tebi?

FUDO: Šta me briga šta ko priča.

HARIS: Reći ću ti ja: Da si za Kemom sa notesom trčkarao i zapisivao termine dok je on pričao! Je li to istina?

FUDO:  Zar je to bitno? Jesi šega čovjek.

HARIS: Znači jesi?

FUDO:  Zar je to toliko važno? I da je istina, šta s tim?

HARIS: To je najvažnije. Reci iskreno – skinuo sam od čovjeka fol i završena stvar.

FUDO: Ja ne znam šta je svrha tvoje priče – upr'o si da priznam nešto što je sasvim  marginalno?

HARIS: Marginalno? Paradoksalno?! Šatro, simbolično! Gadiš mi se ponekad! Da mi nisi jaran i ja bih te izbjegavao kao i ostala raja.

FUDO: To je njihova stvar i njihov kvantum.

HARIS: Kvantum? A šta to znači, matere ti? Da bi čovjek sa tobom pričao trebao bi sa sobom da nosi onaj leksikon stranih riječi od pet kila.

FUDO: Uzmi fino noteščić i piši: Kvantum je veličina!

Haris: Pa, što ne kažeš normalno – veličina? Ili misliš da si faca ako zavrćeš  terminologijom?

Fudo: Nije pitanje tu ko je faca a ko nije, već je pitanje trivijalnosti!

Haris: Čega?

Fudo: Piši u blokčić pod dva: Trivijalno – otrcano, ulično, obično, suviše upotrebljavano, svakodnevno, a odmah u produžetku suprotno od toga je bizarno, što znači – čudesno, neobično.

HARIS:Nikad u životu, pa da poslije pričaš raji u gradu kako si me ti učio priči. Nikad!

FUDO:Moraš platiti cijenu, ako hoćeš da si faca.

HARIS:To je preskupo.

FUDO:Nije, to je najjeftinije što možeš da kupiš. Doći će papak pa će te prevozati – pa će onda biti pitanje ko je tu ustvari papak!

HARIS:Zna se ko je papak! Kako to misliš?

FUDO:To ti misliš da se zna!

HARIS:Kako to misliš da se ne zna? Hoćeš da kažeš da su svi papci koji ne zavrču terminologijom? Znaš li ti da ja studiram filozofiju?

FUDO:Ja znam, a da li bi imao taj utisak i čovjek sa kojim prvi put popričaš?

HARIS:Ne bi, jer ja se ne foliram i ne zavrćem terminima.

FUDO:Kontaš li da si na brisanom prostoru? Pazi, ja uđem sa Kemom kod nekoga   u kancelariju, u opštini, u ministrastvu ili nekoj firmi i čovjek nakon pet  minuta priče pita ga: Šta si ti završio od škole?

HARIS:A on kaže – istjerali su me iz mašinske sa zanata jer sam dvaput kehn'o u drugom razredu pa sam išao u večernju. Al’ ne bih ni nju završio da mi   komšija Meho nije bio u komisiji i naštelio mi cjedulju i ja od tri znao  jedno i po pitanje i proš'o.

FUDO:To su već druge relacije – zvanje je jedno, a znanje drugo.

HARIS:A činjenice su treće!

FUDO:Ne smiješ biti sarkastičan. Time se truje srce.

HARIS:Sarkastičan? Je li to nekome misliti zlo, loše?

FUDO:Piši u notes: pod tri „Sarx“ na grčkom znači meso, sarkazam zloba, ljuta,   zajedljiva, zagrižljivo – pakosna, poruga, pojačana ironija: „sarkastičan“ –  pun sarkazma, pakosno – podrugljiv, zlobno – zajedljiv. Zar to niste učili  na fakultetu?

HARIS:Znaš, ja ne idem redovno na predavanja.

FUDO:To ti ne valja. Ne valja raditi polovično stvari – ili radi kako treba ili ih ne  radi nikako. Tako to je i sa curicama. Ne vole one meljatore.

HARIS:Ti to mene šaltaš iz prve u treću? Ti si kao Kazanova ako si provodao dvije  cure kroz grad?

FUDO:Opet ti je konfuzija u glavi. Globalno pričamo.

HARIS:Znaš li šta si ti?

FUDO:Čekaj, ne pričamo ni o tebi ni o meni.

HARIS:Postao si…isti Kemo, samo ti je cilj da nekog izlevatiš. Ne valja ti to.

FUDO:Stani malo. Sam si počeo ovu bezveznu priču, a sad se ljutiš.

HARIS:Ne valja ti to Fudo, stare mi. Nekad si bio dobar jaran.

FUDO:Sve je počelo od onoga što si rekao da je Kemo narodnjak. Ja ne mislim tako i vozdra.

HARIS:Ne valja ti to jarane. Nikako ti to ne valja.

FUDO:Šta mi to ne valja?

HARIS:Ne valja ti to.

FUDO:Hoćeš li jednom reći a šta to?

HARIS:Nikako ti to ne valja.

Fudo:A, čovjeka!

HARIS:Kemo ti je narodnjak! Možda nije narodnjak, ali nije ni roker.

FUDO:To je tvoje mišljenje. Svako ima pravo na svoje mišljenje.

HARIS:Tako sav raja misli.

FUDO:Šta ste vo to – raja, matere ti? Ado, Frko, Rope i ti ste „raja“?

HARIS:Šta imaš protiv Ade, Frke i Ropeta?

FUDO:Ma, šta ću  imati? Ali to je smiješno da vas četvorica određujete ko je roker, a ko nije.

