JEDNOBOJNE TUGE
Umorna sam,umorna
od neizvesnosti, od straha bez grama nade,
od juče i danas
bez pogleda na sutra.
Od ostatka spremnosti
na nova čekanja,
muke i tuge.
Umorna od umornih stopala
od malih želja i velikih očekivanja.
Od uzaludnog trčanja
do nadanja i laganja
da evo baš sada
stići ću do duge..
Od sive olovne kiše
i znaš od čega sam umorna najviše?
Od laganja sebe
i jednobojne tuge
od manjka svjetlosti
i viška spremnosti
da čamim do neke
nove okuke ,
i bacanja pogleda
preko svojih ramena.
Od osvrtanja unazad
bez iskoraka
pre isteka roka upotrebe
i preostalog vremena
od naivne do lude!
Bez terapije i utehe
bez tapije
na raširene ruke.
Sa praznim džepovima
i punim dlanovima
pokupljenih avansa
za moje potopljenje ladje
i tvoje neobeleže luke.
Da se nadje...
Za prazne zore
i zimzelene gore
za tople bare
i presahlo more
bežeći od imaginarnih osmeha
i gomile optužujućih podsmeha.
Od puta
ka jednosmernom kuluku
do teško skrivene
lagano stečene muke.
Od praznog očaja
do potpunog stečaja
moje
za malo penzionisane duše!
NEKA ME NE ČEKA
I bi reč
njome su sekli ko’ mačem bolelo je.
I nasta tišina, otrešena slova kao prašina
sa umornih krila
sa otpalih mi udova,
bol tupa kao nezarasla rana
od tudjih odsečenih tumora.
Kao sukrvica, gde krasta je bila..
I bi muk
to će boleti jače
padoše pod teretom
svoje sramote
I praznina i tišina.
Neće oko
bez suza da plače
iz nesna probudih se.
I bi dan prvi
odrodjeni u bolu i krvi
Imam me!
0d zla dobro je,
od poklekle jače
vreme je!
U bolu radjam se
udah
bez poslednjeg plača
ne čujem se
tišina je jača
od kamena sazdana.
Neka..
Neka me ne čeka!
BOŽE MOJ
Putujem pola veka
pustom kaldrmom turskom i nikuda stigla nisam do raskršća uskog.
Sada te molim stani,
stani na desnoj strani,
na strani ruke kojom
ti pišem,
stani i levo pa zakucaj
ako osetiš da ne dišem.
Ako te nema ispred
koračaj iza da me prihvatiš
ako posustanem
ne daj da stanem
guraj me napred
da se ne vratim.
Ako te ne vidim
slepa od suza
kada kraj mene zakoračiš
samo uskladi korake naše
gde rešim da ostanem
reci mi hočeš li samo da svratiš?
Ako me potraže Ti im pokaži...
Jer put moj znamo, Ti i ja samo!
ŽELJE SNOVI I ŽIVOT UBOGI
To što ti dajem
sve od ničega
i što gradim
kuću bez ičega
to što ne sanjam
tamo gde spavam
što mi java ne da
snovima da šetam.
To te čini jačim
il’ništa ne znači,
to ti vreme krati
ili samo smeta?
Skote! Živote!
Pun si prašine
blede gorčine
prekrivam te snovima
dok te ne otaljam.
Ovde ne pišem
ono što me živi
ti kroz mene trčiš,
ja kroz tebe ganjam.
Gradim ti
polovne temelje
na nove prostore
na stare zidove
stavljam nove prozore.
Kupujem zavesu
od svile i tila
sakrivam poglede
kroz naprsle potrebe
iznutra se lažem
da sam spolja bila.
Sve i mnogo više
na pedalj od mene
duboko uzdiše,
dok mi vreme vene.
Želje, snovi
i život ubogi
svak na svoju stranu,
vuče svoje breme,
mene vode snovi
dok prolazi vreme.
Živim tu gde jesam
želim tamo gde bi
spakovala snove
i život u javu
ponela delove srca
koje sanja
dok mi daje sve,
ništa obećava
život nek me budi,
moje je da sanjam!
SVUGDE TE ČUJEM
Kada se košulja raskopča
i suknja kad se oko boka nabora,
kad se topline pod tabane razliju
kad stisnem želju od želja miliju
dok tišina pali mrak,e to je znak!
Kada mi se zvezde u oči uvuku
i mesec kad mlečne zore opara
suknje se niz gležnjeve svuku
niz ramena sklizne marama stara
tad i stid ruši svaki zid!
Dok vlažne prste, skrivaš u kose
svi me nemiri ka smiraju nose
svaki ti drhtaj uzdah seče
tebi me zove čežnja što peče
svugde te čujem,dok se radujem.
Stari mrak nek prikrije
novu milinu i novu pesmu
novi šapat i želju tesnu
nežno mi zagrli titraje,
samo nek večno potraje.
GREŠNI.....
Od srca do oka još jedna priča neispričana
još jedna rana ,nesrasla duboka.
Od udaha do duše, iskidana sećanja
kao omča guše
dok roje se misli kroz nesvanule dane
i nepročitane pesme.
Čekam ono što je dočekano
na tudjem pragu ostavilo trag,
i grlim još jače sve ono što ne smem.
Ko da mi kaže da sam grešno ljubila
gde piše da ljubav je greh?
Daleko od osuda,nek sam se izgubila
samo naš kraj,nije tudji peh.
Sreća,zaboravljena
u oku skrivena od nadošlih suza,
i negde na tvojoj kragni zaspao osmeh,
u polutami na početku života
gde sem pogleda ništa ne živi
I osmeh u uglu usana
zbog dodira zenica,uzdaha na usnama,
I, za šta još smo krivi?
Iskreno ,pa nek me smrvi
vrištim nek čuju svi
u meni živiš kao plač prvi,
precvetalo je ono što odavno zri.
Grešni smo jer smo ljubili zore
dok smo se razdvojeni sanjali ,
grešni smo jer smo se uvukli u pore.
Moje, tvoje..
I dok su ostali tinjali
mi smo goreli jače od požara svih
moja si opekotina prvog stepena,
na tvom sam srcu sakriven plih.
Grešni jer pre i posle njih
jedno smo drugome bili prvi,
zaledjen krik,zapamćen stih.
Grešni?
Jer volimo se čežnjom
venčani u krvi
potpisano u uglu srca koje grca,
kunem se u oba oka
bez svedoka!!!
.............
Sanja Mančić / Smederevo, R. Srbija
KNSINFO/14.7.2021.g.