ZNAŠ LI TI DA…?

Znaš li Ti da
jedino prsti Tvoji znaju,
po Meni, pravu melodiju
da odsviraju?

Znaš li Ti da
koža Moja mirisom Tvojim odiše
i da ne želim na njoj, sem
mirisa Tvog, ničiji miris više?

Znaš li Ti da
ovaj mir i nemir što u Mene uneo si,
zbog toga više ne hodam već lebdim,
do meseca i zvezda me nosi?

Znaš li Ti da
ovo, ovako, samo jednom u životu se desi
i da to znači da će na licu Mom, dok me bude,
blistati tobom izazvani osmesi?

Sve ovo, tek onako pitam Te.
Znam da znaš.

 

 

 

 

NEMAM JA VIŠE VREMENA

Nemam ja više vremena
za neiskrene osmehe
za lažne prijatelje
za nazovi Ljubavi
za prevare razne
za lažna obećanja
za one što im je ego veliki k’o kuća
za one što bez i malo duše su
za odricanja svoja
za nedorečenosti tuđe
za uveravanja razna
za život koji maštom prebojen nije.

Nemam ja više vremena
da klimam glavom u znak odobravanja
da ugađam drugima
da se prilagođavam svima
da se svađam
da u mraku stojim
da se ičega bojim
da se pravdam za misli moje i učinjena dela
da sebe objašnjavam nit’ crtanjem nit’ rečima
da nepravde razne na koži svojoj i pod njom osećam
da mi se na licu urezuju bore mrštilice,
za bore smejalice još vremena imam.

Nemam ja više vremena
da ne budem Ja.
Nemam ja više vremena
da ne budem Svoja.

 

 

 

 

HOĆU

Hoću taj tvoj pogled koji mi kaže važna si, snažna, nežna i želja si.
Hoću tvoj osmeh koji sve moguće vrste osmeha kod mene izaziva pa i onaj do suza.
Hoću tvoj snažan a nežan zagrljaj koji dah mi svakako oduzima.
Hoću te tvoje pamuk usne, za mene stvorene, da do besvesti ljube moje.
Hoću da kao vazduh i dim cigarete udišeš me.
Hoću da mesto krvi ti tečem kroz vene.
Hoću da skoro svaka misao ti budem.
Hoću da sam skroz u tebi i da kada neka loša misao tek samo kao pomisao
ti se javi da je odmah odagnam od tebe.
I hoću…
Hoću u stvari sve sa tobom, sve što nikada nisam a tako, tako želela sam.
Hoću…
Hoću jer Ti Ljubav si i Ja Ljubav sam.

 

 

 

MELEM

Poljupcima, onim pravim ljubavnim,
poljubi svako moje mesto bolno,
poljubi tako da bol zauvek prestane.

Poljupcima, opet ljubavnim,
najnežnije dotakni svako mesto
gde krvarile su rane moje.

Ta mesta, ljubi tako da u zarasle
ožiljke istog trena prerastu
i da iz njih ne krvarim nikada više.

Poljupci Tvoji, pravi ljubavni
a toliko nežni, neka melem za
sve moje, bolno i ranjeno, budu.

 

 

 

 

MAGIJA

 

Zagrljajem Vašim, Nju opčiniste.

Takvo što Ona do sada osetila nije.

O, šta joj to učiniste

te Njeno srce ovako bije?

 

Pogledom Vašim, Nju omađijaste.

Da ga izdrži dugo mogla nije.

Na tren samo taj pogled videla jeste i

kada ga se seti Ona više svoja nije.

 

Magijom Vašom očaraste je.

I sada Ona za Vama pati,

slatkom patnjom, dok oči joj sjaje,

i uz osmeh Svoj, zagrljaj Vaš

doziva da joj se vrati.

 

 

 

Biografija:

 

Žaklina Firanović Petrovski rođena je u prošlom veku, varljivog leta ’68. godine. Živi i radi u Beogradu. Duša joj je u Negotinu.
Najveći dar joj je njen sin. Srećnom je čini osmeh i smeh njenog deteta. Osmeh joj je lek. Osmehom svojim leči i druge.
Voli prirodu, decu i dobre ljude. Voli da čita, piše, pravi nakit, crta i slika, odskora i glumi u jednoj predstavi.
Voli nebo, sunce, mesec i zvezde. Voli život! I zaljubljena je u Ljubav.

Njene pesme i priče objavljene su u zbornicima:
– ”Pisma iz karantina”
– elektronskom zborniku ”(O)Praštanje”
– 16. zborniku poezije ”Šraf 2025”
– ”Beogradski krug kredom”
– ”Pjesnik – Svetionik” VIII
– ”Svetionik”
– ”Pobednik”
– ”Vrelo nadahnuća”
– ”Scena Crnjanski”.

Njena prva knjiga ”ISKAZI DUŠE” objavljena je 2025. Izdavač je Književna omladine Srbije, edicija Pegaz. Knjiga je nagrađena 3. nagradom Pegaz u kategoriji poezije i kratkih priča.

.

KNSINFO/24.10.2026.g.