HARIS:Nisi prije tako mislio.

FUDO:Ono što se ne prilagođava promjenama u odnosu na sredinu u kojoj se   nalazi, nad njim se izvrši prirodna selekcija i odpadne. U rock'n'roll – u  nema drugog. Postoji samo prvi, a svi ostali su drugi.

HARIS:Ne kontam. De ponovi još jednom.

FUDO:Hoćeš li zapisati?

HARIS:Nema potrebe jer imam dobru memoriju, a uzgred, vrlo ste sarkastični gospodine.

FUDO:To je nekad pozitivno ako pokreće stvari u pozitivno.

HARIS:Priča ti je zarazna ali nije tvoja – ti si plagijat.

FUDO:Zanimljivo razmišljanje, a svako razmišljanje je pozitivnije od   nerazmišljanja jer je sklonost ka razmišljanju priličnija čovjeku.

HARIS:Zanimljivo razmišljanje al’ pusti šuplju. Pusti nam još jednom tu Keminu stvarku pa da korespondiramo argumentima.

FUDO:Vi ste momak vični retorici ali u kombinaciji sa dijalektikom možete doći   do konciznosti što bi vam omogućilo da meritornije definišete ontološke  relacije.

HARIS:Puštaj to, majmune!  (Svira pjesma)

FUDO:Gdje se ovdje čuje narodnjak?

HARIS:Ne znam. Meni to ima nekakav bezveze šmek.

FUDO:Jedno su tvoji stavovi a drugo su činjenice.

HARIS: Meni je to…Na šta tebi liči ta muzika?

FUDO:Na šta tebi vuče?

HARIS:Ni na šta.

FUDO:Znači da je originalno?

HARIS:Jeste originalno, ali je bezveze.

FUDO:Pazi, ne možeš biti eksluzivan i objektivan istovremeno. Ti si subjektivan, osim toga i sam si muzičar pa je to normalno.

HARIS: Pusti bilo kome pa ga pitaj šta je to.

FUDO:Puštao sam.

HARIS: I…

FUDO: I ništa. Ljudi su zbunjeni kao i ti, ali im se sviđa. Ne gledaju to analitički  kao ti – pjevanje, bubanj, gitara, interpretacija, slušaju globalno. Osim toga pogađa ih tekst, jer ih se tiče sve to o čemu se tamo govori.

HARIS: Tekst je isti bezveze. To može svaki napisati volim te – ne volim te.

FUDO: To samo tako izgleda. Tema je obična, ali je izražaj nesvakidašnji.

HARIS: To je samo zavlačenje, a ustvari…

FUDO: Treba svaki tren Fudo da se pojavi.

HARIS: Odoh ja.

FUDO: Žuriš?

HARIS. Ma, imam nekog posla. Doći će mi roba iz Visokog, kozmetika, pa moram to odraditi.

FUDO: Mogao si malo sa Kemom popričati o svemu tome što te zanima. On će ti to podrobno objasniti.

HARIS: Već kasnim. Znaš u čemu je fol – ja sam svoj čovjek i ne prihvatam koje  kakve apstrakcije.

FUDO: Nema tu apstrakcije. To ti je konkretno – ludilo pod kontrolom.

HARIS: Žurim stvarno.

(Ulazi Kemo)

KEMO:  Vozdra, raja.

FUDO: Gdje si Kemo?!

HARIS: Vozdra.Šta ima?

KEMO: Gdje si stari klošaru? Ko nas zavadi?

HARIS: Biznis, jarane. Talovi. Transakcije.

KEMO:  Samo grizi. Kako umjetnost?

HARIS: Nikako. Sve mi je to bezveze? Za koga da sviram? Sve što valja izašlo je iz grada.

KEMO:  Čuješ ovo Fudo – samo mi, papci, smo ostali.

FUDO: Na nekome se kola moraju slomiti.

HARIS: Odoh, stvarno me čekaju.

KEMO:  Znaš li gdje ćeš?

HARIS: Tu do Čeke, treba roba iz Visokog da mi stigne.

KEMO:  Pazi da te ne prevari ko.

HARIS: Koga? Slušaj: prije tri dana sam taln'o petsto ventila od dva cola. Krenuli smo oko cenera, a u pola dva ni jednog ventila.

FUDO:  Daj, Hare, ne provaljuj. Dvije kile ekspreso – kafe nosate petnaest dana po gradu.

HARIS: A, čovjeka, ne vjeruje. Pitaj Ropeta kako je to bilo. Pitaj!

KEMO:  Možda su ljudi odradili, šta znaš?

FUDO: A lova? Gdje ti je lova? Pokaži stoju, ako si hajrov'o. Da ste uzeli po marku po ventilu – to je petsto maraka. Pokaži.

HARIS: Uložili smo sve u kozmetiku. Danas će čovjek donijeti robu.

FUDO: Vidiš da su frontalni kokuzi. Samo se metiljaju, a do marke ne mogu doći.  Ne mogu za kafu da skuckaju, a kamo li za đus.

HARIS: Ti si poslovan čovjek. Ne drži se keš u džepu, već se kapital obrće.

FUDO: Koji kapital? Koji keš?

HERIS: Kad odradimo kozmetiku, vodim vas na picu.

FUDO: Ti da mene vodiš na picu?

KEMO: Čekaj, možemo ući u konkretan biznis. Kad smiksamo moj projekat ti nam distribuiraj kasete na tržiše.

HARIS: Kakve kasete? To niko više ne kupuje. Samo hrana i kozmetika, a može i benzin.

