NEMA PESMA
Moja je pesma nema,
sada su pusti bulevari
samo koraci po asfaltu zvone,
starim kišobranom kotrljam
trag od uspomena.
Da te nađem - hodam kroz san
tad gonjena zver daje se u beg,
a samo se tvoja sena
provlači izmedju stabala kestena
i pada prvi sneg.
Dolazi jos jedna zima
okovana starim kletvama
pa lutam s tobom kroz okićen grad -
vežem te u čvor na pertlama
i svuda te ima.
Dok koračam po besmislu
uhvatim te za promrzlu ruku,
a pusta tišina, veliko ništa
zalepilo se za đonove
i teške su mi cipele
što zbogom za sobom vuku.
U sporednim ulicama Knez Mihajlove
mećava briše moje tragove,
na licu se tope pahuljice tišine,
a između zgrada odjekuje
promrzla tama - k'o da nisam sama
kad ti vrisnem ime
NA FRONTU
Petlovi rano oteraše senke
Previše rano za jedno jutro u zimu
Obezglavljeni jarac je odneo
Svoje rogove u vreći
Moje telo odmara na frontu
Ispod promrzlog stabla jabuke
Sve je kao i pre
Samo me, zaista, čude petlovi
Rano, prerano, oteraše senke
Jutro tek plovi kroz maglu sa istoka
Jarac je u vreći odneo
Jedini smisao ove pesme
A razlog je u njegovoj glavi
Niko ne zna gde je ona odsečena
Negde, na ovom istom frontu
Na kome skupljam
Ostatke svežih kostiju
Da nahranim kera
TREBA MI MALO TE MUZIKE
Sad je već osam dana
Kako ne izlazim iz stana
Gledam u memljive zidove
Niz koje curi sećanje
Inače ne pušim
Stala sam na četiri kutije
Pored mene flaša rakije
I svuda su gaće i čarape
Telefon sam stavila u plakar za cipele
Ne čujem ga, brojim žohare
Ponekad ustanem iz kreveta
I pustim vodu u wc šolji
Treba mi malo te muzike
Žice na gitari su mi rđave
Umorim se dok dođem do kuhinje
I mrzi me da jedem
Jelo iz dosade spada u loše navike
Pod krevetom grudve prašine
Teško dišem, jer nisam
Digla roletne od subote
Spavala sam dvadeset šest sati bez buđenja
Piti iz dosade ne spada u poroke
Biti živ bez života
Dobra je taktika za preživljavanje
Ustajali vazduh sobe, težak
Uzmem tabletu da mi glava ne eksplodira
Pa opet pijem, kraj mene rakija
I svuda gaće i čarape
Sad je već dvan'est dana
Kako ne izlazim iz stana
Gledam u memljive zidove
Niz koje curi sećanje
Inače ne pušim
Stala sam na četiri kutije
Dragi moji,
TU SAM JA
Oštre kandže demona
kidaju živo meso -
s ramena skidam tu stvar!
Od urlika bola
bubne opne da puknu -
glasovi vrući k'o žar.
Ljudi, tu sam ja.
Još lutam vlažnim tamnicama,
sa zidovima od sumpora,
gde plaču majke
koje su ubile svoju decu
u utrobama,
sklupčana u uglu
tu je i Sofija...
Tu sam ja,
držim je za ruku
dok jecaju očevi
koji su odlazili drugim ženama,
oni nose svoja srca na kopljima...
Svuda je vonj i sluz i nevera,
u jeku krvavog bola,
onima koji okrenuše leđa
zveckaju rđavi okovi
na zglobovima.
U crvenoj lavi uzdaha
ključaju laž i prevara
i teški se lanci robova
vuku po memljivim podovima.
Tu sam ja.
Jedva se borim s tim rukama.
Čujem tihe jecaje
i krik nakaze što tera
gavrana sa trule lobanje,
teče reka izdaje
i sve vrvi od krvi,
talasi tuge zapljuskuju obale
na kojima zubato zlo
kolje anđele
i baca njihova krila
u tamne odaje,
gde ih gladne utvare žvaću.
Negde na rubu nepravde,
gde se spajaju dva brda,
crna voda izvire,
tu ćete čuti vapaje
kad Bogovi plaču.
Tu sam ja.
Mene je moja ljubav vratila
u ove hodnike,
među razlupane motore
i naprsle kacige,
gde ruke mog Anđela,
mog Brata,
žele da me zagrle,
jer ne mogu sudbinu
sebi da oproste.
Izvini, nisam se spasila od života,
a ti... Ne možeš nazad ponovo...
Tu je i Džoni,
njegova šuplja lobanja
i olovo...
Tu sam ja.
I više niko to neće
moći da ispravi,
da otvori vrata
od ovih prokletih soba,
niko ne zna gde su ključevi.
Niko da me izbavi...
Da, ruka moje ljubavi,
prvo me spasila, pa me vratila
u crnu vodu
i prokletu mi nadu uze.
Tu sam ja.
Negde u ovim rekama bola
teku i moje suze.
S VINJAKOM UVEK NA VI
S vinjakom ne možeš biti na ti.
To je velika zabluda!
Nikad ne znaš šta je u čaši:
Proročanstvo, sećanje, bol,
Niti šta će te snaći.
Svaki put je drugačije.
Nije bitno što je isti sto,
Ono od čega bežiš,
obično te napije.
Ponekad bide nirvana,
Lale i livade pokrivene snom.
Al' s vinjakom se, uglavnom,
Otvaraju vrata Pakla.
Kad ispiješ flašu do kraja
Ostane suvo dno.
......................................................
Jana Narančić je rođena 6. jula, 1993. godine u Bosni i Hercegovini, a osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu, gdje trenutno studira na Fakultetu veterinarske medicine.
Prvu zbirku poezije, koja nosi naslov "VRISAK", napisala je u 21. godini, uglavnom u beomskim četvrtima grada, vodeći se principom da kvalitetna poezija mora biti istinita. Zbirka "Vrisak" je objavljena 2020. godine u izdanju izdavačke kuće Talija iz Niša, R.Srbija.
Zbirka poezije: "VRISAK" / autorica: Jana Narančić
Izdavač: Talija- Niš, R.Srbija / 2020.godine.
KNSINFO/7.5.2022.god.