Lejla Jahović je rođena u malom mjestu Desovu, u blizini Prilepa, R.S. Makedonija. Od malih nogu bavim se umjetničkim radovima i pisanjem, u čemu najviše pronalazi sebe. Iz ljubavi prema ljudima i njihovoj sreći, odlučuje upisati i pohađati srednju medicinsku školu u svom gradu, smjer medicinske sestre. Želi nastaviti baviti se medicinom i umjetnošću kako bi spojila ove dve strasti i doprinijela zajednici u kojoj živi.

 

………….

 

ZAKONIK O TIŠINI

 

​Da vazda sunce nebom hoda,

zvezda ne bi bilo da nam put osvetle,

a bez zvezda – ko bi znao za nadu?

Bez meseca, vreme bi bilo tek reka bez korita,

kao prazne kazaljke na satu –

nepovratno i bezimeno.

 

​Da je na zemlji sve po ljudskoj meri,

čovek bi se pretvorio u klavirsku dirku;

ne bi bilo dovoljno za sve nas,

jedan bi uzeo hleb iz tuđih usta,

a drugi bi ostao da gladuje u tišini.

 

​Potrebna nam je majka, potrebno je zdravlje starca,

i snovi, tihi saputnici detinjstva.

Al’ da smo sigurni da će se snovi ostvariti,

ko bi još imao snage za trud?

Jer pri znanju o ishodu, volja se topi,

a gde truda nema – nema ni dara.

 

​Da su emocije isplanirane, kao karte u ruci kockara,

kao jednačina na hartiji,

svako bi već znao koga će voleti,

pa bi neuzvraćeno lako bolelo;

a Dostojevski… on ne bi imao šta da piše,

i neimenovani ne  bi tugovao za Nastjenkom,

jer istina se rađa samo u pepelu stvarnosti –

tamo gde srce krvari, a ne gde razum računa

.

​Da život traje večno, Edgar ne bi opevao gavrana,

crna krila na prozoru ponora;

Krotka ne bi bila tako tužna,

Mejra ne bi pošla za Omerom u smrt,

niti bi Ali zaboravio svojih devetsto.

 

​Da svako ima katanac za ljubav,

i da su svi ljudi čisti od greha,

Ana ne bi presudila lepoti na šinama,

ponos muškarca ne bi gazio Kleopatru,

niti bi večnost presudila otrovnom zmijom

.

​Hurem bi bila jedina, mirna u svome dvoru,

kao Laura u pesmi, u 366 uzdaha Petrarke.

A svaka bi žena htela biti ona –

ta večno nedostižna muza,

koja postoji samo zato što je nikada nismo imali.

 

​Jer čovek je biće koje se gradi na svojim nedostacima,

u provalijama između želja i ishoda.

Da je život ravan put, mi bismo bili samo prolaznici,

a ovako – mi smo pesnici sopstvenih ruševina.

 

Autorica: Lejla Jahović

 

KNSINFO/9.4.2026.g.