KEMO: A kultura ništa?

HARIS: Gdje si ti vidio kulturu ovdje kod nas? Ko ovdje prodaje kasete? Ja ga ne znam.

KEMO: To je problem pravo, ali ti si biznismen, a ja sam umjetnik. Ja ti dam  proizvod, a ti ga prodaješ.

HARIS: Promašena investicija!

FUDO: Biznismen na baterije!

HARIS: Gdje vi živite, ljudi? Vi ste u totalnoj zabludi. Ko još svira r'n'r? Svjetski  rat je na pragu, a vi – kultura, umjetnost!

Kemo: Rat je već uveliko, i to je svjetski, ali je front na nekoj drugoj razini.

HARIS: Kakvoj razini?

KEMO: Duhovnoj.

HARIS: Kakvoj duhovnoj?

FUDO: To on ne konta? Samo ventili, krompir, a može i benzin. To samo prolazi.

HARIS: Tebe niko ništa nije pitao.

KEMO: Gledaj. Zapad ima svoj duhovni kvantum, a Istok svoj. Obje strane su  moćne sa dubokim korjenima, ali sa dijametralno suprotnim    specifičnostima, a samim tim u mnogo čemu nepomirljive, u vječnom   antagonizmu, tj. to su dva svjetska pola. Plus i minus, jin i jang. Duh je gord i po prirodi sklon netolerantnosti, ali putem civilizacije uči se njoj, i   upravo proporcionalno stupnju civilizacije raste tolerantnost.Tako se bar  deklarativno izjašnjava i to je neki prihvatljivi teoretski pristup, mada nas  povijest uči nečemu gdje se to može apsolutno demantovati, jer zločin je   zločin, bilo da se desio u moderno ili varvarsko doba, i naravno, on u   moderno doba dobiva novu dimenziju jer se desio u humanoj epohi, dok je   u doba varvarizma to bila uobičajena stvar, a i ova bosanska krvava drama   mnogo toga razotkriva. Mi smo locirani na mjestu sudara dviju suprotnosti,  dva pola, dvije kulture, civilizacija koje su zasnovanena različitim  osnovama. Te osnove su različite samo po izgledu a sastav im je veoma    blizak, jer im je elementarno porijeklo iz istog resursa, a to je opšte   poznata stvar, i uslijed svega toga, što je to vrlo maglovito i suptilno, gdje   jedna parola i jedan ratni poklič lako može da širom otvori kapiju pakla.To  nam se i desilo. Mi smo žrtve. Mi smo jedini igrači. Svi ostali su sufleri iza kulise koji u određenom momentu i na određenom mjestu mogu da imaju  jak uticaj na razvoj situacije. To daje privid da neko tamo sa strane riješava našu sudbinu ovdje, jer je argumentovano kroz razne događaje, ali u biti to   je nebitno, mada tad izgleda presudno, kad se stvar razmotri globalno na duži vremenski period i tada se spozna lako da je naša sudbina – naša   sudbina, a ne nečija volja sa strane, a naša sudbina je u našim rukama tako   da sve, na kraju, zavisi od nas samih. Pitanje je sad drugo kad ćemo i kako   se izvući sa ovog brisanog prostora, ako već treba da se izvučemo, a kako se stvari razvijaju sve ide u prilog tome, pa još, ko će se i kaakv će se  izvući, a da ne govorimo o tome gdje bi ko mogao doći i šta bi imao od svega toga. To su misteriozna razmišljanja u ovom momentu, ali aktuelna i vrlo živa i biće dugo tako, ali pravih, ili bar opšte prihvatljivih odgovora ili   metoda ili modusa nema, jer mnogo je specifičnosti tako da sve, ili mnogo toga, ostaje u tim nejednoobraznim oblicima. Mnoge su, ili će ih, promašiti   geleri i zrna, a ostaće invalidi od psiho–projektila. Oni nisu ni jednog  živog čovjeka promašili. Čak, što više, svakog su pogađali u najosjetljivija  mjesta. Te rane teško zamlađuju ako zamlade, jer ne moraju.

HARIS: Psiho–projektili? Za to nisam čuo. Kako to izgleda?

FUDO: Imaš jednu cijev, kao sulinar, ubaciš u njega granatu koja može biti i velika  i mala, sve zavisi od želje, može biti boje koje želiš, može da bude usmjerena na određenu ličnost i da kroz nju pogodi se masa, a može da se kroz masu gađaju ličnosti. Može šta hoćeš i kako hoćeš. Okineš. Ona padne tamo gdje zamisliš. Tu nema fule – efekat je uslovljen. Ona padne – tap. Nema „bum“ već „tap“ i umejsto detonacije urlik: Psiho! Psiho! I to te razvaljuje.

HARIS: Vidiš da ozbiljno pričam sa čovjekom.

KEMO: Pusti nam, Fudo, treću stvarku, da čujemo one gitare. Možda bi trebao malo ih podići.

FUDO: Ja ih ne bi dirao. Meni su ok.

HARIS: Čitavo jutro me to proganja. Čini se da su tihe.

KEMO:  Meni su dobre, ali evo čućemo. (Svira pjesma)

KEMO:  Gitara u odnosu na vokal i brek prolazi. Pliva solidno. Solo nije potreban. Ne znam, možda koja intervencija.

FUDO: Ja ne bih ništa dirao. Ovako je solidno. Da gitara ne zezne čitav koncept.

HARIS: Obavezno gitare ubaciti. Čovječe, onda će biti mrak. Ritam nosi, samo još  napucati više ritam i jedan žešći solo i imaš hit broj jedan.

KEMO:  A gdje bi ti ubacio solo? Na samom početku ili na kraju?

HARIS: Može i na početku nešto improvizacija, a na kraju obavezno.

FUDO: I sve bi pokvarilo.

HARIS: Ovo je super osnova, samo još…

FUDO: Samo još to i nemaš ništa.

HARIS: Ma da, i ja sam lud što uopšte pričam.

KEMO: Ne znam. Neka malo ohladi. Može se i napucati još, ali da li to treba raditi uopšte?

HARIS: Ako to ne uradiš imaćeš žešći narodnjak i ništa više.

FUDO: Kemo, ti si folk–roker.

KEMO: I to nije loše. Bitno je biti prvi. Sve ostalo je sekundarno.

HARIS: Moram i ja nešto snimit’. Da se jednom to odradi kako treba.

KEMO: Nešto ste i prošle godine radili. Dokle ste stigli?

FUDO: Do programiranja bubnja i bend se raspao.

HARIS: Znaš šta, nije to tad još bilo zrelo. Nisu ljudi profesionalci. Sad bi sve   drugačije išlo. Nama je bitna atmosfera žive svirke. Kad budemo radili snimat ćemo živi bubanj. Ne može se na ritam mašini nikad dobiti pravi saund.

KEMO: Teško je snimati živi bubanj. Gdje ćeš raditi?

HARIS: U ovom gradu sve je promašeno. Ko ti danas u gradu nešto vrijedi? Ja ga ne znam.

KEMO: Rade ljudi, nešto se dešava.

HARIS: Ali ništa se ne čuje!

KEMO: Čut će se, a onda će mnogima zvona odzvoniti. Mogu rasprodati instrumente i uhvatiti se noge, jer iz ove magle nešto će se poroditi vrijedno pažnje.

HARIS: A šta bi to moglo da bude? Kako bi to trebalo da izgleda?

KEMO: Niko to ne zna tačno. Svi mi to pokušavamo na traci. Jednom će to nekome poći za rukom. Važno je biti u igri. Praviti situaciju i biti spreman. Po nekom mom osjećaju neće se morati dugo čekati a možda su se neki znakovi već ukazali samo nema se još svijesti da se to prepozna.

HARIS: Ja nisam ništa tokom rata čuo zanimljivo.

KEMO: Zar to  nije čudno malo? Toliko raje ovdje pjeva i svira da je skoro nevjerovatno da je oko nas led i mrak. Pustit ću ti nešto, mislim da je jako zanimljivo.

HARIS: A šta je to?

KEMO:  Ne mogu ti ništa reći u ovom momentu. To se radi u tajnosti ali pustiću ti da čuješ. Nekako si mi sav depresivan i pesimističan. Nije baš totalni mark k'o što može da se pomisli na prvi pogled. (Svira pjesma)

FUDO: Reci koju, frajeru:

HARIS: Šta misliš da je ovo kraj svijeta?

KEMO: To je jedan eksperiment. Nije to baš finalizirano.

FUDO: Reci koju frajeru?

HARIS: Fudo, ti si kritičan. A ko pjeva?

FUDO: Ja pjevam!

HARIS: Daj bježi, ba. Kemo, ko pjeva?

KEMO: Fudo pjeva. Je li ti rekao čovjek.

HARIS: Ako ovo Fudo pjeva ja se više ne bavim r'n'r –om. Sve prodajem i hvatam se noge odavde.

FUDO: Jarane za dalku si se izvukao – ja radim na aranžamanima.

HARIS: Znao sam ja da ti ne pjevaš. Ti si gori od mene.

FUDO: Bio!

HARIS: I ostao!

FUDO: Da mu pustimo Kemo?!

KEMO: Ma kakvi! Nije još spreman za tako nešto.

HARIS: Pustite vi samo. Ništa se vi ne brinite za mene.

KEMO: Opšte stanje je ktiričnije nego što sam pretpostavljao. Drastičnija je   reakcija. Daleko drastičnija. Ne smijemo previše napucavati stvarke. Kakav solo. Ne dolazi u obzir. Nećemo ubacivati ni ženske vokale. Ne smije se.

HARIS: Vi se ponašate kao kraljevi. Šta ste se ufurali?

FUDO: Čuo si. Zra ti opet izgleda k'o šuplja?

HARIS: Čuo sam, pa šta? Prosjek. Možda malo iznad prosjeka.

FUDO: To malo…sa tim malo se komplicira situacija. Teško je doći do tog malo. To je već novo.

HARIS: Kakav nivo? Spavaš u studiju i morao si nešto skontati. da mi imamo studio vido bi šta je r'n'r –ol!

KEMO:  Imate li spreman materijal?

HARIS: Sve je spremno.

KEMO: Može li se to čuti? Imate li neki demo ili snimak sa probe? Nije bitno, samo da se čuje šta je to. Može i uz akustičnu gitaru da se otpjeva.

HARIS: Imam nešto snimljeno…ali napravićemo novi snimak jer smo dosta toga promjenili.

KEMO: A koji stil? Na šta vuče?

FUDO: Podrumska svirka. Od distorzije se ništa ne čuje, niti razumije.

HARIS: Malo nam je žešća muzika.

KEMO: Na engleskom garant pjevate.

HARIS: Normalno da na engleskom pjevate. da neću na anšem slučajno?

FUDO: Kod njih ti je dijagnoza: proluparitis. (Kod ptimarno zglajzne ličnosti)

Kemo: Teška dijagnoza. Koji je ono broj? :/94 tačka 3.

FUDO: Tačka pet1

KEMO: Petica su oni? Kritično.

HARIS: Šta to vi pričate? ne kontam.

FUDO: Ma ništa. Šupljiramo. Šta ćemo mi pametno proičati?

HARIS: Jest klošari! Treba vas strijeljati!

KEMO: To je vrlo smjelo od vas mladi gospodine.

FUDO: Moglo bi vas to koštati karijere.

HARIS: Ti da mi praviš karijeru? Ne bih za hljeba imao.

FUDO: Kemo, ovoga prekriži, bezobrazan je.

KEMO: Šteta. Žestoka mu je dijagnoza. Malo je takvih prolupača.

HARIS: Odakle da me prekriži?

FUDO: Sa spiska.

HARIS: Kakvog spiska?

KEMO: To je spisak ljudi kojim atreba pružiti šansu. to je žuti spisak. A ima i  drugih boja.

FUDO: Sad si na tamnijem spisku.

KEMO: Neka ga na smeđem. Možda čovjek skonta. Ne treba biti grub. To je   pogubno za čovjeka.

HARIS: Jeste klošari! Čovje, kad vas sluša, može lako da pomisli da ste pravo   moćni, ali to je magla u koju mene nećete uvući. Ne znam kako ste me   među ukalupljen ugurali. Njih sam ja do juče šamarao, ali imam osjećaj ugroženosti i potrebu da se branim. Sa vama čovjek propada uz smijeh! To mi se nikao ne sviđa. Tu ulogu drugom dodijeliti. Odvratni ste! Gadite mi se, postali ste hladna čelična mašimakoja sve gazi pred sobom, dok madica vapaj se čuje pod čeljustima gusjenica krvavih. Ko ste? Šta vam je cilj? Šta nudite u zamjenu za mrak? Svoj mrak? Svoje košmare i fikcije?

FUDO: Kemo, ovaj nas je skužio. Šta ćemo sad? Propali smo!

HARIS: Opet me farbaš novim bojama! Ako si kvantum to ti nije potrebno. Ako    možeš da me fasciniraš, ja ću te slijediti. Svjesno. Fudo, nismo djeca.

KEMO:  Ovo je suština problema danas kod malđe raje uopšte. Već duže vremenase u to svakodnevno uvjeravam. Kvantum postoji – kako individualni, tako i kolektivni na neki način, ali je iz zida, iza bodljikave žice. Postoje nešto u zraku, neki negativni fluid, koji banalizira komunikaciju među ljudima i mi to sve prihvatamo sa bolom u srcu. Ljudi se smiju, ali sa grćem na usnama. Nešto nas davi. Nešto nas promitivizira. Nešto nas ubija.

HARIS: A šta je to?

KEMO:  Ne znam. Ne znam, ali osjećam smrad koji me guši i u snu.

HARIS: Šta da radimo? Ugušićemo se1

KEMO:  Treba se boriti. Mora se u rov. Ukopaj se, metak u cijev i otvori četvere oči.

HARIS: Protiv koga?

KEMO:  Protiv smrada.

FUDO: Čim ti zasmrdi – ti ožeži rafalom: Tu-tu-tu, tu-tu-tu!

HARIS: Na koga da pucam?

FUDO: Na sve što se miče i bazdi.

HARIS: Vi ste ludi! Totalno ste pukli. Ufurali ste se u fajt totalno. Sad bi se samo hengali.

KEMO:  To je borba za opstanak. Nema druge. Ako se ne boriš – nema te.

HARIS: Koliko mogu da skontam, vi vršite regrutaciju. Šta ste meni odredili? Hoćete li me odmah zavaliti?

FUDO: Pošto imaš žešću dijagnozu koja povlači i ograničenu sposobnost – znači ne možeš na liniju ali možeš da kopaš rovore.

HARIS: Ja da ti kopam rovove? To sam jednom radio i nikad više. Već ako se gine – umrijeti dostojanstveno.

KEMO:  Vidi sad pa ovog momenta? To se nisam nadao od tebe. Probudio se čovjek. Probudio se ponos, dostojanstvo. Čestitam.

HARIS: Šta je pa sad?

FUDO: Da se upoznamo – ja sam Fudo.

HARIS: Šta vam je? Opet nešto mutite.

KEMO: Sad te mažemo finalnim bojama.

FUDO: Ti nisi svjetan situacije.

HARIS: Kakve situacije?

KEMO: Globalne.

HARIS: Kakve globalne?

FUDO: Pazi, sad se koplja lome ili tama ili svjetlost, ili noć ili dan. ili mi ili oni?

HARIS: Ko smo mi, a  ko su oni?

KEMO:  Mi znamo ko smo mi. Oni znaju ko su oni. A ti teško da znaš ko si i šta hoćeš. Možda i znaš šta hoćeš, pdosvjesno, ali ne znaš sigurno kako da to ostvariš. Znači, ako nemaš jasan cilj pred sobom najvjerovatnije da ga nećeš ni ostvariti jer ne znaš kakvu strategiju da razradiš, koju metodu i koja sredstva da staviš u funkciju, a što je presudno da znaš s kim da sarađuješ: jer ne znaš ko ti je saveznik a ko neprijatelj. Znači totalna dezorijentacija.

FUDO: Dijagnoza: proluparitis (Kod primarno zglajzane ličnosti). Takve je opasno i naorožati. Prvo se obuka mora proći.

HARIS: Kakva obuka?

KEMO: Na koga bi ti pucao?

HARIS: Ja sam pacifista i neću da ratujem. Imam averziju od rata.

KEMO: Ali uzmimo da si u okruženju i oni tebe ugrožavaju.

HARIS: Ko me ugrožava? Ja vas ništa ne razumijem. Šta vi hoćete od mene, nije mi jasno. Fudo reci mi?

FUDO: Žao mi je, jarane, ja sma tu nemoćan.

HARIS: Molim te, Fudo. Zar mi nisi jaran?

FUDO: Ne mogu ti pomoći. Eno ti Keme, nek’ ti on kaže.

HARIS: Reci mi, Kemo, molim te ne ostavljaj me na brisanom prostoru.

KEMO: Šta da ti kažem?

HARIS: Reci mi, reci mi to o čemu smo pričali!

KEMO: O čemu smo to pričali?

HARIS: O svemu….globalno smo pričali…reci mi, nemoj me i ti ostaviti!

KEMO: O globalnim stvarima da ti pričam?

HARIS: Jeste, jeste! Pričaj mi! Pričaj mi!!!

KEMO: Pa, sve dosad smo o tome pričali. Nećeš valjda da ponavljamo jedno te   isto?

FUDO: Treba nešto i raditi ljudi. Nećemo valjda čitav dan šupljirati? Šta ćeš sa  onim gitarama? Nećeš ih dizati?

KEMO: Nema potrebe.

HARIS: Reci mi, reci matere ti!

KEMO: Daj da čujem ono što smo juče radili.

HARIS: Fudo, ostavio si me na cjedilu. To ti nikad neću zaboraviti.

FUDO: Tamo je sve u redu. Slušao sam ja jutros.

KEMO: Sinoć sam bio umoran pa ne znam kako je ispalo.

HARIS: Znači nećete da mi kažete? Znači nećete?

FUDO: Šta ti je, Hare? Vidiš da radimo!

HARIS: Radite, je li? Tako znači?

FUDO: Šta ti je? Šta je s tobom danas?

HARIS: Generali bez vojske!! Lafo, biznismeni, a kokuzeri mrtvi!!!

Kemo:  Pusti nam tu svirku.

HARIS: Nema nikakvog puštanja dok s eovo ne riješi!!! Sve skidaj!!!  (Dera se)

KEMO: Šta je s ovim čovjekom? On je bolestan. Treba zvati hitnu.

HARIS: Bježiš iz rova, mangupe?! Napuštaš položaj!!!Hastra te!!!

FUDO: Treba zvati policiju.

HARIS: Vidi, vidi…I tebi je frka!…Treba ti zaštita?

FUDO: Ti si puk'o definitivno.  (Pusti pjesmu)

HARIS: Ko to svira? Da li je i to pod velom konspiracije?

KEMO: Apsolutno!

FUDO: Polako, sve ćeš doznati vremenom. Samo će ti se otrkiti. I ako ti se kaže – nemaš ništa od toga, a kad skontaš nije ti više ni bitno, a tad su odnosi  drugačiji i dolaziš lako do informacija.

HARIS: Idemo na kafu. Ja častim.

KEMO: Harise, ti si iz trena u tren sve nepredvidljiviji.

FUDO: To bi trebalo nešto da znači.

KEMO:  Ipak, biti na oprezu. Hoće da nas strijelja… kičmu lomi…

FUDO: Nije to loš momak. Samo je nagao, ponekad.

HARIS: Šupljeri vječni…ko bi s vama na kraj izašao. Tu ni batine, ni strijeljanje ne pomaže. Ja imam dijagnozu, ali vi ste neizliječivi slučajevi.

KEMO: Ovaj je nešto skapirao, može sjesti za naš sto.

FUDO: Da to nije ishitrena odluka?

HARIS: Zavisno, ako se gleda sa globalnog aspekta to i nije tako loše, ali  individualnost kadkad treba zanemariti s obzirom na moguće pozitivne  kozekvence u sadašnjoj konstalaciji odnosa.

FUDO: Može, idemo na kafu. I mene si ubjedio.

KEMO:  Ipak, treba biti oprezan. Ja još ništa ne vjerujem.

FUDO: S obzirom na godine i stresnu emotivnu situaciju treba imati fleksibilnost.  Momak je mlad a ima i nešto talenta. Ja garantujem za njega.

HARIS: Nešto talenta? Ko te je učio da sviraš gitaru? Ko ti je u podrumu pokazivao akorde?

KEMO:  I toga ima? To mi nisi pričao, Fudo.

HARIS: Nije ti pričao? A šta ti je rekao – da se rodio sa gitarom?

FUDO: Šta si mi pokazivao? Pokazao mi je koji je koji akord i ništa više.

HARIS: Toliko samo, ali to je vrlo značajno.

KEMO: To je presudno! Hare, pričaj mi kako je to bilo. Je li bilo taj prstić ovdje, a  ovaj ovdje…

HARIS: Pravi je anti – talenat bio. Ja ne znam šta je tražio uopšte tu?

FUDO: Intuicija ljudi! Meni je mjesto ovdje, i gotovo.

KEMO: Ne prekidaj čovjeka. Pričaj Harise dalje.

HARIS: Ma, na mojoj gitari se učio svirati, šta ću ti pričati.

KEMO:  Nije imao ni svoju gitaru, a hoće da svira?

HARIS: Bio je kritičan. Dosadan pravo, a što je najgore ne ide mu – a upire!

KEMO:  Na silu hoće? Fudo, to ti je minus veliki.

FUDO: Samo vi šupljirajte, idem ja za naš sto.

KEMO:  Čekaj, idemo i mi. Pričaj dalje, Hare.

HARIS: Fudo ti je legenda sa ulice, malo je ufuran…ali to je pozitivno… globalno.

(Odlaze)

 

 

Treća scena

Kafić. KEMO, HARIS, FUDO, KONOBARICA, MOMAK, DJEVOJKA. 

(Ulazi HARIS)

 

HARIS: Potpisan je mir! Momci, nema više rata!

KEMO: Kako za koga.

FUDO: Mir je uvijek duži od rata, ali njegova sjenka ga nikad ne napušta.

HARIS: Šra je vama – vama je kao žao što više neće biti pucnjave?

KEMO: Ne ginu ljudi samo od metaka i gelera i od detonacija, gine se i od straha  od pucnjave – a i od muke i tegobe. U miru se umire od rana – i vidljivih i nevidljivih.

KONOBARICA: Izvolite.

HARIS: Daj mi kafu.

FUDO: Uznemirava me dolazeći mir više od strahota rata. Do sad sam znao: ako  padaju granate – sakri se dok ne prođe – jer vazda dvije – tri i gotovo,     možeš ići slobodno. Znaš gdje snajper radi – i malo pruži korak i prođeš. A   šta sad? Opet smo pod globalnom neizvjesnošću – a to je eksplozija,   unutrašnja, podmukla, beščujna, koja me može izbaciti iz kolosjeka – možda milion tih željeznih aveti smrti to nije uspijelo. Na rubu sam snaga   – i, osjećam da će me, taj mir, o kojem ti pričam, a koji nem je serviran –   raznijeti u param parčad – tako da svi hirurzi svijeta neće moći da me  skrpe.

HARIS: Tebi ne treba hirurg – već psihijatar.

KEMO:  Nama svima treba to oboje ujedno.

HARIS:  Kako to?

(Konobarica donosi kafu)

Konobarica: Izvolite.

KEMO: Hitno su nam potrebni psiho-hirurzi i to u velikim količinama, ekspertni  timovi – da nam duše krpe – dan i noć!

FUDO: Takvih nema moj Harise – al’ dobro je što su potpisali – ja se tome  radujem.

HARIS: Vidim da si sretan – k'o da si na dženazi!

KEMO:  Pa i jesmo na dženazi.

HARIS: Čijoj?

KEMO: Svako na svojoj: ja na svojoj, ti na svojoj , Haris na svojoj – i to je prva   dženaza; a opet svi smo skupa na dženazi – aveti rata! Ovog prljavog, krvavog i besmislenog rata – koji je eto, bio naša sudbina. Niko nas ništa  ne pita! Šta smo mi to? Glineni golubovi, brojevi na nepotpunim  spiskovima, promašeni tipovi – koje ni metak ni geler neće.

FUDO: Harise moj, ti si sretnik – što si promašen tip. Zar ne vidiš kako se mi  radujemo miru? (Ustane)

HARIS:  Vidim! Vidim! Dobro je Kemo rekao – k'o da ste na duplom pogrebu – i   još vidim, tako radosni – sahranjujete sebe a i čitav svijet.

KEMO: Jeste Hare – i to svakom slijedi, prije ili kasnije – to je najteža bitka za   ratnike: mir! U ofanzivi mira svi ratnici, redovno, gube glavu!

FUDO: Priključi nam se – zakopčaj svoje ratničko biće jer je ratna sjekira već  zakopana – zar ne vidiš da mi pušimo lulu pira?

HARIS: Bojim se da se ne ugušim u tom dimu.

KEMO: Izaberi – ili ćeš se ugušiti u dimu ili ćeš lutati maglama sjećanja kroz bojna  polja.

HARIS: Baš si mi dao izbor!

FUDO: Onda nams e priključi!

HARIS: Na dženazi!

KEMO: Ne, već proslavi!

HARIS: Kad sami sebe živi pokopavate o kakvoj proslavi pričaš?

KEMO: O proslavi mira!

HARIS:  A da li to važi za podrumaše?

KEMO: Ne veži – ovo je pitanje viteza i viteštva! Čast i dostojanstvena, mudrosti i   gluposti i na kraju krajeva, u pitanju je samo jedna stvar – svijest.

FUDO: Podrumaši su izuzeti ods vega toga – jer, nemaju potrebu za svim tim – zato što nemaju ništa od svega toga!

HARIS: Blago njima! – oni se vazda izvuku i sakriju od onog što je opasno, teško i neizvjesno.

KEMO:  Teško onima koji su vječno u okrilju sigurnosti, koji samo obavljaju ono što je lako i što može svako i koji su lišeni neizvjesnosti. Krajnost i  konačnost su ukalupljene u dosadnu ljudsku sigurnost – a tu zaudara nešto  bolesno i debilsko, jer je nesigurnost prirodno stanje čovjeka – a sigurnost   ga tupi.

FUDO: Ko sam sebe nije našao u ratu – u miru su mu smanjene šanse – jer su mu    umanjene mogućnosti.

HARIS: Da zijani!

KEMO:  Čovjek zijani – ovako ili onako – u ratu ili miru.

HARIS: Pa, onad, po vama svejedno bio rat ili mir – pa, eto, nisu morali ni  potpisivati – tamo po Deytonu!

KEMO:  pa ko može reći da je više čeznuo za mirom od mene – ili, ko može reći da   više prezire rat od mene! Ali rat nije smao jedna dimenzija – samo smrt,   samo stradanje, suze i pomor. Rat ima i lice i naličje – ima svoju   destruktivnu, rušilačku snagu – ali time i budi latentne energije u čovjeku –  budi, šamara, revilizira, pročišćava i iz pepela kao feniks, diže se i razmaše život – neki novi, do sada neviđen – sasvim stran i nepoznat. Ta ptica   svjetlosti preporođuje život i daje mu neku, nepoznatu dimenziju – neki  novi nesanjani kvalitet – za to ne znaju podrumaši i ja ih žalim, jer oni su    invalidi mira!, jer su sami sbe lišili onog što je u čovjeku najuzvišenije –     što čovjeka čini čovjekom – a bez toga on je jednak – životinji – zar nam ovaj prljavi rat nije to jasno pokazao i dokazao? Rat je nužno zlo – ali  svako zlo klicu dobra neminovno u sebi nosi – kao što i neko dobro se, u   nekoj svojoj fazi, razvije u čudovište. Uvijek je neko dobro prouzrokovano nekim zlom i tu postoji upravo odgovarajuća srazmjernost – jer iz nekog  krajnjegzla – rađa se neko krajnje dobro. Ali nema dobrog odvojenog od   zla – niti zlo može nestati ako se ne ispolji i ne pokaže svoju brutalnost i   destrukciju na nekome ili nečemu što je tome potpuno suprotno – i to je   nužno neko „Dobro“, – sa ili bez pristanka – to mu je sudbina – nešto iznad  ljudske pameti i volje.

Ali sve te faktore, relacije i odnose teško je ugurati u riječi i zapečatiti za  sve i svakoga, jer se vosak topi od buktinje individulanosti i razlika, tako  da je to izvan dometa riječi i iznad vrhova prstiju čovjeka – jer, kad se   priroda razgoliti pred očima čovjeka, on ostaje bez riječi i pokreta –  paraliziran i nijem. I evo, dok ukopavamo živog ratnika u sebi . niti znam    što bih mu rekao – niti znam što bih ga pitao! Jer ovo je svečanost – gdje  su prisutni; tuga i radost – i život i smrt – jer smrt jednog je život drugog. Nema suza, niti smijeha – jer suze su presahle, a smijeh se zaledio. Nema  kajanja a i nade vrisak čuje se iz lomače stvarnosti. To ti je ta svečanost postojanja – koja je sušta realnost, ni hladne ni topla, niti je optimistična  niti pesimistična. Tu smo, eto, gdje smo, nošeni valom sudbine… a gdje govori sudbina – tu je ozbiljnost, a gdje ozbiljnost zrači tu je svečano! A to sve skupa tvori atmosferu – koja je iznad banalnih i trivijalnih fraza jer ih nadvisuje svojim uzvišenim sadržajem. Dakle, Harise dragi, što ti više   očekuješ od nas u ovom svečanom momentu osim da mi svojim    dostojanstvom dokažemo i pokažemo i opravdamo svoju dostojnost?

HARIS:  Ja sam samo…samo rekao potpisan je mir – i…i nema više   rata…samo…samo to!

FUDO: I time si dotakao dno – tu se spajaju kraj i početak. Tu je pitanje odgovor, a odgovor je pitanje. Tu besmisao proždire smisao, a smisao gradi  besmislenost. Pritisnuo si beščujan ton na nevidljivoj žici u čijem se ehu naši glasovi tope – i mi više ne čujemo jedan drugog od zaglušujućeg   zvuka – pa mada se vidimo – ne čujemo jedan drugog – već samo slutimo  smisao čitajući misli sa usana.

HARIS: Ja ne znam više…ni što bih vas pitao…niti što bih rekao…svaki smisao…izgleda mi besmislen…u ovoj situaciji.

KEMO:  Šuti i sjedi…jer niko od tebe ništa i ne očekuje više od toga…, čekaj.  (Šute i sjede)

HARIS: Daj nam još tri kafe. A što čekamo?

FUDO: Niko ne zna.

KEMO:  A to i nije, više bitno – jer se ne zna da li je najgore prošlo ili tek dolazi.

FUDO: Ništa se više ne zna…niti se što može sa sigurnošću tvrditi…sve je moguće.

KEMO:  …a opet mnogo toga više nije moguće. (Svi šute….dugo)

HARIS: A dokel ćemo ovako čekati?

KEMO: Niko ne zna.

Fudo: …a ko ti drugačije kaže…to radi iz nekog interesa.

KEMO ako se tebi ne čeka…idi ti!

HARIS: A gdje da idem – ja sam došao po vas da idemo skupa… da proslavimo ovaj mir!

FUDO: Pa vidiš da ga proslavljamo – čekali smo i dočekali smo ga.

HARIS: Pa šta onda još čekate?

FUDO: Ne čekamo ništa – mi smo svoje dočekali.

KEMO: I toliko smo za tim čeznuli očekujući da nam je sve ono najbolje, najjače i najdraže utkano u taj čin čekanja, i sad kad smo dočekali to što smo čekali, sad živimo to svoje očekivanje – čekajući! – u punoj njegovoj prorodi – sjaju i punoći!

(Konobarica donosi kafe)

KONOBARICA: Izvolite.

FUDO: Ja …Svečano…ja

KEMO: Ja…Dostojanstveno…ja…

HARIS: I dostojno, ja…ja…

FUDO: Ja…ja…

KEMO: Ja…

 

KRAJ

 

 

………………

KNSINFO/11.4.2026.g.